Кашуби: Боровјаци

Река Њехвашч (фотографија, извор: Nad rzeką Niechwaszcz. - Bory Tucholskie - Polskie Krajobrazy)

Ради се о етничкој групи кашупског порекла, која је настањена у делу Хојњичког (Chojnice) среза и која је током векова делимично полонизована у језичком и културном смислу. Боровјаци се угрубо деле на оне који свој језик кашубизују – Бораке и оне који то не раде – тухолске Боровјаке. Бораци (каш. Borôcë) живе у близини самих Хојњица и у средњозападном делу среза, углавном у троуглу Хојњице-Конажини-Сворнегаће (Konarzyny-Swornegacie), а тухолски Боровјаци у средишњем и на југоистоку, код градића Черск (Czersk) и места Рител (Rytel). Дели их река Њехвашч (Niechwaszcz), која представља такође границу према североисточним становницима среза – Заборацима.

Разноврсност културних утицаја је довела до тога да уметност Боровјака не поседује изразите индивидуалне црте, као ни посебну народну ношњу. Поред типично кашупског веза и плетених производа (од боровог корена - прим. ДВП), правили су и праве карактеристичне корпе од дрвене пиљевине, сликали на дрвету и стаклу. Боровјаци су вековима били везани за шуму и дрво, а оно је представљало основу њихове егзистенције. (Тухолска) прашума их је хранила док су се још бавили (исконским, шумским - прим. ДВП) пчеларством, скупљањем и прерадом дрвне смоле, док су још ловили крупну дивљач. Временом је некадашња прашума проређена и експлоатисана преко свеке мере. Дрво је постало нешто веома вредно, чак жељено, које, према легенди, Боровјацима деле њихови омиљени свеци.

Тухолска прашума (Фотографија, извор: Portal Korporacyjny Lasów Państwowych

Истакнути историчар и проучавалац Поморја, свештеник Станислав Кујот, даје овакву карактеристику својих земљака, тухолских Боровјака, 1874. године:

„То су тамни, често снажни, црнокоси људи, обучени у вунену и одећу од грубог платна. Села су им мала, обични засеоци усред шуме, на искрченом пољу, које слабо рађа јечам и кромпир. Боровјак је скроман, храни се самим кромпиром, хлеб једе само о празницима. И поред свега тога, Боровјак не гунђа, његов дух уопште није потиштен.”

Преживевши тако тешка времена, тај дух је још увек живахан код Боровјака, познатих по веселости и привржености забави и плесу. Све њихове народне песме се углавном певају уз плес.

Страх од некадашње моћне прашуме је остао у изреци: „не улази у густиш”. У њему је сакривено сећање на разбојнике којих било препуно у Тухолској прашуми. Ти разбојници, страх и трепет за трговце који су шутовали са различитом робом, пљачкали су пет дана у недељи, а петком би се појављивали у черској цркви и бичевали саме себе за грехе. А недељом – био разбојник или не, Боровјак је, наравно, ишао да плеше.

На основу текста Руже Островске и Изабеле Тројановске. Превод, адаптација и коментари: Д. В. Пажђерски

Ћирилизовано: Кашуби (14 чланака)