„Хрватска држава ће трајати колико и роса на листу – све ће ово прегазити руски тенкови“

Између Независне Државе Хрватске и садашње Републике Хрватске не постоји никаква суштинска разлика. Ради се о две етапе једног те истог злочиначког подухвата. Социјалистичка Федеративна Република Југославија послужила је, између осталог, за заташкавање усташких злочина и отупљивање српске националне свести, као прелазна фаза у остварењу „хрватског тисућљетног сна“.


Четрдесетих година двадесетог века, за време владавине НДХ, један српски дечак пролазећи поред подрумског прозора зграде дрнишке општине у подруму је видео стравичан призор. Двојица хрватских усташа су мучили православног свештеника, тако што су му чупали браду и по телу ножем правили посекотине, а затим у њих стављали со, тражећи од њега да призна како је верницима у проповеди говорио да ће хрватска држава трајати колико и роса на листу. Свештеник је признао и опет поновио исту тврдњу, не негирајући ништа од оног што је претходно рекао. Након тога су га заклали! Дечаку се овај призор урезао дубоко у свест, није га заборавио за читав живот. И гле ироније, та двојица усташа су након рата у Титовој Југославији били челни „људи“ у власти дрнишке општине. Због тога се дечак очевидац злочина никад није укључивао у „друштвене токове“, нити је на било који начин био „друштвено-политички ангажован“, већ је гледао своја посла и усредсредио се на бригу о породици.
Ово ми је испричала његова кћерка. Да се не заборави!
НДХ је, као што знамо заиста трајала колико и роса на листу, али је у њено име направљено толико стравичних злочина да су их се гнушале и најкрволочније нацистичке звери. Од руке хрватских усташа у Другом светском рату, у организованим зверским покољима, с благословом римокатоличке „цркве“ убијено је више од милион Срба, те велики број Јевреја и Рома. Хрватска је једина држава на свету која је имала концентрационе логоре за децу!
Након полувековне инкубације у Титовој Југославији у којој су многи усташки злочинци живели заштићени као бели медведи, уз непрекидан полуилегални рад усташке емиграције, доласком ХДЗ-а и Фрање Туђмана на власт хрватски „народ“ је без трунке срама и гриже савести, опет показао своје право лице прогласивши Србе, до тад конститутивни народ, националном мањином, лишавајући их при том и права које имају националне мањине. У име патолошке идеје о етнички чистој Хрватској почео је нови организовани, систематски прогон Срба. На почетку се то догађало само у урбаним срединама тако што су на послу добијали отказе и то на врло перфидан начин. Србима су нуђене отпремнине, ако сами дају отказ. Пошто ни то није, баш сасвим, уродило плодом предузећа су проглашавала стечаје, слала раднике на чекање, а након неколико месеци „због потребе производње“ на посао су враћани само Хрвати. Затим су на ред дошле физичке ликвидације. Српске станове су обележавали само њима разумљивим знаковима, док је „Слободни Тједник“ уз назнаку „сумња се да сарађује са четницима“ објављивао имена, презимена и кућне адресе угледних Срба, што је острашћеним „домољубима“ био отворени позив на линч „ометајућег фактора хрватског тисућљетног сна“.

Срби су се побунили против овакве монструозне назови државе и у то име створили Републику Српску Крајину (РСК) као једину гаранцију физичког, културног и духовног опстанка. Нове, повампирене усташе и њихови ментори се нису могли помирити са тим да Срби сами управљају својим животима, већ су логиком која је само њима позната, себе одредили за „легитимне“ господаре њихових живота. Рат је био неизбежан!
Охрабрени „подршком“ из Београда Крајишници су створили респектабилну војску и полицију, али због санкција и разних уцена међународне заједнице упућиваних Србији и недостатка јединственог националног програма у целокупном српству, већ друге године ратовања почели су сметати и самом Београду који је од тада само тражио начин како да преда Крајину Хрватима мислећи да ће се тако решити међународног притиска. Уз помоћ крајишких политичара и официра лојалних Слободану Милошевићу и његовом режиму, свесно и несвесно, спречаван је сваки покушај стварања елитних јединица у крајишкој војсци, док су постојеће распуштане и „реорганизоване“. На линијама фронта стваране су нелогичне ситуације које су Крајину водиле директно у пропаст. За све то време трговина између Србије и босанских муслимана је цветала. И то не било каква трговина, већ трговина „артиклима“ који су Србима у РС и РСК долазили главе.
Припрема за предају Крајине Хрватима завршена је доласком генерала Милета Мркшића на место команданта Српске војске Крајине (СВК). Током јуна и јула 1995.г. извршена је смена свих иоле важних командних кадрова у војсци и полицији кадровима пристиглим из Србије, што је имало за циљ да се лакше контролишу и осујете борбене активности елитних јединица, док је Крајишницима приказана лажна слика о „спремности“ Србије да се коначно укључи у рат. Да новопостављени команданти нису намеравали ратовати доказ је, између осталог, и то што је у састав новоформираног Корпуса специјалних јединица (КСЈ) којим је командовао генерал Милорад Ступар (до тад пуковник), ушло и неколико јединица састављених, углавном, од дезертера враћених из Србије, без ратног искуства, непоузданих за било какву борбу. Превара је кулминирала парадом крајишке војске на Видовдан 1995.г. у Слуњу коју су организовали нови команданти да би задобили поверење Крајишника и тако лакше остварили свој план. Да ствар буде још гора, док су хрватске усташе заузимале Босанско Грахово ширећи се Динаром и напредујући према Книну, елитне крајишке снаге са великим ратним искуством, које су током рата решавале и наизглед нерешиве ситуације, послане су на Бихаћко ратиште?! Овакво наређење не би дао ни полуписмени пијани каплар, ако има добре намере, али новопостављени српски генерали јесу, оглушујући се чак и о наређења врховног команданта, председника РСК Милана Мартића. Збуњивање војске на фронту нелогичним наређењима за повлачење, евакуација цивилног становништва и предаја Крајине Хрватима је у детаље унапред испланирана, а Крајишницима подмукло залепљена етикета „кукавичлука“. Могла би се о томе написати читава студија, али и ово је довољно да прикаже у чијим рукама је тада била судбина Крајине.


Након „Бљеска“, „Олује“ и „мирне реинтеграције“ Источне Славоније, Барање и Западног Срема потпуно је исељена српска територија површином већа од Црне Горе и бројем становника већим, него што их има Црна Гора. Они, који су остали код куће, углавном стари и немоћни, мучени су, масакрирани и убијани. Треба напоменути и то да је пре рата Северна Далмација била етнички хомогенија српска средина него што је Шумадија! Ових чињеница је данас мало ко у Србији свестан.
Хрвати су уз помоћ НАТО пакта, Немачке, разних белосветских лешинара и, нажалост, појединих Срба „коначно“ добили етнички „чисту“ државу (или бар мисле да су је добили), а Крајишници су расељени широм света. Српски и хрватски политичари их се сете у пригодним приликама. Само кад од тога имају неке користи. Српски, да би трговали страдањем својих сународника, а хрватски да би се похвалили „бриљантном војно-редарственом акцијом“ у којој је извршено највеће етничко чишћење након Другог светског рата, оркестрирано умањујући број прогнаних и убијених, у покушају да сакрију мрље на сопственој савести. Ускоро би могло превладати мишљење да је након „Олује“ у Србију, из „непознатих разлога“, доселило десетак Крајишника. Лицемерју никад краја!


Наказна творевина звана „Република Хрватска“ постоји већ двадесет пет година. Због мутног времена роса на листу, са почетка приче, се овог пута мало дуже задржала, али сунце са истока наговештава могућност њеног скорог нестанка. Знајући да свако зло на крају „поједе“ само себе право је чудо како још увек егзистира.
У севернодалматинском селу Р...... пре и за време Крајине живео је један И.. кога су сви сматрали малчице „чудним“. Често је, мислећи на Крајину, говорио: „Све ће ово горети“! Његове речи нико није узимао за озбиљно иако су биле пророчке. Крајина је, заиста, горела, Крајишници се раселили, а Хрвати радовали и величали сопствену срамоту.
Након мукотрпног избеглиштва, међу првим повратницима И.. се вратио у родни крај. Приметивши хрватске полицајце како на сеоском раскршћу контролишу саобраћај, пришао је и уљудно их поздравио, те са њима започео разговор. Прва реченица коју је изговорио је: „Све ће ово прегазити руски тенкови“! Полицајци су у првом моменту хтели да га „ухите“, али су убрзо одустали пошто је и њима деловао малчице „чудно“. Убудуће су, да се не би сретали са њим, контролу саобраћаја вршили на другом месту, али од И.. се нису могли сакрити. Кад год их спази он похита да им каже пророчку истину: „Све ће ово прегазити руски тенкови“!
Да И.. није једини који тако мисли, уверите се сами:

2. августа /20. јула 2016.г. Илија Огњеновић Благојевић


Коментари