Ћирилица између истока и запада (наставак дискусије са страница "Политике онлајн")

Ћирилично иницијално писмо ПАЛИЛУЛА (Дарко Новаковић)

Дра­го­це­ном и вр­ло ин­фор­ма­тив­ном тек­сту В. Ста­ни­ши­ћа под гор­њим на­сло­вом (По­ли­ти­ка, 24. но­вем­бар 2016, 13, а овде Ћирилица између истока и запада сутрадан - примедба приређивача), у ко­ме се раз­ма­тра­ју раз­ли­чи­те фа­зе срп­ске ћи­ри­лич­ке пи­сме­но­сти, мо­гла би се до­да­ти и по­ко­ја по­је­ди­ност из „нај­но­ви­је исто­ри­је про­бле­ма“.

Ста­ни­шић ве­ли да се „по­сте­пе­но од­у­ми­ра­ње кул­тур­ног пам­ће­ња [...] нај­у­па­дљи­ви­је ис­по­ља­ва у ви­ду кон­ку­рент­не син­хро­не ди­гра­фи­је – исто­вре­ме­не и ал­тер­на­тив­не упо­тре­бе два­ју пи­са­ма“, што је „кла­си­чан и до­бро по­знат при­мер гра­фич­ке сме­не до­ма­ћег на­ци­о­нал­ног пи­сма ту­ђим гра­фич­ким обе­леж­јем, ко­је се про­па­ги­ра као ко­смо­по­лит­ско и пре­сти­жно. Кроз та­кву ди­гра­фич­ну си­ту­а­ци­ју про­шли су сви они на­ро­ди“ ко­ји су се на­шли на пу­ту „им­пе­ри­јал­ном ши­ре­њу ла­ти­нич­ког пи­сма и ства­ра­њу ко­смо­по­лит­ског ла­ти­нич­ког ко­мон­вел­та у ко­ји су ми­лом или си­лом ушле но­ве кул­тур­не ко­ло­ни­је ши­ром све­та“.

Ср­бе су у ред та­квих ко­ло­ни­ја упи­са­ли ко­му­ни­сти ко­ји су им сти­гли с истих оних адре­са с ко­јих и Ру­си­ма две го­ди­не ра­ни­је и с истим ци­љем с ко­јим и Ру­си­ма: за­тр­ти и пра­во­сла­вље и ње­го­ве но­си­о­це. У „ру­ском слу­ча­ју“ то је зна­чи­ло за­у­ста­ви­ти и не­за­бе­ле­жен еко­ном­ски успон за­по­чет Сто­ли­пи­но­вим ре­фор­ма­ма, а кад је о Ср­би­ма реч – од­ба­ци­ти пра­во­сла­вље од за­гре­бач­ких пред­гра­ђа (или чак мно­го за­пад­ни­је од њих) и учи­ни­ти то у пр­вом на­ле­ту ма­кар до Дри­не. О то­ме је КПЈ већ 1920. за­пи­са­ла да „за­пад­не Ср­бе тре­ба прог­на­ти као оку­па­то­ре“, при че­му је „Ју­го­сла­ви­ја има­ла да се рас­пад­не на по­себ­не др­жа­ве – Хр­ват­ску, Цр­ну Го­ру, Ма­ке­до­ни­ју, Сло­ве­ни­ју; Ср­би­ја се и не по­ми­ње, док ће се ма­ђар­ска и ал­бан­ска на­ци­о­нал­на ма­њи­на от­це­пи­ти, јер је њи­хо­ву зе­мљу ’анек­ти­ра­ла’ срп­ска бур­жо­а­зи­ја“. Све што се ка­сни­је до­га­ђа­ло кад су ко­му­ни­сти пре­у­зе­ли власт сво­ди се на то да се срп­ски ет­нич­ки про­стор раз­дро­би: Ма­ке­до­ни­ји су при­зна­ти и на­ци­ја и је­зик; Цр­ној Го­ри са­мо оно пр­во (оно дру­го „сте­кла је“ у на­ше да­не); ин­тен­зив­на са­рад­ња ко­му­ни­ста с уста­ша­ма кру­ни­са­на је ти­ме да су Хр­ват­ској по­кло­ње­ни Ба­ра­ња и за­пад­ни Срем и сав про­стор од Ко­на­ва­ла до ула­за у Бо­ко­ко­тор­ски за­лив (пре­ма ис­тра­жи­ва­њи­ма Ж. Ђор­ђе­ви­ћа, од 2. ју­ла 1943. до 6. апри­ла 1944. у Бро­зо­вој вој­сци на­шло се 80.000 на­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ких уста­ша, а до кра­ја ра­та тај број мо­рао је би­ти уве­ћан ма­кар за још ко­ју сто­ти­ну хи­ља­да њи­хо­ве ко­љач­ке са­бра­ће и „под кри­жом и под по­лу­мје­се­цом“ и углав­ном су по­сла­ти у ис­точ­ну Бо­сну да са­тру оно Ср­ба што је та­мо би­ло пре­о­ста­ло); Ко­со­во и Ме­то­хи­ја да­ро­ва­ни су Шип­та­ри­ма, а Вој­во­ди­на оста­вље­на да о ње­ној суд­би­ни, у на­ше да­не, од­лу­чу­ју ЛСВ, ЛДП и слич­ни ли­бе­рал­ни тр­гов­ци; у Хр­ват­ској и Бо­сни Ср­би су оста­вље­ни на ми­лост и не­ми­лост ис­тој ко­а­ли­ци­ји ко­ја их је и у ра­ту са­ти­ра­ла, али је то са­да чи­ни­ла у ма­ло „де­мо­кра­тич­ни­јој фор­ми и у име брат­ства и је­дин­ства“. Уз све то, сва за­пад­на срп­ска књи­жев­на тра­ди­ци­ја, у про­ле­ће 1945, „пре­да­та је у над­ле­жност“ Хр­ва­ти­ма ма­да су они за ње­но уоб­ли­ча­ва­ње за­слу­жни јед­на­ко ко­ли­ко и Ески­ми. И све то чи­ње­но је у скла­ду с Бро­зо­вом на­ред­бом да оку­па­ци­о­не тру­пе под ко­ман­дом Пе­ка Дап­че­ви­ћа пре­ма Ср­би­ји не сме­ју има­ти ми­ло­сти (по ко­му­ни­стич­ком на­ло­гу, ето, и Цр­ној Го­ри да­ро­ва­на је у Ср­би­ји уло­га оку­па­то­ра), при че­му су у тим по­сло­ви­ма вр­ло ак­тив­но уче­ство­ва­ли и пред­став­ни­ци нај­ви­ше ко­му­ни­стич­ке вла­сти на­во­ди­ма, ре­ци­мо, да је Ср­би­ји „пу­ште­но пре­ма­ло кр­ви“, али да још „има вре­ме­на да се та гре­шка ис­пра­ви“ (ка­ко су о то­ме го­во­ри­ли Ђи­лас и Кр­цун) и да се та­ко је­ди­но тре­ба по­на­ша­ти „пре­ма при­ми­тив­ним Ср­би­ма“ (ка­ко су то чи­ни­ли Ко­ча По­по­вић и Бла­го­је Не­шко­вић).

У та­квим окол­но­сти­ма, раз­у­ме се, ћи­ри­ли­ца се мо­ра­ла на­ћи у „вр­ху при­о­ри­те­та“ на чи­је су се ра­за­ра­ње ко­му­ни­сти устре­ми­ли и за то је до­вољ­но по­ме­ну­ти три по­је­ди­но­сти: а) кад је „уста­но­вљен“ ма­ке­дон­ски је­зик, Ђи­лас је ишао у Ско­пље да убе­ди ма­ке­дон­ске по­ли­ти­ча­ре и лин­гви­сте да га за­сну­ју на ла­ти­ни­ци, да та­ко Ср­би бу­ду уба­че­ни у „хр­ват­ско-ма­ке­дон­ски ла­ти­нич­ки сен­двич“ и при­ну­ђе­ни да и са­ми пре­ђу на ла­ти­ни­цу; б) Ма­ке­дон­ци на то ни­су при­ста­ли, али су ко­му­ни­сти и за то на­шли пре­чи­цу и Но­во­сад­ским до­го­во­ром „про­гла­си­ли рав­но­прав­ност“ ла­ти­ни­це и ћи­ри­ли­це, a ак­ти­ма др­жав­не при­ну­де (уво­ђе­њем ла­ти­ни­це у ад­ми­ни­стра­ци­ју, вој­ску, по­ли­ци­ју, по­вла­че­њем ћи­ри­лич­ких пи­са­ћих ма­ши­на) до­ве­ли до то­га да се ћи­ри­ли­ца са­да на­ђе на из­ди­са­ју; в) то што су та­да учи­ни­ли ко­му­ни­сти су не­ко­ли­ко го­ди­на ра­ни­је обе­ћа­ли функ­ци­о­не­ри­ма ЦИА као јед­ну од ета­па у рас­ки­ду Ти­та са Ста­љи­ном ка­да је ми­ни­стар кул­ту­ре на­ја­вио да ће сва­ко де­те у Ју­го­сла­ви­ји мо­ра­ти на­у­чи­ти ла­ти­ни­цу, „па ће се на кра­ју све­га тај про­блем та­ко и ре­ши­ти“. Да би се раз­у­ме­ла на­сто­ја­ња ко­му­ни­ста, тре­ба ре­ћи да су они по­ку­ша­ли да ла­ти­ни­цу на­ту­ре и ру­ском је­зи­ку, у пр­вом на­ле­ту то им ни­је по­шло за ру­ком, али су Ср­би­ма ус­пе­ли да „уту­ре ма­глу у гла­ву“ и да про­блем ре­ше та­ко што су по­сми­ца­ли све оне ме­ђу њи­ма ко­ји се с про­го­ном ћи­ри­ли­це ни­су сла­га­ли и ко­ји су зна­ли да се ла­ти­ни­цом је­ди­но и до­след­но пот­пи­си­вао фа­ши­зам, а са њим, ето, и ко­му­ни­зам, па је у мом нај­ра­ни­јем деч­јем ис­ку­ству за њих остао на­зив ја­ма­ри и реч да „не­ма бо­љих фа­ши­ста од ко­му­ни­ста“.

И ни­је слу­чај­но да су они ис­пи­са­ли књи­гу Па­као и ко­му­ни­зам у Цр­ној Го­ри: кр­ва­во ко­ло та­мо су за­и­гра­ли М. Ђи­лас и М. Пи­ја­де јер је тре­ба­ло за­кр­ви­ти на­род та­мо где уста­шка ка­ма ни­је мо­гла до­сег­ну­ти. И све то тре­ба схва­ти­ти као пред­и­гру за по­сле­рат­но са­ти­ра­ње Ср­ба ка­да их је исле­ђи­ва­но, ши­ка­ни­ра­но, пре­би­ја­но три ми­ли­о­на и од њих се сва­ком ше­стом не зна гроб.

На не­ста­ја­ње ћи­ри­ли­це у та­квим при­ли­ка­ма мо­же се гле­да­ти као на ко­ла­те­рал­ну ште­ту, при че­му нај­бо­љи део Ср­ба ни­је сти­гао да „на­у­чи ла­ти­ни­цу“.


Аутор:  Др Дра­го­љуб Пе­тро­вић, про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Но­вом Са­ду (у пен­зи­ји)
Извор: Политика Online - Ћирилица између истока и запада
Приређено на
Antergos | Your Linux. Always Fresh. Never Frozen.

Коментари