Кашуби: Бјалогарда (Београд)

Кнез Ратибор Бјалогардски

Звали су је такође Бјалогуром (Белогора) или Белгардом, а налази се на пола пута између градова Лемборка и Лебе [у Кашупској Земљи. - ДВП]. Данас је то невелико село, које се живописно простире на малој висоравни и њеним падинама, у чијем подножју тече Ленђеховска Струга. О некадашњој слави Бјалогарде, подсећају нас данас само остаци моћних бедема од земље, на уздигнутом одбрамбеном клину, који доминира над мочварном долином – трагови огромног рова широког осам метара и насипа, који још данас има око шест метара висине и са кога вреди бацити поглед на широку долину реке Лебе. Толико је остало од Бјалогарде.

Нешто више је сачувала историја. Иако говори о давним временима – веома је интересантна. Наиме, Бјалогарда је, у првој половини ХIII века, као седиште каштелана, као наследство, дошла под власт кнеза Ратибора. Проглашавајући Бјалогарду за престоницу своје кнежевине, претвара је у, за то доба, моћну тврђаву... и почиње да напада подручја свог старијег брата Светопелка II. Наступа доба богатог и бучног живота. Она тада не представља само базу за наоружане војнике, већ и активни политички центар. Ипак, није узалуд Светопелку наденут надимак Велики. Умео је да се носи са кавгаџијама, чак и када се радило о његовој рођеној браћи. Креће са војском на Бјалогарду, осваја је, спаљује замак и укључује Ратиборову кнежевину у своју државу (1238). Тек много година касније, већ после Светопелкове смрти, Ратибор још једном победоносно потврђује своја политички другачија уверења, на крају свог живота се придружујући Крсташима. После његове смрти Крсташи захтевају своје „наследство” (1276). Пре него што Бјалогарда, заједно са целим Поморјем, пада у њихове руке (1309), њен непрестани значај подвлачи сабор поморјанских велможа, које својевремено организује лоза Швјенца. Тек владавина Крсташа Бјалогарду доводи до пропасти, супротстављајући некадашњем главном граду, нову престоницу – Лемборк.

За златно доба Бјалогарде је везана легенда, у којој се могу наћи трагови историје. Она говори о томе, да је у XIII веку, у замку над реком Лебом, живела ћерка кнеза Самбора, млађег Светопелковог брата, кнегиња са два имена: Звињислава Малгожата. Она је била касније жена данског краља Кристофа I, али то за ову причу није најважније. Важно је било то, да је Звињислава Малгожата, највише од свега волела да лови. Облачила се као мушкарац и јахала на коњу, скандализујући сељаке и зачуђујући племство, а стреле из њеног лука никада нису промашивале циљ. Црна Малгожата – како су је звали – поседовала је своју ловачку резиденцију у околини села Кремпска [, у близини Бјалогарде. - ДВП]. И тако је, једном, враћајући се из лова, пожелела да се похвали ловцима који су је пратили прецизношћу своје руке и ока. Натегла је тетиву на луку и из велике даљине послала стрелу, погађајући без грешке фигуру свеца, у капелици крај пута, у место где би требало да се налази срце. За тај чин Црна Малгожата је кажњена до данашњег дана – у црној одежди, окружена чопором црних паса, на црном коњу, без одмора и престанка, крстари кроз бјалогардске шуме.

На основу текста Руже Островске и Изабеле Тројановске, превод, избор и адаптација Душан-Владислав Пажђерски.

На исту тему: Ћирилизовано: Кашуби (9 текстова)

Коментари