У суботу увече, заокупљена својим послом, изненада
зачујем сложну грају из околних зграда. Пожурим да укључим телевизор, па
се извалим у наслоњачу да поново уживам у радости коју (сасвим
заслужено!) исијавају наша Деца. Не пратим спорт, али овог лета нам се
ти узвишени тренуци често догађају – јамачно носећи важну поруку...
А
шта се на крају испоставило? Спорт је ваљда једина област у Србији
којом се ниједна „невладина“ организација не бави, ниједан комесар није
долазио да нас „добронамерно посаветује“ како да га побољшамо, а и
финансира се по начелу „ако нешто преостане“. Значи, ту смо били
препуштени сами себи. Изгледа да се управо у томе крије разлог успеха!
Из тога извлачим закључак како бисмо и државу, и привреду, и све остало
умели и сами да организујемо како ваља... Али, биће да нам не дају...
И
ова наша Деца већ су, тек рођена или још у мајчиној утроби, преживела
све наше страхове и, будући природно цепљена, стекла имунитет. Зато нису
устукнула од „светских сила“ него им не само равноправно стала на црту
него их и надиграла. „Бој не бије свијетло оружје“... Овог лета у
светском спорту побеђују Деца из избегличких колона и кампова, Деца из
склоништа, Деца која су се рађала по подрумима породилишта (сећате ли се
оног Дечкића из подрума породилишта у београдској Вишеградској улици?
Бабица га држи у наручју, а он, само што се испилио, већ са чврсто
стиснутом песницом!)...
Драга
наша Децо, од срца вам хвала! Ми старији сада можемо мирне душе да
одемо на онај свет, пошто Србија има на коме да остане! Оно најтеже смо
прегурали, вама преостаје лакши део: ускоро ћете прославити долазак
Слободе, а онда подједнако сложно и горљиво, као што сте изборили
завидан успех у спорту, изборите и Србији достојно место у породици
слободних народа!
Сава Росић
За Ћирилизовано: Милорад Ђошић
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!