Срђа Трифковић: Између медијске и стварне Русије




Александар Јовановић / Ћирилизовано: Погледајте целу емисију, а нарочито задњи део, од 46. минута, чији транскрипт имате доле. Слагали се с проф. Тригковићем или не, признаћете да је ово сјајан пример интелектуалног поштења и професионализма. И личне храбрости, ако се мало боље размисли.


Мени је више него јасно, да од пролећа 2014- те, од Путиновог неадекватног одговора на Украјинску кризу,  заправо једне озбиљне стратегије (у Русији) нема (…) Адекватан одговор би био да се пошаљу руске трупе да заштите житеље русофоних територија, од Харкова на северо-истоку па преко Николајева на југу, до Одесе на југо-истоку. У складу сa међународном стратегијом „Responsibility and protect“. Оно што је уместо тога урађено је утешна награда за губитак 500 километара стратешке дубине, где је више од половине становништа било проруско.

Такође, десила им се иста ствар 2003. године у Тбилисију. Где је скинут Шеврнадзе и где је дошао луди и неурачунљиви Михаел Сакашвили. Тамо су опет „заштитили“ Јужну Осетију и Абхазију као једну четрнаестину грузијске територије, а изгубљена је Грузија, која тада у континуитету жели да уђе у НАТО. У Централној Азији, Руси губе позиције пред Кинезима, где је њихов север-запад вектор, који иде према Ирану, пресечен кинеским, који иде од Синкјанга према Касписком мору и где су Кинези далеко проактивнији и у инвестицијама и у културном утицају. Ту  је такође присутан и турски утицај, који је пре свега заснован на „мекој моћи“. Он се односи на Туркмене, Таџикистан, Киргистан, што је и илустровано чињеницом да и Казахстан прелази са ћирилице на латиницу.

У Белорусији се јако „љуља“ стање. Односи између Москве и Минска су лошији него у било ком тренутку него од распада Совјетског савеза. Нетрпљивост између Лукашенка и Путина претворила се у врло видљиву лабавост и тог савеза. Такође, одрађују му смену режима по матрици Џина Шарпа у Јеревану, у Јерменији, која је за разлику од Украјине и Грузије, чланица Евроазијске економске уније и војног савеза ОДКБ-а.

“Ја сам био прошлог месеца на Московском економском форуму где је водећи руски економиста Сергеј Глазњев, поново ламентирао над чињеницом да нема државног инвестиционог програма. Да олигарси и даље имају контролу над токовима новца, а да не инвестирају у продуктивни сектор. Руско учешће у светској привреди је било 2 посто у време распада СССР-а, и даље је 2 посто. Кинеско је порасло са 6 посто `92 на 21 посто 2017. године. То много говори.

У руском апарату моћи, имате дивергентне краке. Имате дефинитивно прозападњаке. То је шефица националне банке русије Елвира Набиулина и то је премијер Медведев, који је сада управо именован поново на своју позицију. Ту је онда извесни Кудрин који је прозападњак од главе до пете, а који је један од Путинових неформалних саветника. Онда имамо тзв. силовике , само да додам да је веома забрињавајуће што је Рогозин смењен са положаја првог потпредседника Владе, ту је и одлазак Сергеја Иванова. Све то указује да је Владимир Владимирович Путин, пре свега један менаџер, који кординира и усаглашава дивергентне краке руске структуре моћи, а не видовити државник који своју дугорочну визију испуњава по фазама. Начин на који Русија још увек реактивно а не проактивно наступа у свом најближем окружењу указају на недостатак те визије. 

Истовремено, ми смо имали изјаву самог Путина, да се он нада да ће у директном контакту са америчким председником Трампом да спречи даљу трку у наоружању. То се неће десити. Не зато што Трамп томе није био склон током предизборне кампање и што можда и сам потајно не би желео данас, већ зато што је комплетна структура америчке моћи, удружена у једном злочиначком подухвату да то спречи. Ако то до сада није јасно, после свих компромиса и уступака које је Трамп учинио, онда када ће бити.


Аутор емисије: Миодраг Зарковић / РасПравда
Извори: Хелмкаст, Центар за културну обнову Археофутура

Коментари