ИГРА

Ми, Срби, толико пута у историји смо били сведоци оног чувеног народног „играчка-плачка“. Поигравали су се са нама Ираклије, Фридрих Риђобради, носиоци круне светог Иштвана,

наследници бугарског цара Симеона... не заборавимо ни наследника светога Петра у Риму, тај се увек некако нађе у свакој причи; Били смо принуђени да заиграмо са пољуљаним Хабзбурзима, готово истовремено док смо приводили крају плес са Османлијама. Данас, међутим, онај енергични брка Ердоган, као да призива духове прошлости на простору Косовског вилајета и Румелијског беглербеглука, и поново забада „санџак“ у Рашку. Истовремено, разне Џуџе беже од српског ИЋ.

Након што смо победили, господа Германи очигледно нису разумели концепт игре „ Не љути се, човече“, а наследници светог Иштвана и Симеона Бугарског једва су дочекали реванш, те су разделили плен. Господин поглавник убрзо се вратио у „ лијепу своју“, након што је осуђен на смрт због издаје краља, побио пар стотина хиљада, других пар стотина хиљада протерао, а остале покатоличио. Хвала богу, првом приликом је забранио ћирилицу. Знао је он врло добро да се не може тек тако решити Срба. Њихови трагови одисали су српством. Морао је затворити цркве, укинути ћирилицу, потискивати екавицу. Питам се колико би био разочаран када би данас могао да види ћириличке табле у Вуковару. Зар је могуће да мирис српства и даље прожима хрватску тисућљетну земљу и хрватски тисућљетни ваздух ?

Било како било, горепоменута господа изгубила су и другу рунду игре. И сада су постали питоми, негују културу људских права, поштују посебности националних мањина, и нас примитивне Србе уче како не смемо да угрожавамо права разним Џуџама. Ко зна, можда су доживели откровење. Остављам читаоцима да просуде.

А ми, безобразни Срби, иако побијени, протеривани, бомбардовани, гажени, мучени – и даље смо ту где јесмо, преблизу наследнику апостола Петра. Преблизу господи Германима. Преблизу бркатом Ердогану. Преблизу лијепој њиховој. Трн у оку. Камичак у зупчанику.

И даље се окрећемо ка Истоку. И даље славимо светог Саву.

И даље та ћирилица...

Та озлоглашена ћирилица, тај симбол великосрпске империјалистичке идеологије. У тих осам знакова садржан је српски понос, српски етички кодекс, српски пркос. Она је мост која нас везује са Мирославом, Растком, Душаном. Из тих осам знакова црпимо вољу, наду, веру. Тих осам знакова подсећа нас како смо победили у свакој игри. Како се нисмо предали ни кад нас је косио тифус, хладноћа албанских стрмина, бугарски, немачки и мађарски лешинар.

Вероватно због тога наши некадашњи, али несумњиво и садашњи и будући, противници у игри живота и смрти, с толиким жаром и ужурбаношћу и гуше ћирилицу. Вероватно зато издавачка кућа са седиштем у Штутгарту, ''Klett'', и штампа Читанке за београдске основце написане час ћирилицом, час латиницом. И то, сасвим случајно, латиницом пишу DESETICU Ivana Cankara,

VOJVODINU Мире Алечковић, Doživljaje Toma Sojera Marka Tvena.

Све је то сплет случајности, штампарских превида. Сасвим случајно овакве „превиде“ чини фирма с простора којима су вековима владали Марија Терезија, Фердинанди, Оскари Поћореки.

Сасвим случајно латиницом написана је „Војводина“, коју је свети Иштван сматрао домом. Коју су првом приликом отели његови наследници. Сасвим случајно сви се правимо да не примећујемо ове „омашке“ издавача из Штутгарта. Све што се дешава, све је једна велика случајност. Устав, и његов члан 10 – случајни су. Косово и Метохија, Санџак – случајни су.

Разне Џуџе – случајне су. Сасвим случајно – систематски је потискивана српска национална свест. 

 

Сасвим случајно – више се не осећа мирис српства на овим просторима тако интензивно као некада. Да ли нам је свима, сасвим случајно, запушен нос ? Или, можда, нисмо ни свесни да мостови, који нас повезују са једним вишим смислом, и извором целисходности људске егзистенције, мало по мало труле, старе, и урушавају се, а ми пуштамо да их однесе бујица ?

Све око нас је сасвим случајно. И ми сами, постајемо случајни.

За крај, јавно похваљујем град Београд, који је набавио књиге од поменуте издавачке куће. Очигледно, жели да се ушушка негде уз Немачку. Ваљда је досадило стално бити на истој страни у игри – страни правде, истине, вере. Видећемо куда ће нас та промена стране одвести... 

 

О Аутору: Лав Димовић је одличан студент Правног факултета и члан Српског Удружења Ћирилица Београд.

За рубрику "Ћирилица": Милорад Ђошић