Александар Меркурис: Нема никаквог руско-турског плана за одлазак Асада и поделу Сирије

Без обзира шта писали турски медији, нема тајног руско-турског споразума о федерализацији Сирије и њеној подели на зоне утицаја, и о одласку с власти председника Асада.


Фотографија: Џозеф Ејд / АФП

28. децембра 2016., дан пре него што су руско и турско министарство спољних послова саопштили свој план о прекиду ватре генералном секретару УН и Савету безбедности УН, Ројтерс је објавио чланак у којем тврди да су се Русија и Турска договорили о подели Сирије на "зоне утицаја" и да председник Асад треба да оде с власти, али да се с тиме не слаже Иран:

"Сирија ће бити подељена на неформалне зоне утицаја регионалних сила, а Башар Ал Асад ће остати председник најмање још неколико година - како је предвиђено нацртом споразума између Русије, Турске и Ирана, а како преносе наши извори.

Такав договор, који би омогућио регионалну аутономију унутар федералне структуре под контролом Асадове алавитске секте је у повоју, подложан променама и биће потребно да на њега пристану и Асад, и побуњеници, и земље Залива и САД, кажу извори упознати са руском замисли...

Асадову власт ће утаначити три државе, јавља неколико извора. Русија и Турска ће му дозволити да остане на власти до следећих председничких избора, када ће Асад отићи да би на његово место дошао други, мање проблематичан и поларизујући кандидат.

Али Иран тек треба убедити у ваљаност таквог споразума, кажу извори. Но Асад ће у сваком случају морати да оде - на начин који ће му сачувати образ и са гаранцијама за њега лично и његову породицу." - Russia, Turkey, Iran eye dicing Syria into zones of influence | Reuters

Пажљивим ишчитавањем Ројтерсовог извештаја да се открити да су скоро сви "извори" турски. Једини руски извор је Андреј Кортунов, познати руски академски стручњак и коментатор међународних послова, и генерални директор руског Савета за међународне односе, човек који сарађује са московским Центром "Карнеги".

Кортунов јесте озбиљан научник, али није функционер руске владе, па је питање у којој мери је упознат са детаљима преговора између влада Русије и Турске.

Прича о федерализовању Сирије можда се заснива на ранијој замисли неких руских функционера о "федералистичком решењу" проблема сиријских Курда, о чему сам писао 25. октобра 2016. године, и указао да није у питању никаква федерализација, него:

"...аранжман какав постоји у Русији, где се код неких подручја уважила чињеница да имају посебан етнички идентитет, што је и правно регулисано." - Russia proposes settlement of Kurdish question in Syria

Али сиријска влада је глатко одбила такав предлог, а Курди подржали и подржавају, па тек треба видети да ли је, ако је уопште, остварљив.

Ројтерсов чланак пак указује да федерализацију Сирије заговара Турска. Ако је тако, онда је мало вероватно да Турска жели "федерално решење" за сиријске Курде, поготово што би се њиме, скоро сигурно, у курдским подручјима Сирије дуж турске границе на власти учврстиле Јединице за заштиту народа. Такође, "федерално решење" за Сирију не може успети ни без Курда, па је већ то, само по себи, добар разлог за сумњу да Турска озбиљно заговара федерализацију Сирије.

У сваком случају, фундаментални проблем "федералистичког решења" је што за њега, осим у курдским областима, нема присталица у самој Сирији.

Сиријски рат често описују као секташки рат између алавитског сиријског режима са упориштем у мањинским заједницама са средоземне обале у западној Сирији, и већинских сиријских сунита, огромне већине становништва које насељава средишње и иосточне области Сирије. С тим у складу, "федералистичко решење" подразумева поделу Сирије на три дела, а по етничкој и секташкој основи: на предоминантно алавитсу област дуж средоземне обале западне Сирије; курдску област на северу, и; највећу али слабо насељену, сунитску област сачињену од средишњих и источних делова Сирије.

Сиријци с којима сам разговарао кажу да је оваква концепција погрешна. Сирија није секташки подељена, јер највећи део њеног становништа себе сматра пре свега Арапима и Сиријцима, без обзира којој верској заједници припадали. Стога је, по њима, нетачно да виолентно вахабистичко-сунитско секташтво, у Сирију увезено последњих година и које је покретачка снага садашњег рата, и нешто мање насилно сунитско секташтво Муслиманске браће, оличавају ставове већине Сиријаца.

Пошто се већина Сиријаца противи подели своје државе по секташким линијама, уобличавање Сирије у федерацију по тој основи нити има подршку, нит смисла. На исти закључак наводе и резултати свих истраживања јавног мнења спроведених по избијању рата, а која кажу да је велика већина Сиријаца (преко 70%) за то да њихова земља остане целовита.

Укратко, предложена федерализација нема ни очигледних привлачних садржаја, ни много изгледа на успех, па се не види зашто би је подржавали Руси, којима је целовита Сирија и у интересу.

Главни заговорници "федералистичког решења" за Сирију су до недавно били неки амерички чврсторукаши, који су, када их је напустила нада да ће остварити промену режима у Сирији, почели да испотиха лобирају за проамеричку клијентску државу сунита која би захватала средишње и источне делове Сирије. Стога је, због саме чињенице да и такви подржавају "федералистичко решење" за Сирију, још мање вероватно да исто чине и Руси.

Ако је "федералистичко решење" непривлачно Русима, а готово је сигурно да га и не подржавају, зашто га актуелизују Турци ?

Вероватно из унутрашњеполитичких разлога.

Основни проблем с којим се суочава турска влада је што пројекту промене режима у Сирији за који се тако здушно и на сав глас залагала прети потпуна пропаст.

Не само да је турским државним функционерима тешко да прихвате такав исход, него и доста турског народа неуспелу промену "Асадовог режима" види као пораз, а неки чак и као издају.

Имајући у виду такве околности, не изненађује што неки турски функционери покушавају да увере турску јавност - па и себе - да је све што се сада дешава само део лукавог плана да се, у договору с Русијом, Сирија раскомада на "зоне утицаја" , дакле и турског, а Асад принуди на одступање.

Чињеница да Москва ни речи не проговори о "федералистичком решењу" за Сирију снажно наводи на сумњу да тако нешто уопште разматра. Зашто би Руси, кад су већ победили џихадисте у Алепу, пристали на ишта од онога о чему пише турска штампа?

И сами Турци су - у себи -  свесни да Руси не би пристали на федерализацију Сирије, јер би тако нешто било потпуно супротно руској политици, политици да Сиријци сва спорна питања морају да реше између себе, да Русија нема ништа с тим.

Ако су Руси одбијали да такву своју политику мењају и под највећим америчким притиском, зашто би удовољавали Турцима?

Једини познати споразум што су га постигли Руси и Турци у погледу Сирије је онај од 29. децембра, постигнут под окриљем Света безбедности УН и у коме нема никаквих назнака а још мање одредби о подели Сирије на зоне утицаја и њеној федерализацији, понајмање да Асад треба да сиђе с власти.

Речју, нема никавих основа за спекулисање о неким новим руско-турским споразумима о федерализацији и подели Сирије на зоне утицаја и одласку Асада, исто тако као што је готово сигурно да неки сличан, било формални било неформални, споразум већ постоји.


Аутор: Александар Меркурис
Извор: The Duran
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на MX Linux

Коментари