Израел: Карика која недостаје у сиријској слагалици

(rt.com – Adrian Salbuchi)
                                                                                                    
Док свет зауставља дах, питајући се када ће САД и њени савезници напасти Сирију, западне владе и њени добро подмазани водећи медији изгледа да игноришу кључног играча, необично тихог током ове кризе: Израел.

Слика снимљена 31. јула 2013. показује разорену улицу у Калидији, округу Хомса, града у централној Сирији. Сиријска влада је најавила заузимање Калидије, кључни побуњенички део Хомса, трећег града по величини у Сирији и симбол побуне против председника Башара Ал Асада. (Фото АФП / Џосеф Ејд)
Данас, снага САД у великој мери почива на њеној застрашујућој војсци, индустријско-финансијском комплексу и њеној глобалној медијској моћи. Али, та власт брзо еродира, јер, у доба интернета, моћ је све више престиж, кредибилитет и поверење, области у којима се САД распада на делиће.

Интервенционизам САД је постао превише очигледан у протеклих 20 година. Балкански рат крајем 1990-их, са бомбардовањем Београда, покренуо је прву узбуну нарочито код не-савезничких земаља, јер је, заједно са Заливским ратом 1991. старијег Буша, постало јасно да је америчка глобална хегемонија кренула на цео свет, посебно када јој препрека на том путу више није Совјетски Савез.

Али оно што је заиста снажно упалило црвено светло јесте Ирак. Бејби Бушове лажне оптужбе за „оружје масовног уништења“, као изговор да уништи целу земљу само да би „претворио у дим“ непријатног бившег сарадника, Садама Хусеина, биле су тако очигледно обсцене и доказале су многима да је америчка глобална хегемонија и званично ван контроле.

Тада, Америка је још увек имала изговор у страшном 11/9 терористичком нападу у Њујорку и Вашингтон је тиме оправдао своје ратно торбарење. Али, амерички кредибилитет је нагло пао када је сам Џорџи завршио тако што је признао, да: (а) није било никакве везе између неваљалог Садама и неваљалог Осаме, који су, наводно заједно, починили11/9 (Авај! Ми никада то нећемо знати, јер је Обама касније бацио Осаму у океан …), и; (б) дефинитивно, сигурно и недвосмислено није било никаквог оружја за масовно уништење у Ираку…Додајте на то још брдо доказа да је 11/9 био “false flag” …

Дакле, Америка je моралa да осмисли нови систем рата, пре нови систем да се уђе у рат против одабраних „отпадничких држава“. Више није довољно да се оде на ТВ и оптужи та и та земља да је „опасност за светски мир“, или да „нема врсту демократије коју желимо да видимо“, како Хилари Клинтон рече приликом посете Египту само годину пре…

Припадник сиријске опозиционе исламистичке групе Ахрар ал-Шам пуца на положај Одбора за заштиту курдског народа (YPG), милицију оснивану ради заштите курдских области у Сирији од противничких снага, током сукоба у унутрашњости северне сиријске провинције Рака, 25. августа 2013. (АФП Фото / Алиса Мартинс)
Не. Нешто ново мора да се измисли: „Арапско пролеће“ – кодни назив за инсценирање, покретање и стварање сукоба у циљаним земљама, који се онда, по потреби, могу ескалирати,  у истински социјални рат. А ако руководство које треба да оде још увек не схвата поруку и чврсто се држи власти, онда “службе” САД, Велике Британије, Израела и других држава своје “несташлуке” широм циљане земље могу да доведу до потпуног грађанског рата. Либија, Сирија, Египат, Авганистан, Ирак…

За прављење таквих ратова широм Блиског истока је потребно:

(А) Идентификовање ко би били ти „борци за слободу“ – углавном разбојници, терористи, герилци, авантуристи и широк асортиман виолентних плаћеника;

(Б) Онда их наоружати са смртоносним високо (мада не сувише „високо“) технолошким наоружањем и финансирати, како би се осигурало да могу да раде шта им је воља унутар циљане земље, и

(Ц) Пустити их с ланца у градовима Египта, Либије, Сирије и на другим местима, као што је било (и још увек је) унутар Ирака.

А ако све то не успе, онда само наручите више борбених ескадрила НАТО-а да бомбардује проклето место и растури га у парампарчад, и обезбедите сателитске обавештајне податке локалним „борцима за слободу“, како би могли да врше холивудске операције као што је тв уживо  убиство Моамера Гадафија и његове породице, уз цвркут Хилари Клинтон на ЦБС телевизији.

Међутим, Сирија је други случај
 
Свет више неће имати Америку да му везује очи. Све већи део међународне заједнице схвата да су ове банде убица, силоватеља и криминалаца – тзв. Сиријски борци за слободу – биле наоружане, обучене, финансиране и да добијају најпотпунију медијску подршку од стране САД и њених савезника.

Амерички одсек “Прљави трикови”, чије је бунцање у пуном јеку, сада покушава да накачи недавне нападе хемијским оружјем влади Башара Ал Асада, али ово постаје све мање уверљиво, слабог је рејтинга. Здрав разум налаже да би било самоубиствено за председника Башара Ал Асада да убија своје цивиле – укључујући децу – у насељу Дамаска, када његови прави непријатељи, од Запада спонзорисани терористи и делинквенти, покушавају да преузму његову земљу. 

Зашто би Асад дао непријатељу“савршен изговор“ за оружани напад на Сирију? Здрав разум нам говори да Асад сигурно говори истину када оптужује те исте терористе за „false flag“ напад као начин довођења НАТО-а на своју страну, са свим својим авионима, касетним бомбама и напалмом.

Сваки пут кад чујемо за такве ужасне терористичке нападе треба да разумемо две основне ствари: (1) ко има користи од таквих напада, и (2) праћење токова новца…

Данас, амерички кредибилитет, поверење и углед су пали толико ниско да је чак и британски парламент коначно одбио сваку оружану интервенцију од стране Велике Британије, барем до тренутка када се у УН или неки заиста поуздани независтан ентитет захукта до необоривих доказа о томе ко је починио та гнусна зверства хемијским оружјем у Сирији прошле недеље.

Британски премијер Дејвид Камерон (десно) даје исказ у згради парламента поред заменика британског премијера Ник Клега (лево) у Лондону, 29. августа, 2013. (Фото АФП)

Дакле, Дејвид Камерон још увек не може да шени као пудлица иза Обаме, као његов послушни претходник Тони Блер иза Џорџија, пре десет година у Ираку.

Али, хајде да погледамо три фактора којих нема у садашњим анализама сиријске кризе:

1) Израел
 
Још од два Заливска рата, Америка води израелске ратове за њих, Израел. У случају инвазије 2003 и уништење Ирака, то је толико очигледно да они исти неоконзервативци, који су планирали рат против Ирака 1996-7 у свом „Пројекту за нови амерички век (PNAC)“,”think-tank” у саставу: Пол Волфовиц, Ричард Перл, Дик Чејни, Кондолиза Рајс, Буш, Даглас Фејт, Дејвид Вормсер и други – касније водили тај рат у 2003, као највиши официри режима Џорџа Буша. Главни разлог: Садам Хусеин је тада био највећа претња „демократском и првом савезнику”, Израелу.

Неколико тих неоконзервативациа – Даглас Фејт, Дејвид Вормсер, Ричард Перл и остали Бушити – отишли су толико далеко да су припремили стратегијски извештај за израелског премијера Бењамина Нетанјахуа у 1996., под називом:”Прекретница: Нова стратегија за осигуравање Царства”(Clean Break: A New Strategy for Securing the Realm) , који, опет, на мети има Ирак, као кључног непријатеља Израела у то време.

Дакле, рат у Ираку био је у великој мери прокси рат, само од користи Израелу, а велики проблем за Америку, која је изгубила на хиљаде својих синова.

Како је бивши премијер Малезије, Махатир бин Мохамед, некада славно истакао: „Јевреји владају светом преко пуномоћника, други су ту да се боре и да умру за њих.“.

2) Израел
 
Претерана и несавладива улога коју ционизам игра у америчкој политици, америчким финансијама, на америчким универзитетима, у главним америчким медијима, укључујући Холивуд -„индустрију забаве“, па преко америчке спољне политике, све је то само не доказано. Овај витални проблем данас лежи у срцу све далекосежније расправе међу америчком интелигенцијом,а која је, наравно, заташкана од стране мејнстрим медија.

Једну од прекретница начинила су двојица престижних академика – Стивен Волт, бивши декан Државне школе “Џон Ф. Кенеди” на Харвард универзитету, и његов колега Џон Мершхајмер, професор политичких наука на универзитету Чикаго – који је објавио своју револуционарну књигу “Израелски лоби и државна политика САД” у 2007. (линк: The Israel Lobby and U.S. Foreign Policy).

Они су показали, на веома убедљив и документован начин, домет и моћан утицај који лоби “Israel First” врши над америчким медијима, банкама, Конгресом, Стејт департментом и Пентагоном, при чему су у стању да систематски превагну у корист Израела, без обзира на цену. И без обзира да ли су у праву или не.

А цена за Америку је изузетно штетна за њен национални интерес. Овде лежи један од узрока за непоштовања, неповерења, па чак и мржње, која се осећа да расте у деловима глобалног јавног мњења, према САД и њеним кључним савезницима.

3) Израел
 
Проблем председника Барака Обаме сада је то што је амерички војни естаблишмент веома свестан ризика који садржи било какав „превентивни напад“ против Сирије и, што је много важније, против Ирана. Интервенција против једне или обе земље ће несумњиво довести до великог рата на Блиском истоку.

Погледајте мапу: Сирија и Иран недвосмислено леже у виталној сфери руског геополитичког интересовања, коју је Запад већ јако повредио. Читајте им с усана, Русија каже:“Ни корака даље!“

Америка би веома добро учинила да размисли два-три пута пре него што било шта збрза …

Али, ево проблема: откако је Израел  избачен из јужног Либана, у јулу 2006., од добро наоружаних и обучених (од Ирана и Русије) снага Хезболаха под командом Насралаха, Израел лиже ране, мрачни бес и освета су у срцу Ционизма.

Од кад се Биби Нетанјаху вратио на власт у 2011, Израел је у режиму превентивног рата, користећи ирански непостојећи нуклеарни програм као изговор. За последњих четири-пет година, Израел прети Ирану војним нападом скоро сваки други дан, а у Вашингтону, Лондону и Паризу нервозно обавезујући…

Бенјамин Нетанјаху, премијер Израела, користи дијаграм бомбе за описивање иранског нуклеарног програма у свом обраћању на седници 67. Генералне скупштине Уједињених нација 27. септембра, 2012., у Уједињеним нацијама у Њујорку. (Фото АФП / Дон Емерт)

Америчка војска, међутим, болно је свесна да има неке истине у речима бившег премијера Махатира. Она не жели да се бори у још једном израелском рату, овај пут у Ирану. Дакле, она делује као кочница, што се огледа у Обамином нагласку на „обазриво“ у вези Ирана, и иде толико далеко да пошаље свој, војни врх у Израел, да смири Нетанјахуа, покушавајући да увери Израел да не покрене једнострани „превентивни напад „на Иран, који ће увући САД у масиван сукоб на Блиском истоку, чији  резултат је далеко од јасног.

Заправо пораз САД/Велике Британије на Блиском истоку може врло лако да значи почетак краја Америке као глобалне суперсиле. Русија (и Кина) веома оштро мотре на Блиски исток … не трепћу…

Важећа војна стратегија САД каже да ако Бела кућа мора да крене на Иран, прво треба да среди Сирију. Барем тако изгледа америчко, нека врста, обећање, е да би Нетанијахуове псе рата задржао на ланцу.

Али недеље су се претвориле у месеце, месеци у године и ционисти у Израелу, САД, Британији, Француској и другде постају ужасно нестрпљиви.
Они желе свој Дан Д сада!

Ако пут до Техерана мора да води преко Дамаска, онда, Америко: сместа заузми Дамаск!

Три године је колико САД води „арапско пролеће“ , грађански рат у Сирији, али Башар Асад је још увек тамо. Русија стоји иза њега. 

Савет безбедности УН једногласно је против, Сирија више није опција. Британски парламент је управо рекао “не” Дејвиду Камерону, а подршка САД од француског председника Оланда нема тежине: тужно за Французе, прошло је више од деценије од кад је Француска последњи пут била у стању да одлучи исход било ког рата, било где…Многи и у Конгресу САД гунђају…

Дакле, господине „директоре“ Сједињених Америчких Држава, Барак Обама: на тебе је ред!

Председник САД Барак Обама (Фото АФП / Сол Леб)

Или удар на Сирију сада – данас, чак – уз једногласни аплауз циониста у Израелу, Конгресу, глобалним банкама и тржиштима, главним медијима и широм света, или се повуци и твој престиж, „Господине Председниче“ , оде у канализацију. 

Ваш блеф ће прозрети. А председник који блефира није председник уопште.
Господин Путин зна то врло добро, због чега и држи снажну руску флоту да кружи водама Средоземног мора уз обале Сирије …

Још једном, срам те било, Америко!

Још један леп неред, израелски Тројански коњ те утера у…!


Адриан Салбучи је политички аналитичар, аутор, водитељ и радио / ТВ коментатор у Аргентини:www.asalbuchi.com.ar
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – „Микрорем“, mikrorem.com
Покровитељ преводилачке делатности блога "Ћирилизовано": Јелички дукат
 




Коментари