Милан Миленковић: Надсрбљавање


Од појаве нових, посткомунистичких Срба, уочљива је појава по којој овај текст носи наслов. Ко је бољи Србин, која су мерила која некога чине Србендом, а некога тек Српчићем? Ко је давалац атеста, односно ко је тај који меру српства одређује? Ко је овлашћени обер-Србин?

Суштина снобизма је, каже највећи српски социолог културе, Милош Илић, у имитацији и диференцијацији. Дакле, прво се имитира нешто што се не разуме (српство, православље, облик државног уређења) и то тако што се нема увид у живе узоре (јер је, због комунизма, настао дисконтинуитет у традицији и обичају), већ се следе папирни узори, књиге и извикани интелектуалци (готово сви, попут Данка Поповића, бивши оберкомунисти), или давно преживели, у политичком смислу, Љотић и Николај Велимировић. Све патриотске лекције су учене, дакле, без живог узора, без традиције и обичаја, те су зато мртворођенчад, скупа са онима који лекције држе.

Осредње школовани фићфирићи, провинцијски вуковци и деца комуниста су се дочепали србовања и безочно и бесрамно себе прогласили овлашћеним патриотама, од Драшковића и Шешеља, до ових данас.

Први снобови су, каже даље Милош Илић, настали после Француске буржоаске револуције, из реда слугу аристократије, који су, из затворених племићких кругова, изнели међу прост свет фине животне навике аристократије, која је, пре тога, била уредно побијена. Наравно, слуге су изнеле имитат, оно што се оком могло опазити, а да нису ни дотакли сву огромну симболику која је племство носила хиљаду година и са којом је оно срасло. Шта је аристократија значила сама себи, то слуга није могао ни да замисли. Исти процес се дешавао и овде, код стварања овлашћених патриота. Будући, као што рекох, предвојени од вере и нације, предвојени једном или две атеистичке и југословенске генерације, они су прибегли једином чему су могли – имитату.

Српски сељак је живот проводио немајући појма да је патриота, националиста и верник. То је био његов стил живљења, нешто чега уопште није био свестан и носио је то тихо и без оглашавања. Имитатори то нису могли, јер нису ни познавали оригинал. Нација и вера су почели да се формирају, концем осамдесетих, по моделу „како Мали Перица замишља“. Ко је гледао, у то доба, Шешеља и Драшковића како се крсте, како се театрално понашају у цркви, могао је да види да им то није пракса од младости, нити да је наслеђена од родитеља. Преглумљивање увек одаје имитатора.

Почетак деведесетих је донео то да је Шешељ почео да даје дефиницју доброг Србина. Услов да неко прође тест је био да је лоше обучен, крезуб, полуписмен или неписмен и да је био спреман да српство завали за радно место, или неку невелику суму.

После тог првог таласа псеудонационализма, дошао је други, концем деведесетих и почетком овом миленијума, кад су се појавили извесни омладински покрети, који су били, у почетку, изразито клерикалног опредељења. Све што је српско и православно, претворили су у гротеску.

Зла коб сваког скоројевића се састоји, осим, тога што је имитатор без разумевања, и у томе што се непрестано диференцира унутар екипе. Чим се оформи група, одмах се ствара „боља“ и „гора“ скупина. Боља је, рецимо, она која говори „србски“, она је, ајд’ да трапаво кажем, српскија од оне која говори само „српски“. Наравно, ово јевтино надгорањавање и такмичење за пол-позицију у србовљњу, неодољиво је за багру сваке врсте. Лаке победе, које се доказују једним словом, пожељније су него дуготрајно учење, скупљање знања и сл. Екипа, наравно, тежи да псотане још ужа: није довољно писати „србски“, већ је и ћирилица обавезна. Ко не пише ћирилицом, Србин није. Екипа постаје јож ужа, критеријуми све уврнутији. Онда се подразумева да се у цркву иде сваке недеље, да се причешћује, да се пости и да се, што је и најгоре, свима около досађу9је с тим. Ко не досађује, Србин није. Почињу једни другима да пребројавају причешћа, да уходе једни друге у среду и петак да виде да ли се пости или не и, уопште, одваја се један јож ужи круг скоројевића.
Жене у цркви ословљавају са „сестрице“, да би се нагласио асексуални моменат, иако им очи говоре да би покидали сестрице да ни перје од њих остало не би. Формира се читав један речник црквених и теолошких речи и израза, нека врста верског „Вујаклије“, који је приступачан само још ужој екипи. Метаноја, саборност, црквеност…не више од десетак таквих појмова, који се агресивним и досадним понављањем намећу околини. То је већ скрамица патриотско-православне екипе. Но, зла коб да се екипа мора и даље диференцирати и надгорњавати, тера их у додатна претеривања и преглумљивања, тако да, таман и да их десет остане, опет неко мора да се испостави као бољи од осталих. Нема сноба који ће се задовољити петим местом.

Цена свог тог снобизма, те клерикално-патриотске гротеске се испостави тек кад у целу причу уђе новац, а кад-тад уђе. Шешељ и Вук су одлично наплатили своје Србовање, они нови ни то не умеју. Са првим парама се заборавља све; купују се бесна кола, јуре швалерке, набацују се сатови и одела и све се враћа тамо одакле је и почело: као што су слуге француске аристократије имитирале своје господаре, тако су и ови имитирали веру и национализам, али их, као ни оне прве, то није учинило мање слугама новца и јевтине славе. Природни крај сваког имитата је у парама, оне га демскирају и дају му праву цену.

Ми смо усред тог процеса. Лажни и имитативни српски национализам и гротескно православље налазе се на низбрдици. С парама долазе пороци, с пороцима и службе које пороке документују и њима приморавају лица на сарадњу и претварају их у љигавце. Некима се то десило, некима ће се тек десити. Углавном, једних се дочепао Вучић, других стране службе и све иде оним током који је нужан за скоројевиће и снобове.

Добра ствар је баш та диференцијација, односно сабијање у све уже кругове, јер су тиме на паре напецане само вође и узан круг њихових сарадника. Већина разочараних присталица ће престати да преглумљује, вратиће се на нормалну, вековима утврђивану меру вере и национализма. Они имају шансу да својој деци пренесу нешто аутентично и стварно.


Претходно од истог аутора: Милан Миленковић: Избледели Бог

Аутор: Милан Миленковић
Извор: Надсрбљавање | Милан Миленковић

Коментари