М. К. Бадракумар: Стратешка аутономија - питање воље и националног поноса елите

Амбициозан и одржив подухват Сједињених Америчких Држава, започет раних деведесетих на самом истеку хладног рата и распадаа СССР-а, да се исмева потцењује и одбацује доктрина "стратешка аутономија" у промишљању индијске спољне политике је коначно постала свршена ствар.

За успех тог подухвата било је потребно четврт века, а можда би се на њега чекало и дуже да последњих деценија није билоо катастрофалног 'одлива мозгова' из Индије.

Нема сумње да су "мислиоци" као што је био покојни К. Субраманијам, који је залутао у спољнополитички дискурс у чину интелектуалног дилетантизма и без искуства у међународној дипломатији и академском и схоластичком истраживању савремене историје и политике, нанели огромну штету пропагирањем смејурије да су се САД обавезале да ће од Индије начинити "велику силу".

Индијски стратешки дискурс се од тога никада није стварно опоравио. Глупост је вечита. На жалост, индијски 'експерти' се и данас држе тезе да је концепт стратешке аутономије без значаја у савременом свету.

Што је још горе, због свог блоковског менталитета и настојања да посвуда пропагирају raison d'etre некаквог америчко-индијског савеза, многи назови стручњаци греше  - поистовећују стратешку аутономију и антиамериканизам! Њима је непојамно да ће стратешка аутономија занавек остати најважнији шаблон у спољнополитичкој доктрини сваке велике силе.

Да сада илуструјем мисао.

Наравно, најпознатији случај у савременој историји је онај када је америчка крстарица "Квинси" враћајући се у Средоземно море после Јалтске конференције 1945. године заокренула налево у египатску Александрију уместо да настави ка Атлантику. Али Винстон Черчил, убеђен да је он најближи савезник Франклина Рузвелта у Другом светском рату, није имао појма да тај амерички поступак значи остваривање стратешке аутономије за сопствену државу - на тајном састанку са саудијским краљем Абдул Азизом у Александрији, јер су САД, опет у тајности, процениле да је стицање контроле над свом том блискоисточном нафтом од кључне важности за америчку послератну глобалну доминацију, преузимање улоге водеће светске силе од Велике Британије. (Погледајте The Day FDR Met Saudi Arabia’s Ibn Saud.)

Седамдесет година касније, други председник САД, Барак Обама, опет демонстрира ту исту хладнокрвну стратешку аутономију, игноришући убеђивање спрегнуте силе израелског и саудијског лобија да уђе у директни сукоб своје земље са Ираном. Обама је установио да је стратешка аутономија овде најбитнија, јер ће споразум са Ираном, из разних разлога и могућих великих последица, одговарати дугорочним интересима САД, имајући у виду сву флуидност блискоисточне политике, руског препорода и успона Кине.

Џорџ В. Буш, ранији председник САД, урадио је готово исту ствар као и Обама када је наредио (лакомислено, наравно) инвазију Ирака, упркос жустром противљењу кључних америчких савезника из НАТО-а, Немачке и Француске, и упркос изричитом одбијању треће натоовске државе Турске да пружи логистичку подршку за инвазију из 2003. године.

Занимљиво је што сада гледамо турски спектакл истеривања стратешке аутономије. Турска, регионална и трећа натоовска сила у војном погледу, хладно упаде у Северну Сирију, не обазирући се на критике САД и Европске уније.

Анкара исказује стратешку аутономију зато што сматра да помаљање Курдистана на њеним границама угрожава безбедност и стабилност турске државе, да Курдистан може постати "кокпит" међународних интрига - .

Затим, ту је председник Филипина Родриго Дутерте, који је стратешку аутономију изразио одлуком да у разговору с Пекингом непосредно разрешава ''проблем Јужнокинеског мора' , не хајући за силан труд САД да одрже напетост, не би ли са све јачом Кином успоставиле оптималније односе.

Дутерте зна да ризикује амерички гнев због свог "стратешког пркошења". Погледајте само једну илустрацију онога против чега је устао - The Risks of Duterte’s China and South China Sea Policy | The Diplomat - упркос чему истрајава.

Зар није и словачки премијер Роберт Фицо остваривао стратешку аутонију када је изразио неслагање с фикс идејом америчке спољне политике о 'стратешком обуздавању' Русије, и током прошлонедељне посете Москви захтевао да ЕУ укине санкције? А Словачка је малецна земља са свега 5,4 милиона становника, за НАТО везана пупчаном врпцом и зависна од добре воље САД - Slovak PM Fico Calls for Scrapping Sanctions as 'They Harm EU, Russia'.

А тек какав је величанствен призор био за све који прате велику средњоазијску игру када је Узбекистан своју стратешку аутономију исказао визави Русије! Иако је Русија вероватно још увек најутицајнија сила у постсовјетској Средњој Азији и појединачно највише доприноси безбедности региона, Ташкент се дистанцирао од ОДКБ-а на челу с Москвом и других интегративних процеса као што је Евроазијски економски савет, који би могли да наруше његову стратешку аутономију.

Али добро, и Москва, и поред тога што су стратешки односи ('вечно пријатељства') с Кином на историјски највишој тачки, марљиво гради односе са два регионална супарника Кине, Јапаном и Вијетнамом.

Јапан је, шта више, постао приоритет азијско-пацифичке политике Русије, мада заслуга за "отапање" руско-јапанских односа такође има премијер Шинзо Абе. Иако је савезник САД, Јапан игнорише став Г-7 да Русију треба изоловати. Само недељу дана пре мајског сусрета Абеа и председника Путина у Сочију, Обама је лично интервенисао и у телефонском разговору Абеу скренуо пажњу да Јапан не би требало да нарушава стратегију обуздавања Русије. А опет, Абе не само да је отпутовао на сусрет, него ће сличан 'перфоманс' поновити и ове недеље. А зашто? Зато што Јапан мора да сачува своју стратешку аутономију ради заштите својих стратешких интереса у веома флуидној динамици сила у Азијско-пацифичком региону - Putin's Japan visit could be firmed up at Abe meeting | Reuters.

И на послетку, погледајте шта ради крхка 'гвоздена леди' из комшилука, Аунг Сан Су Ћи. Са каквим еланом и визијом кормилари својом државицом бурним водама политике великих сила! Кад она остварује стратешку аутономију Мјанмара спрам Кине (у августу) и спроћу САД (у септембру) то изгледа сасвим лако - Aung San Suu Kyi’s Visit to Beijing: Recalibrating Myanmar’s China Policy | Transnational Institute.

Све у свему, не ради се о садашњем значају (или немању истог) концепта стратешке аутономије. Стратешка аутономија је питање националне воље и поноса - часне историје вечите усправности пред јачим. Али нечија елита вољу и поноса има, нечија одмах поклекне.


Аутор: М. К. Бадракумар
Извор: The ‘end of history’ in India’s strategic thinking – Indian Punchline
Превод: Ћирилизовано

Коментари