Дајана Џонстон: Ламент над Макроновом Француском

Globe Cartoon - Dessins de presse - Editorial Cartoons - Patrick Chappatte | Chappatte.com

Садашњи низ железничких штрајковеа у Француској медији називају радничким немирима, сукобом владе и синдикалних вођа, или о њима пишу као о привременој непријатности за путнике, насталој због саможивости привилеговане категорије радника. Од англо-америчких медија, пак, слушамо уобичајено самозадовољно цоктање, у стилу "они сирождери опет штрајкују". 

Иако су штрајкови возовођа и других запослених у СНЦФ-у (Национално друштво француских железница) изузетно битно поглавље друштвене трагедије што разара Француску каквом смо је познавали.

Оно што је Француску чинило најпријатнијом земљом за живот дуже од пола века, нису само храна и "сценографија", већ, и то на првом месту, јавне услуге - најбоље на свету. Пошта, јавно образовање, здравствено осигурање, комуналне услуге, железница - све изврсно, за углед. Истина, француски телефонски систем је дуго заостајао далеко иза других развијених земаља пре него што је ухватио корак, и жалби на нељубазност службеника државне администрације није недостајало, али то се дешава посвуда. Важно је то да је француска држава, захваљујући јавним службама, функционисала глатко, да је омогућавала повољне услове за пословање и свакодневни живот.

Само, када се добре ствари узимају здраво за готово толико времена, не приметимо када почну да нам их, мало по мало, одузимају.

Тако, програм за уништавање СНЦФ-а председника Емануела Макрона јесте аларм, али гро јавности, бојим се, спава толико дубоким сном да је ништа неће пробудити.

Створити нешто добро као што су биле француске јавне услуге захтева векове мара. Почело је с централизацијом француске државе у 17. веку, што се везује за Жан-Баптист Колбера, министра финансија Луја XIV. "Национално друштво француских железница" је основано 1938. године, спајањем неколико француских железничких компанија у државни монопол, у склопу прогресивних друштвених реформи Народног фронта. На крају Другог светског рата, јавне службе су добиле одлучујући подстицај од - парадоксалног - савеза између два супротстављена крила француског Покрета отпора, комунистичког и Де Головог. Генерал Шарл де Гол, иако противник комунизма, био је "бизмарковски" конзервативац, схватао је да снага и јединство нације у некој мери зависи и од социјалне правде. Иако су се гложили по многим питањима, деголисти и комунисти су се удружили у јединствен Национални савет Покрета отпора, који је у марту 1944. усвојио програм што је позивао на мешовиту економију која ће комбиновати слободно предузетништво са стратешким национализацијама, уз програме социјалне сигурности и синдикалних права. Овај програм социјалне правде је поставио основу за изузетан економски развој, за Les Trente Glorieuses - славних тридесет година мира и просперитета. У смислу слободе, једнакости и благостања, француска мешовита економија функционисала је боље од бирократског комунизма или профитерског капитализма.

Само лакше је рушити него стварити.

Тачеркин неолибералистички пуч је најавио крај "славних тридесет" и почетак "неславних четрдесет" година - започело се с непрекидном кампањом, идеолошком и институционалном, разарања тзв. социјалне државе, смањивања плата и принадлежности, да би, на крају, о свему одлучивало кретање финансијског капитала - познато нам под два назива, "неолиберализам" и "глобализам".

Неолибералистичко-глобалистичка контрареволуција је Француску задесила у првим годинама председниковања социјалисте Франсоа Митерана, због чега је овај променио политику и раскинуо савез с комунистима заснован на заједничком програму. Да би прикрила свој новокомпоновани антисоцијализам, Социјалистичка партија је почела да заговара "антирасизам" и "изградњу Европе", представљајући их као нове хоризонте "прогреса".

У стварности, "европска изградња" је подразумевала систематско разарање суверенитета држава чланица, што је довело до уништења њихових система социјалне заштите створених на сентименту националне солидарности, за који не постоји субститут у мутној апстракцији под називом "Европа". И миц по миц, Европа остаде без својих националних система друштвене заштите, а доби ћефове "Голдман-Сакса" и Катара, и преузимања и затварања читавих индустрија.

Cheminot-и, француски железнички радници, не боре се само за себе и своја права. То су борци прве линије фронта у пресудној битци за спашавање Француске из чељусти неолибералистичке глобализације.

Емануел Макрон, протеже банкарског сектора Ротшилдових, уз помоћ којег се уврстио у милионерски слој, своју "реформу" железница приказује као меру јачања једнакости тиме што ће железничари бити лишени "привилегованог статуса".

Привилегија? Да ли су машиновође привилеговане дугим радним данима и викендима без породице, и тиме што животи небројених путника зависе од њихове концентрације и преданости послу? Па због таквих "привилегија" су им и пружени сигурност сталног посла и бенефициран радни стаж, могућност да се рано пензионишу - што јесу привилегије, али зар би само богаташи и припадници војске требало да их имају?

Железничари штрајкују јер не желе да само они буду "привилеговани", хтели би да виде како се иста благодет спушта и на друге. У сваком случају, нису у питању једино плате и радни сати.

Француске јавне службе су биле много више од нечег згодног. Биле су и етика и начин живота. У многим земљама, јавне службе су, до сржи, нагрижене корупцијом и немаром. А тако не бива када људи верују у оно што раде. Али не аутоматски, поверење такве врсте стиче се вековима. Cheminot- и су били једна велика породица, коју је на окупу држало веровање да обављају суштински важну друштвену дужност. У ствари, многи и јесу породица у дословном значењу речи, јер се посао машиновође, на пример, преносио с оца на сина, као питање поноса.

Ова и оваква преданост дужности према друштву је више од личног става: то је духовна вредност коју држава треба да негује, чува и сачува, а не да је принесе на олтар финансијском капиталу.

А зашто? Зато што данас постоји вишак финансијског капитала, који њушка и бушка по читавом свету не би ли улучио профитабилну прилику и место за улагање. Такозвани неолиберализам је управо то. И зато што обична предузећа могу да пропадну или буду непрофитабилна за акционаре, док за јавне службе важи, због чега и "морају" да буду приватизоване, да ће их, све и да саме не дају ћара, власт субвенционисати - о трошку пореских обвезника!

Као и војну индустрију. И образовање, здравствену заштиту, саобраћај, комуникације. Али званично оправдање за њихову приватизацију увек је "у приватним рукама ће бити ефикаснији".

Што је лаж.

Велика лаж, каквом се показала и у Тачеркиној домовини, где је приватизација железничких компанија проузроковала не само лошије услуге, него и тешке несреће, посебно кад није било директне добити у сектору одржавања.

Понос због добро обављеног посла је најзапостављенији аспект успона социјализма. Мајстори који су појавом капитализма морали да напусте своју независну делатност и постану робови индустрије често су били на челу социјалистичких покрета деветнаестог века. Такав понос је далеко стабилнији елемент социјалне кохезије него детињаст анархистички позив на "уништавање система" - без указивања на алтернативу.

Макрон је само пион. Није Макрон донео одлуку да железнички систем Француске буде уништен. Европска унија је то одлучила и наложила, док Макрон само извршава наређено -да француски железнички систем отвори слободној конкуренцији страних компанија. Ускоро се може десити да немачки, италијански и шпански возови деле са француским возовима исте пруге, пруге чије је одржавање бити предато страној компанији, која је у тај посао ушла само зарад профита. Железнички радници биће под још већим стресом, због несигурности посла. Да би се на њима зарађивало, путници ће морати да плаћају више. А становници малих руралних заједница ће остати без икакве железничке услуге, јер то није профитабилно.

Као јавни сервис, државна железница користи приходе од линија са великим прометом за финансирање веза са слабо насељеним руралним подручјима, што пружа једнакост у коришћењу услуге ма где се живело. Чему се ближи крај. Уништавање јавних служби убрзава напуштање села и раст мега-градова. Затварају се сеоске болнице, нестају поште. Кад оде и оно мало стараца што је у њему остало, француско село, надалеко чувено по свом шарму, начисто ће изумрети.

Што се зове "програм модернизације".

Странци, у свом (не)разумевању Француске и Француза, најчешће превиђају халуциногена својства израза као што су "модерно" и "прогрес". Шампиони приватизације њима опчињавају јавност, док истовремено штрпкају од услуга, да би јавност препарирали за увођење планираних измена и можебитних побољшања.

За крај ламента, још нешто. "Француски Телеком С. А." (а сада Orange S.A. -прим. прев.) је, после приватизације, задесио талас самоубистава запослених - 39 за две године, без сумње и због стреса и деморалисаности услед смањивања квалитета услуге зарад већег профита. Када се уништи радни морал, завладају равнодушност, немар, па и корупција.

Друго, али започето још пре двадесет година, је пропагандна кампања наруживања СНЦФ-а због "учешћа у депортацији јеврејске дечице" у нацистичке концентрационе логоре, а што је неоправдана оптужба, пошто су нацистички окупатори конфисковали француску државну железницу, после чега није било друге до да се чини шта ти се нареди. Осим тога, запослени у железници (многи од њих комунисти) су дали свој допринос Покрету отпора тако што су саботирали војне возове - све док Ратно ваздухопловство Сједињених Америчких Држава није сравнило са земљом већину важних француских железничких станица (са све суседставом) у припреми искрцавања у Нормандији. Нову прилику, опањкавање СНЦФ-а, амерички ривали су искористили да избаце француске брзе возове са тржишта САД.

А како Макрон повећава порезе да би оснажио војно-индустријски комплекс, од запослених у јавној служби и са социјалним принадлежностима и бенефицираним радним стажом остаће једино припадници Оружаних снага Француске - само њихова служба неће бити служење Француској, него помагање САД у њиховим ратовима по белом свету.

Све док војника не замени робот.

The Unz Review: An Alternative Media Selection - The Unz Review

Претходно од истог аутора:

- Дајана Џонстон: Aнтисемитизам je животна потреба Израела (или актуелна реприза) - (ажурирано)

- Такозвана избегличка криза и стварање Великог Израела


Аутор: Дајана Џонстон
Извор: The Tragedy of the Cheminots, by Diana Johnstone - The Unz Review
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Debian -- The Universal Operating System

Коментари