Милан Миленковић: Лепо разговарати

Разговор неједнаких, Ксавијер Пруво (Xavier Pruvot)

Често сам,  у својим емисијама, гостима, посебно политичарима, постављао хипотетичко лакмус-питање: „Jутрос сте послали министар, или председник владе и долазите на радно место. Шта бисте прво урадили?“

Било је ту свакојаких одговора, али највише ми се допао одговор једне политичарке, која је рекла, а да трепнула није: „Ми бисмо са свима лепо разговарали о свему“. Шта год то значило. Иначе, та госпођа је већ била министар у једном од претходних сазива владе. И лепо је са свима разговарала о свему.

Но, једини прави одговор би, по мом мишљењу био: „Багро покварана, сви марш напоље!“ Но, тај одговор нисам ни од кога чуо, јер свако од политичара има животни план да, кад се једном дочепа неког министарства, ту остане доживотно, а можда и после тога, тако да себе види у улози онога ко је избациван, а не ко избацује.


Ово пишем, међутим, због нечег другог: када ми је гопсођа екс министарка рекла да би она „лепо разговарала са свима“, уочио сам, заправо, менјстрим резон сваког постмодерног Србина, резон у коме је само прича стална, чак и кад је потпуно бесмислена. Сваки конфликт, а у модерном друштву само конфликти и постоје, у тумачењу розекошуљаша, маминих рузмарина са асфалта и напирлитаних каћиперки, има своје природно решење у томе да седнемо и људски разговарамо о свему, као код госпође екс министарке.

Људи се, међутим, од гованаца разликују баш по томе што не причају о свему, поготову не лепо. Претпоставка да би се са сваким могло људски и лепо о свему разговарати је да све на све на себи има бар-код, односно цену. Како можемо, лепо или ружно, уопште да разговарамо шта је у чијој шерпи, чије је Косово и колико и ко ће посећивати наше жене кад омркне? Ту разговора нема, осим ако не све не окачимо бар-код. Ми смо лепо, људски и европски, испреговарали о Косову, рецимо,  до те мере да више и није наше. Остаје питање како смо то урадили тако људски и лепо? Како то да су људскост и естетика надрасли српство и српске интересе? Политичари ме овде не занимају, они су, ионако, били у власти, или у опозицији, лутке на концу и преговарали би са својим господарима и о томе како и куда да им водају Тимберленд ципелице, док им ови посећују жене. Таква је то фела. У питању је, међутим, кретенизовани народ који, било из пусте вајдице, било из дубоког незнања и неразумевања, не осећа проблеме који долазе са лепим, људским разговорима о свему и свачему. Радикални националисти, по мом мишљењу највећи шодер у овом несрећном народу, нису ни приметили да се Косово извукло, док су они, плиткоумни и готово нешколовани, водили полемике око тога да ли се каже „српски“ или „србски“ и да ли смо најстарији народ на свету. Индустрија залуђивања прво је погодила овај накот, јер је био најрањивији, односно био је врло плитко везан за културну матрицу српског народа (жестоки националисти су махом потомци или комуниста, или искорењене градске светине из нижег сталежа) и, као такав, дакле интелектуално лењ и плиткомислећ, лако је скренуо са централних тема на ефемерне.

За разлику од њих, другосрбијанска булумента је сваки проблем, који се у друштву појавио, од хапшења генерала, до приведних питања па, наравно, и питање Косова, доживљавала као баласт, кога се треба решити. Дај све што ти траже, па ће те примити у царство европско. Или те бар неће гњавити. Ни та философија није солидна, јер претпоставља да је давање дупета господару редовна дневна активност, која се одвија без моралног или вредносног конфликта унутар личности. Ипак, другосрбијанска екипа је бар забола тему, односно разумела питање. Националисти нису допрли ни до постављања питања, они још глођу коске из осамдесетих и деведесетих година прошлог века, а неки и из четрдесетих. Да друштво има неку динамику, да није статично, да Дража никад неће победити комунисте – то правом националисти никад кроз главу није прошло. Он тражи своју правду и своју истину, а чије је Косово – о томе одлучује драги Господ Бог, а не ми. Тако аполитично, као срБски националисти, не мисли нико.


Другосрбијанци су, дакле, лукративни и само гледају своју гузицу, без да су икад помислили ко треба да плати цех да би они живели удобно. Платиће раја, али ови се, ионако, с том рајом срећу само на пијаци и то кратко, па не маре нарочито за њу. Нека плати. Да нешто разуме, не би ни плаћала. У основи другосрбијанштине лежи искључиво голи материјални интерес, ма у какве велике фразе био увијен. Другосрбијанац са принципом или начелом, није замислив. То је човек-новчаник, у економском кључу, или човек као сплет црева у вредносно-моралном кључу. Али, он бар капира свет око себе и цеди га. Ови срБски националисти су и сами веома расположени да се дочепају пара и положаја но, да би се то десило, морају макар да разумеју шта се око њих дешава, што им никако не полази за руком. Непрестано држе моралне вакеле, служећи се искључиво ванполитичким категоријама, попут морала, вере, светосавља, духовности, а да ни један од тих ванполитичких и оностраних појмова нису у стању чак ни да дефинишу. Они су, исто као и њихови другари европске оријентације, здраво расположени да напуне и испразне цревца, да и они лепо и људски разговарају са свима о свему, али не добијају шансу, јер су, у просеку, мање писмени, мање образовани и мање урбани од браће другосријанаца. Ови им беже, отприлике, једну генерацију, четири године школе и двадесетак година шетње по асфалту.

Баш зато, националисти су осуђени да буду трошени и малтеретирани од носилаца власти јер, да би уопште ушли у јавни простор, да би добили прилику да неку своју причицу испричају на мејнстрим медију, или да се огребу за солидну вечеру, морају да дају дупенце своје срБско и да пристану да их властодржац, страног или домаћег порекла, контролише. Они у јавни простор не могу да уђу силом идеја или силом делања. Другосрбијанци су привилеговани, јер они већ јесу поседници јавног простора, па зато не морају да се проституишу за јавни наступ. Патриоти морају. Данас је већ одгајена класа патриота која је под чврстом контролом режима и друга, која је под влашћу странаца. Трећа, интернет класа патриота, не зна ни где се налази, а често није сигурна ни колико слова има ћирилица, коју толико љубе. Пардон, србица. 

Склоп ствари је такав да све ове групе, од другосрбијанске, преко овлашћено-патриотске, до наивно-патриотске, јесу део исте, искорењене масе српског народа, масе која је испала из српске културе, традиције и обичаја, а свака уверена да их баш она тумачи како треба. Оно мало народа, који се још није идиотизовао, нити је повезан, нити има медије, нити има вољу да се са неписменим кретенима преко мрежа објашњава шта је „правилно“ и ко је најстарији на свету. Образованом човеку ( и ту не мислим на формално образовање), зазорно је са будалом дебатовати, јер од будале може да добије само фразе („Шта је решење!? Дајте решења!“, „Није то баш тако“, „Комуњаро!“, „Атеисто!“, „Беч!“, „Берлин!“, „Ватикан!“) које не значе ништа и знао би и магарац да их поноваља унедоглед, само да има говорни апарат. Папагај би могао као од шале. Заправо сам и размишљао да набавим пар папагаја, па да од једног направим Љотићевца, од другог Равногорца, а од трећег теолога-аматера, изразито срБског опредељења. Мислим да бих могао да их научим више фраза и реченица, него што их може изговорити просечан  интернет патриЈота.

Никада се Србима не може довољно понављати: леп разговор са свима, Светосавље, морал, истина, духовност, европске вредности и сличне ствари су ванполитичке категорије. Политичке категорије су сила и воља за моћ, отимачина и звецкање оружјем, одсуство савести и празног моралисања.

Сваки идиот у Србији, који мисли да се очешао о политику, или бар извукао први хонорар из бављења њоме, са тврдих идеолошких становишта одмах прелази на прагматизам, уверен да је много паметан и  да га павилно тумачи. Свако са своје позиције: власт прагматски преговара са Шиптарима око тога колико ће Косово бити наше, а колико њихово (а биће њихово око 99,99%), а опозиција се окупља и у уста љуби на прагматско-порнографским основама, односно свако са сваким, само да се одрже у скупштинама и да лова настави да цурка. И сви су уверени да је то прагма.

Мој приговор  на ово је следећи: преговарати око тога чије је Косово (чија је ваша жена, или ваша шерпа) баш није прагматски, јер следећег дана почињу преговори око тога чији је Санџак (срБским националистима је далеко важније да се он зове Рашка област, него да буде у саставу Србије; за оно прво би изгинули, за одбрану Санџака у Србији и не би, али би остављали дирљиве статусе на Фејсбуку), чија је ваша жена и шта ће бити у вашој шерпи. Прагматски је не дати, као што Милош Велики није давао. Прагматски је чак и одбити разговор на ту тему. Не часно, не морално, већ баш прагматски.

Бити љотићевац није било прагматски.

Прагамтски је не љубити се у уста са издајницима српског народа, чак и када то доноси тренутну корист, јер доноси дугорочну штету. На крају се, а то гледамо још од Вука Драшковића, лизање дупета непријатељима доводи до тога да се, од некада моћних страначких организама произведе човек-странка, чији политички ангажман,  а с њим и приходи, зависе од тога хоће ли неки амбасадор позвати локалног крајскоманданта и наредити му да оног мученика стави на неку листу као појединца, да одере кору  ‘леба.

Немојте се, међутим, заваравати да ова булумента и сама не зна да је овакав дожиљај прагматичности „на шатро“. Знају добро.  Оно због чега су тако прагматични је само то што им прагма омогућава личну корист, коју они подижу на ниво принципа и општег добра. Шојићева фора: „Не једем ја због себе, него због предузеће“.

Удружено другосрбијанско и овлашћено патриотско пустошење Србије би било далеко видљивије и далеко би му се лакше пружио отпор, да нема неовлашћених, дивљих патриотића са мрежа, аполитичних и гласних идиота, који мисле да је све оно што трабуњају некаква политика. Они су често инспирасани разним шарлатанима, добро плаћеним шарлатанима, мислим, који су убачени у јавни простор да растроје  слабије духове теоријама завере, масонским и осталим, затим теоријама о педесет ХАРП-ова у Србији, па теоријама о украдеонј срБској историји и мене нико не увери да ови шарлатани нису пројекат. Ни један није гладан, ни једном не мањка места у јавном простору. Да су заиста противници власти и Новог светског поретка, или глобализације, не би нам пред очима били сваки дан. Ко сумња нека се мало заинтересује и приметиће да се већина шарлатана, и то убедљива већина, не бави нечим што им је струка: машинац се бави древном историјом, економиста се бави модерном историјом, филозоф је експерт за електронику, лаборант за ГМО и тако даље. У нормалним околностима, да се оваква сцена формирала спонтано, било би, рецимо, у некој области, попут историје, 70-80% историчара и 20-30% хобиста и аматера. Овако, готово је немогуће пронаћи некога из струке ко подржава шарлатанске теорије. Ипак, оне успевају, јер је и само јавно мњење хобистичко и лакрдијашко: свако мисли да може да буде и хирург, ако затреба.

Очекивати ма какав преокрет у Србији од стране овог јавног мњења, које гута приче-шарлатанке, сасвим је илузорно. Они, мучени, не знају више ни где је „лево“, камо ли сложене процесе који се одвијају. Једини слој друштва, на који се још можемо ослонити, јесте онај који поменух као неповезан, ону, дакле, групу људи која није искорењена и која у крви, а не у цитатима, носи традицију, обичај и вољу за моћ. Све што се поклонило демократији, што верује да је треба поправити, све оно што је побркало Светосавље и морал с политиком, све што је икад поверовало да Србија има више ХАРП-ова од Русије и Америке заједно, треба искључити из политичког живота; такви никад неће разумети ништа. Нит’ се терају, нит’ се воде, односно – одбијају  да било шта науче, јер им је лакше да оперишу са десет фраза, три става и два расположења, које већ имају.

Најежим се кад чујем фразу: „Ми, мислећи људи смо дужни да…“, или неку сличну глупост. Мислећ човек је Његош, јер је натуралиста, а није Слободан Јовановић, рецимо, јер је доктринар; мислећ је Мишић, а не Црњански, кога необично волим, јер у политици треба мислити политички, а не доктринарно. У том смислу, ако има смисла молити ма кога овде, молио бих мислеће људе који, кад помену политику, помену и изборе, демократију, Светог Саву, морал и сличне ванполитичке појмове, да се повуку из јавног живота и да не оптерећују нацију својим догмама и сновима, а поготову да престану да се лепезане, као голубови пре парења, задовољни својим интелектуалним ангжманом, од кога, наравно, нема ничег опипљивог за овај народ. Сумњам, додуше, да ће ико ову молбу озбиљно схватити, али – реко’ –  да пробам.

Споменик војводи Мишићу у Мионици, фото А. Миленковић

Ви, који хоћете да разумете епоху, да схватите политику онакву каква јесте, а не каква треба да буде по начелима доктринара и књишких мољаца, заборавите на демократију, јер је мртва; заборавите парламентаризам, јер је то још само хохштаплерај у светским размерама; заборавите на морал (или поставите себи овакво питање: да сте на валсти, а услов да вратите Косово у Србију је да обесите пет невиних људи, шта бисте урадили? Ако је ваш одговор да вам савест то брани, онда заборавите на политику и трк на причест); заборавите на лепе људске разговоре о свему, од та посла ништа нема; заборавите на љубав међу људима и народима и замислите да сте вук у планини, на прелазу из јануара у фебруар и да ћете или јести овце, или бити поједени од других вукова, ако одбијете да, из начела, једете овце – то је политика. Један жив организам, била то Лепа Ката у вашем дворишту, или један народ, може да расте и развија се само на рачун другог организма. Хипи прича, коју просипају удружени политичари и „мислећи“ људи – прича о томе како на овом свету има места за све, па и за мирољубиву коегзистенцију – лежи на претпоставци да су сви обавезни да мисле и делују као ми. Други, међутим, нису дужни да следе наше пацифистичке и фелашке принципе и искористиће сваку прилику, у којој су се развили на наш рачун, да нас још боље клепе по глави. Није довољно расти и развијати се: још је важније водити рачуна да  се они око тебе не развијају и не расту. Му, уопште узев, као народ, немамо смисла, од како смо грађани постали, за овакав начин размишљања. Ми смо се, побудаљени, спрдали са сељачким причама, у којима се отимају око пола метра међе, не схватајући да се баш ту, на тлу и у природи, одиграва процес где један организам хоће да се надгорњи другоме, да се развије на његов рачун, да себе ојача, тако што ће другога ослабити. Да ли је то лепо пред духом, моралом, вером? Није, али је ту. Да ли је лепо што нас власт поткрада, лаже, изгладњује? Није, али је ту. Живот се не одвија по начелима морала и духа, већ по некој много дубљој и теже сазнајној логици, која не лежи у нашем начину размишљања, него у природи, у ономе како је свет саздан. Куја – то нисам једном гледао – коље сву младунчад других куја, јер хоће да својој штенади прибави предност. То је слепи нагон и нема никакве везе са утварама духа и морала – али је ту, у свом космичком капацитету, који ми не морамо да разумемо и анализирмо, али морамо да га поштујемо, ако хоћемо да преживимо. Ми смо – ако још нисмо постали потпуна сплачина од народа – дужни својој деци, а не начелима праведности, истине, или дужности према опште – људским вредностима. Ко побрка те ствари, па мисли да своју децу жртвује пред Молохом дужности према људској врсти, ући ће у уџбенике морала, а испасти из историје. То је прагма, браћо политичари, а не давање дупета свакоме ко потражи.


Претходно од истог аутора:  СПЦ блуз

Аутор. Милан Миленковић 
Извор: Лепо разговарати | Милан Миленковић


Коментари

  1. Не бих се сложио да су 2-Србијанци школовани. Њихову ударну песницу чине "несвршени", они што су се не презиме провлачили кроз основну и средњу школу, а на студијама је прошкрипало. Па су дипломирали као министри војни.

    Општа особина тих несвршених и једва свршених је: да не знају колко су шупљи - зато шире причу о својој школованости; а која се углавном састоји у познавању "Своч"-сатова, повољних бутика у Лондону и комбинација за скијање у Аспену; нису ваљда луди да уче Крочеа и Хајзенберга (ел ти то неки парфем?)

    Све у свему - уби нас елита недоучених.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар