Милан Миленковић: Index librorum prohibitorum

Средином oсамдесетих, кад се осетило да комунистичке  стеге попуштају, дојучерашњи комунисти су почели да крштавају децу и да славе славу, Божић и Ускрс. У почетку je ишло мало теже, није се знало шта треба да се ради, па је било: „Друже попе, је л’ обичај да славски колач буде округао, или четвртаст“, или: „Оче Игњатије, да ли се на црвена јаја ставља срп и чекић“, али се брзо научило. Уосталом, прекид и није био дуг: 30-35 година.

Било је, наравно, комуниста који су и пре oсамдесетих славили славу и ишли у цркву, али само зато да би зна-се-где дојавили ко им на славу долази и ко вазда дрежди по цркви.

У почетку, док се ствар није захуктала, било је мало напето са дечицом, рођеном позних шездесетих и седамдесетих:

„Тата, зашто ми раније нисмо славили славу“?

„Зато, сине, што је сад касно да славимо раније, хе хе“.

Духовит покушај пропада, јер дете дави даље:

„Тата, а зашто сте мене тек сад крстили“?

Отац нема петљу да свом наследнику трособног комунистичког стана каже да је тридесет година провео као карактерно гованце, па каже:

„Зато, сине, што је крштавање и слављење слава било забрањено. Нису дали зли комунисти“.

„Тата, али и ти си био комуниста, сећам се кад сте ти и чика Јова плакали кад је умро Тито“?

„Плакали смо од среће, сине“.

„Али, био си члан партије, видео сам књижицу“.

„Сине, тата је ушао у партију да је разбије изнутра, као сваки прави срБски родољуб“.

„Тата, а зашто смо ми прихватили од комуниста оволику станчугу“?

Несрећни отац отвори уста да каже: Зато што је татица карактерно гузно црево, али из уста излети:

„Зато што нисмо смели да одбијемо, сине, провалили би нас да смо антикомунисти“.

Дете ко дете, хоће да верује оцу, воли татицу и гута причу. Истина, и оно види да је мали Перица крштен као беба, да се код Лазице славила слава и пре десет година, али капира да су они имали задатак од партије да тако поступе.

„Тата, шта је то Јасеновац“?

„Немам појма, сине. Начуо сам нешто, али је било забрањено говорити о томе“.

„Ко је забранио“?

„Онај пољски Јеврејин, а уједно и Хрват, Броз, семе му се затрло антирспско“!

„Тата, ја сам те чуо да једном, док си гледао неке чике на телевизији како тапшу Титу, вичеш Тито-партија“!

Отац губи нерве и пуца шамар:

„Сто пута сам ти рекао да не постављаш глупа питања! Ако сам и био члан партије, нисам био комуниста“!

И, тако, миц по миц, дете се изградило у срБском и клерикално-националистичком правцу. Научило се на то да је све срБско било забрањено, да се за помињање Мишића и Степе фасовало 15 дана Падињака, да су Солунци батинани сваке среде на трговима, а да се за помињање Косовке девојке секла рука. Наравно, научило је дете и да комунисти, осим његовог оца и његових пријатеља, нису ни били Срби, да је Тито волео Хрвате и Словенце,  све Србе је побио још 1946-те, а остале на Голом отоку, да је Србима одузимао прворођене синове и давао их Хрватима, да је пса Лукса хранио искључиво срБским домаћинима итд. Нечиста савест увек одведе у претеривања.

Шта се дешавало с оне стране прања породичних биографија? Забрањено је било једино чачкати Тита и доводити у питање руководећу улогу партије. Другим речима, није било добро за здравље спорити комунистичку власт. Приче да о овоме или ономе није смело да се прича, важе, и то само ограничено, за догађаје на Голом отоку.

Књиге о Јасеновцу штампане у Титовој Југославији

Да знате и данас: ко год каже да није смело да се прича, или да он није чуо, за Голи оток, Јасеновац, Јадовно, кречне јаме и слично, знајте да пред собом имате или лажова, или дете из тврде комунистичке породице. Ја сам, а имам и сведоке, 1976. године, као ђак Војне гимназије, у Јасеновцу гледао филм о логору Јасеновцу (у питању је документарац Богдана Жижића, снимљен 1966. године). Уосталом, Камени цвет, споменик јасеновачким жртвама, подигнут је 1966. године. Испада да је било забрањено причати, а дозвољено гледати?


Јасеновачки Камени цвет, Богдан Богдановић, 1966.

У цркву је било слободно ићи. Истина, неке гужве није било, сем о већим празницима, али нико није бранио. Славиле су се славе, славили Божић и Ускрс и чикам неког, ко је био непартијац, да се похвали да му је дошла полиција у кућу, да му прекине славу. Партијци нису славили, јер су одабрали каријеру, а не зато што је било забрањено. Веома је неукусно да данас причају како је неко нешто бранио и тиме испирају своју нечисту комунистичку савест.

Фотографије патријарха Германа, црквених великодостојника и верника снимљене у СФРЈ.

Митска прича о стрељању 50 000 Срба, после рата, (неки кажу: само у Београду око 100 000, што је уобичајено претереивање, јер антикомунисти од свих стилских фигура највише воле хиперболу)  је свирање пилићима, из простог разлога што је, током рата, постојао огроман колаборационистички апарат, затим, као и  данас, много прљавих богаташа и црноберзијанаца. Лично мислим да је цифра конзервативна и да су, спрам свињарија које су рађене пре и за време рата, комунисти били веома толерантни.

Када чујете причу о Голом отоку, онако како је испричана од срБских националиста, помислићете да нико није избегао ову туристичку дестинацију. Заправо, за пет година, кроз Голи оток је прошло око 20 000 људи и то по сведочењу Драгослава Михаиловића, једног од голооточких мученика и нашег великог писца и академика. То је, негде, кад се преведе на хапшења, око 4000 годишње, или око 11 хапшења дневно, у земљи од 20  милиона становника. Да се подсетимо: пре три дана је изведена полицијска акција „Арес“, у којој је, за вече, ухапшено 360 људи и то у земљи од 7 милиона становника. Да не помињемо весника демократије, акцију „Сабља“, у којој је хапшено и по хиљаду људи дневно.

Производња у СФРЈ

Легендарна прича о томе како је срБска индустрија пребачена у Словенију и Хрватску је на ивици идиотлука. Коју смо то ми велику индустрију имали пре рата, у пољопривредној земљи, са 5% радника? Неколико машинских радионица. Уместо тога, добили смо Прву петолетку, 14. октобар, Заставу и још десетине гиганата, које пљачкамо 17 година и још их нисмо опљачкали до краја. Добили смо и 70% електро-енергетског система ондашње СФРЈ, а то је зато што је Тито мрзео Србе, иначе бисмо добили најмање 100%.

Солунци су, први пут, добили пензије за време комуниста. Док су живуцкали у љубљеној Краљевини, добили су право да просе испред Скупштине и то краљевим декретом. За чудо дивно, домобрани и припадници аустро-угарске војске, нису добили пензије, иако се Тито борио у Вражјој дивизији. Сад, који Тито, велико је питање, јер антикомунисти знају за најмање три Тита, као што знају најмање пет места где је стрељан Дража.  Споменик на Газиместану су подигли-гле чуда-комунисти и то 1953. године. Један мој другар, иначе ватрени антикомуниста, а некада ватрени члан партије, тврди да је тај споменик подигнут зато што се Тито уплашио Срба, јер их је пококао у великом броју, па је решио да их мало глади. Испада да је Србија хронично била на ивици устанка против Тита и то са милион чланова партије.


И, заиста, комунистима се, у тој, логички уврнутој антикомунистичкој причи, приписују две опречене особине: они су, истовремено, глупи и паметни. Глупи су јер су сирови, неписмени, недиференцирани и тако даље, а паметни  јер увек зајебу Србе. Ако нас увек зајебу, остаје питање: ко је, онда, паметан, а ко глуп?

У време злогласног комунистичког режима, 1966-те, основано је Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова 1912-1918. Објављена је, исте године, Српска трилогија, а три године касније изванредна књига Велики рат Србије. Дакле, лукави комунисти су дозвољавали све ово, само да се не би причало о томе? Диван пример антикомунистичке логике.


Сви смо ми учили, у склопу школског програма, српску епику, Косовску и Колубарску битку, пробој Солунског фронта, Први и Други српски устанак; читали смо, у склопу лектире, Сеобе, затим Глишића, Сремца, Домановића, Нушића, Дучића, Ракића, Његоша. Напамет смо знали песму „На Газиместану“, затим „Аве Сербиа“, делове из „Горског вијенца“ и још много тога што се тицало наше историје и културе. Скоро ми један срБски антикомуниста рече да неке ствари нису гуране кроз школски систем, па зато Срби нису научили много тога. Истина је. Кроз школски систем никад није пласирано да су Солунци добили пензије од комуниста и да су подигли споменик на Газиместану. Но, какви смо ми ђаци, просветни систем је био одличан. Уосталом, систем није бранио да се сам образујеш. То што ми имамо отпор према знању и учењу, није проблем система, него наш.

Шездесетих година је издавано много стрипова са националном тематиком и то су били одлични стрипови.


Легендарни филм „Марш на Дрину“, доскора једини наш филм о Првом светском рату, снимљен је 1964. године. Седамдесетих су снимљени  „Бановић Страхиња“ и „Доротеј“. Од како су десничари засели на власт у Србији, снимају се само филмови у којима смо убице, силоватељи и пијанци. Лордан Зафрановић је, 1983-е, снимио филм „Крв и пепео Јасеновца“, који је уредно и дистрибуиран по Југославији.


Немогуће је, не у једном тексту, него у десет томова неке енциклопедије, навести све лажи антикомуниста. Нечиста савест тера на фолирање. Патриота мисли да сме да лаже, јер то ради из уверења. То је мршав аргумент, поготову што видимо да како се ко дочепа мрве власти и пара, од патриоте постаје еврофанатик. Исто тако, антикомуниста лаже јер верује да има „свете циљеве“. Мој приговор је да баш тим циљевима недостаје ма шта што је „свето“. Пред обичним радним местом, или неком парицом, сваки патриотски циљ се претвара у сплачину.

Посебан проблем, који је слабо уочен у јавности, а скопчан је са антикомунизмом је следећи: свака антидеологија, дакле негативно одређена идеологија је пуна мржње и рђавих осећања уопште. Такве идеологије су, практично, позив душевним болесницима да и они рекну неку. Данас, у јавном простору, поготову на друштвеним мрежама, ви немате уопште потомке жртава комунизма, које имају право на свој бес, па и на мржњу, већ само децу из комунистичких породица и душевне болеснике. Остали су ту у безначајном проценту.
Лично знам (не и познајем) бар десетак антикомуниста који гарантовано имају нешто на латинском у здравственом картону. Уместо логике, или бар мало мозга, у лобању им је инсталирана мржња, а пљувачне жлезде им раде као мотор владичанског Аудија. Ту аргумената нема, ту памети нема, ту елементарног морала нема, али је зато мржња густа и то све гушћа, уколико је терапија ређа.


Поштанска марка са ликом Карађорђа из серије која обележава 150-годишњицу од Првог српског устанка у ФНР Југославији.

За крај: највећи део антикомунистичке халабуке није ни дотакао истинске мане комунистичке власти; халабука исказује само расположења, она је емоционалне, а не политичке природе. Исказује се став, а не мишљење. Овде сте могли да видите више солидних аргумената, у форми стрипова, споменика, филмова и слично, али с антикомунистима то не пали: они знају све и ништа друго. Зашто? Зато што свака антиидеологија, свака мржња, има секаперсасту природу и одбија аргументе као што зид одбија зрно грашка.

„Видиш ли споменик на Газиместану, подигнут 1953.“?

„Да, али Тито је мрзео Србе“

„Видиш ли Српску трилогију, штампану 1966.“?

„Да, али он нам је покрао индустрију“…

…и тако унедоглед. „Да, али..да, али…“… Нигде мушког принципа, никад се не зна о чему се прича. Ментална конфузија подигнута на ниво идеологије.



Годинама, још од радио Фокуса, позивам све те таоце мржње, да дођу и да ме убеде аргументима. Никад се ни један није појавио.

Недавно сам налетео на једног момка, који се, боже дај да није истина, представља као богослов и који има вокабулар кочијаша. Позвао сам га да ме обиђе, да ме научи памети, иако видим да не излази из теретане, као што Бог налаже. Није дошао. Позвао ме да ја дођем на Богословски факултет. Средина је јула, факултети су затворени, а тестиси у теретани не расту, чак ни уз суплементе.

Милан Миленковић | Radio 2M



Претходно од истог аутора: Лепо разговарати

Аутор: Милан Миленковић
Извор: Index librorum prohibitorum

Коментари

  1. Па није баш ни да је тако. Текст је претеривање, хајде да кажемо песничка хипербола.

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман25. јул 2017. 17:57

    Забранити све бивше комунистичке функционере и џелате, распустити тајну полицију, извршити потпуну лустрацију свих хрвокомунистичких кадрова и одузети им сву имовину у Страдији и у иностранству. Забранити лажну цркву и одузети јој све храмове и манастире, похапсити све владике који су хиротонисани од стране тајне полиције и одузети им све банковне рачуне у земљи. Забранити све секте и магове, посебно прогањати језуите и тајне католике у СПЦ. Џихадисте и све нелојалне муслиме и шиптаре љубазно замолити да пређу преко Проклетија.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар