Руско-белоруски односи захтевају потпуну ревизију


Последњих месеци, руски и белоруски званичници упорно убеђују јавност да ће сви проблеми у билатералној трговинској размени (од које се односи Москве и Минска тренутно једино састоје) убрзо бити решени. Ако се осврнемо на прогнозе чланова обеју влада и стручњака блиских властима, или на "цурења" из "извора блиских преговарачима", садашњи гасно-нафтни сукоб би могао бити решен, чак и ако се удовољи белоруским условима, не пре јесени, а ми смо већ ушли у нову годину а да ниједно питање од животног значаја значаја за Минск, на пример питање промета робе или руских зајмова Белорусији, није решено.

Белоруска привреда: галванизација леша

Чак и ако би ствари кренуле другим током - и Русија Белорусији опростила дуг за гас, почела да испоручује нафту и позајмљује новца колико год се Минску хоће - ништа се не би променило. Садашњи белоруски економски модел није могуће оживети, што се потврдило већ много пута. Годинама је Русија давала Белорусији све што је ова хтела: гас по најнижој могућој цени, бесцарински извоз нафтних деривата од руске нафте, крајње повољне услове за белоруску робу на руском тржишту.

Међутим, сваки пут некако испаде да је привилегија премало, да је Минск увређен и разочаран економском сарадњом са Русијом и учешћем у интеграционим пројектима које Русија предводи. То разочарење се исказује на различите начине, од неплаћања за преузети гас, до хапшења новинара који пречесто тврде да садашња економска политика белоруске владе ову постсовјетску државу води у пропаст.

Белоруска привреда се одавно претворила у црну рупу што гута нове и нове милијарде долара, милионе тона нафте и кубних метара гаса, безброј погодности, донација и погодности. Највећи парадокс у свему овоме није стално одбијање Минска да се усклади са Русијом у погледу војних и политичких питања - ту има неке логике. Много интересантнија је чињеница да Минск заправо не жели да помогне сам себи, што је још од 1991. године највећа белоруска тајна. За новац што га је Русија уложила у белоруску привреду, та мала земља насред европског континента је могла постати, ако не Швајцарска, онда бар каква источноевропска држава са пристојним животним стандардом читавог становништва. Истина, не може се рећи да је сав тај силни новац покраден: у Белорусији нема корупције украјинских размера. Пре би се могло рећи да белоруско руководство има нарочит таленат за управљање привредом, чија се остварења огледају у економској деградацији, пропалој индустрији и све мањем животном стандарду. Вечита званична саопштења о блиском и неизбежном осавремењавању привреде су празна прича. Резултат им је национализам у порасту и стално ритање хронично неуротичне елите на власти.

Пусти снови "одосмо на Запад"

Претња "одосмо на Запад" је саставни део "имиџа" званичног Минска. "Лукашенково политичко клатно" је постало идиом, а званична белоруска пропаганда га се придржава као да је Свето писмо. Белорусија је у том погледу имала среће. Њен министар спољних послова Владимир Макеј од 2014. године до сада обави подоста послова из области "одосмо на Запад": санкције су укинуте, Александар Лукашенко обрисан са листе "последњи диктатори", Европска унија је умилостивљена да сугерише да Белорусија треба да почне од нуле, лидери главних европских сила и представници Стејт департмента и Пентагона почеше да долазе у госте белоруском председнику. Међутим, брзо се испоставило да блиски односи са Западом не подразумевају и повољне финансијске резултате. Руски стручњаци су небројено пута упозоравали да нико није...вољан да финансира "белоруски модел" осим Русије. Русија је давала новац, док се Европска унија ограничила на приче о митским "инвестицијама" и технологијама. Минск је, што посебно боли, био неуспешан у добијању новог кредита од ММФ-а, иако је износ био мали, а белоруски званичници поносни због "отопљавања односа" са Западом, исказаном милионима евра за развој локалне управеу  белоруским областима, који су, у ствари, служили за успостављање мреже поборника "еуроинтеграција" састављене од месних главешина - "локалних лидера".

Белорусија Западу може да понуди само једно - доследну антируску политику. Лукашенко би се можда и усудио да је спроводи, али само ако би добио гаранције за своју политичку будућност и да ће бити непрестаног финансијског прилива. Међутим, ЕУ и САД нису раде да донесу такве одлуке. Стога је, посматрајући ствари у практичном смислу, очигледно да сви подухвати белоруског руководства начињени протеклих година а зарад приближавања Западу били крајње неплодортворни. Даље слизавање са "партнерима" неизбежно би довело до ишчезавања Лукашенкове власти и "украјинизације" политичке ситуације у тој постсовјетској држави. Изгледа да ће белоруско вођство морати да се одрекне формуле "ако не плаћате наше животне трошкове одосмо ми на Запад", јер детињасте манипулације нису во вјеки вјеков рока трајања.

Врло посебан савез

Минск се понаша тако чудно да су и на Истоку и на Западу почели да заборављају да је званични политички и војни савезник Русије. Доста је већ речено о белоруском потпуном занемаривању савезништва са Русијом, па ћемо овде навести само неколико чињеница. Још 2010. године, када је био помоћник руског председника, Сергеј Приходко је рекао да постоји и да се може објавити транскрипт разговора у којем је Александар Лукашенко обећао да ће признати независност Абхазије и Јужне Осетије. У исто време, руско војно руководство је саопштило да се Москва договорила са Минском о отварању базе за руске Ваздушно-космичке снаге у Белорусији, а што је белоруско руководство демантовало. Белорусија активно сарађује са Украјином на војном плану, помаже јој у одржавању борбених возила, испоручује војну опрему за "Антитерористичку операцију" у Донбасу и продаје мазут за ратне бродове Украјине под повољним условима. Такође, руски стручњак за Блиски исток Јевгениј Сатановски каже да је Минск Катару и Уједињеним Арапским Емиратима продао оружје из совјетског времена, које ће касније бити испоручено терористима у Сирији. А Белорусија је део Заједнице Русије и Белорусије, што се у последње време не помиње превише, али је ипак ту, постоји.

Према томе, евидентно је да се темељне основе руско-белоруских односа морају поново размотрити, али на адекватнијим и делотворнијим принципима. А ти принципи су једноставни:

Белорусија је суверена и независна држава призната од Уједињених нација и других великих међународних организација. Дакле, логично је очекивати да ће с тим у складу водити и своју спољну политику. Али, у стварности, тежње Минска да ојача своју независност бивају сузбијене сталним искањем руске помоћи. Стога би требало једном рећи, рећи званично, да је сувереност Белорусије њен сопствени проблем. Русија није обавезна да плаћа за нечију независност. То је као у мушко-женским односима: бива да мушкарац овако или онако издржава жену, а она инсистира да је независна и на све примедбе одговара са "Али ја те волим, луче моје". Хоће то, ништа необично. А је л' мушкарац треба да с тим рашчисти? Е, то питање нека свако решава по својој памети, мада треба рећи да човека који тако нешто трпи дуже време почињу да исмејавају. У сличној ситуацији, највећи поклон што га Русија може учинити Белорусији и њеној независности је да престане с давањем поклона - сувереност о туђем трошку није сувереност.

Међутим, гореспоменуто не значи да Русија треба да заборави на своје интересе у Белорусији. И није ствар само о обустављању помоћи. Наравно, Белорусији треба помоћи у испуњавању њених обавеза према Савезу, али интеграција кроз развој чисто привредне сарадње ће бити од користи само једној страни. А то је оно што Минск хоће. Зато сва економска питања морају званично бити повезана са политичким. Тражене погодности могу се одобрити само ако иду уз неке кораке на политичком и војном плану, јер само је такав однос уистину савезнички. Све око чега се сада преговара и води закулисана борба мора бити стављено на званични распоред међународне сарадње, јер ће то помоћи да се избегну штетне двосмислености и спекулације. Што се тиче постојећих интеграционих пројеката, пре свега Евроазијског економског савеза, њих треба развијати веома пажљиво и на сваки начин избегавати да постану предмет новог преговарања.

Независно од политичких, на дневни ред треба ставити хуманитарна питања. Руско руководство је навикло да их подцењује, да се према њима односи као да сматра да је довољно ако Минск плаћа гас и не улази у НАТО. А по садашњем сценарију, наредна генерација белоруске елите неизбежно ће бити потпуно националистичка, престаће да плаћа дугове и увешће Белорусију у НАТО. Зато број датих јој преференција мора бити сразмеран броју споменика литванским војводама, обновљеним дворцима и свакој врсти "дана везене кошуље". Нема, не може и неће бити парица за везене кошуљице. Поред тога, борба за историјску истину коју су прогласиле обе земље мора бити у складу са заједничким погледом на Велики отаџбински рат. И рат из 1812. мора постати патриотски рат, иако белоруска Академија наука данас тврди да је белоруско становништво било његова жртва. Типове као што је био Винсент Константин Калиновски треба називати ониме што и јесу били за Белорусе - убицама и терористима, а не "борцима за слободу белоруског народа". Пољског могула Радзивилиса, експлоататора стотина белоруских робова, треба тако и третирати, као пољског могула, а не некаквог "белоруског шљахтића" (племића - прим. прев.) каквих никада није било. Као што није најрационалније ни да Русија плаћа за овладавање националистичке идеологије украјинског типа.

Хапшење три проруска новинара, међу којима и нашег Јурија Павловеца, разоткрило је праву природу белоруске државе - државе коју њено руководство непрестано назива "еуропском" - а на такве кораке све ређе се одлучују чак и најцрње азијатске тираније. Одговору владиних поборника сместа су се придружили и припадници "демократске опозиције", сви заједно и углас захтевајући кажњавање заступника Руског света. Али то и није неко изненађење. Не изненађује, мада је парадоксална, ни изјава руског амбасадора Александра Сурикова, којом је практично подржао хапшење радника медијске куће званично регистроване у земљи коју представља. Људи који су с њим имали посла кажу да му је основни циљ да буде безбрижан. Суриков је амбасадор черномирдинско-зурабовског профила и поступа по нормама минулих времена, времена када је многи дипломата на служби у каквој суседној земљи, иако Рус, сваку проруску акцију доживљавао као претњу својему благоутробљу. Колико је прикладно да Суриков буде амбасадор у времену када  је читава структура билатералних односа предмет суштинских промена је реторичко питање. Сва спољнополитичка апаратура која се бави Белорусијом мора бити преобликована у складу са потребама новога дневног реда.

Руско-белоруским односима више од свега недостаје кључни чинилац људскости: искреност. Али ако руско-белоруски односи постану искренији, јаснији и транспарентнији, и будућност ће им бити изгледнија.
EADaily

Претходно: Ћирилизовано: Белорусија (26 превода)

Аутор: Владимир Зотов
Извор:
Russian-Belarusian relations need to be fully revisited — Politics, Russia — EADaily
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на
KaOS – A Lean KDE Distribution

Коментари

  1. Одличан чланак. Белоруси овде и нису пресудни, они су ионако "изгубљен случај".

    Но, чланак јако пуно говори о совјетском (намерно пишем!) менталитету а и посредно објашњава положај Србије унутар тог менталитета.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Белоруси нису пресудни али су, јер су "наши", Словени и Руси, битни, не сме их се изгубити.
      А Руси ће - без обзира због каквог менталитета - кад Србија и Белорусија дефинитивно допадну руку Запада и НАТО-а - остати потпуно сами.
      Путин ће можда да спаси Асада и избори нове и јаке позиције на Блиском истоку, али губи на Словенском фронту, неупоредиво значајнијем.
      Али то рећи овде сматра се светогрђем, јер "Зна Путин шта ради".

      Избриши
  2. Ако прихватимо да је све у чланку тачно или барем доследно, а не видим разлога да није... Белоруси (власт!) ме јако подсећају на Црногорце, тј. "Монтенегрине".

    Иста дилема стоји и нама Србима над главом. Помагати их такве или не, сматрати их "браћом" или не, бити љут или изуједаног срца... а њих заболе тур. Увек сам за поделу, ако брак или имање трпе. Силовати и мучити другог зарад традиције, принципа, срамоте... не води ничему. Уверили смо се сто пута досад.

    "Путин зна шта ради?" Богами, све је мање Срба уверено у то. И што је најцрње, не због самог Путина, него због срамотне подршке коју Совјети дају овде у Србији овејаним лоповима и издајницима.

    Ипак, сачекајмо Трампа па да видимо шта се стварно спрема. Засад, нисам оптимиста.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар