Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.
4. Србистичко франмасонство
1. Има једна истина: иза сваке реформе стоји масонство. Српски
језик први пут су реформисали управо масони јансенисти у Бечу,
свјетлошћу свога тајног знања просвијетливши и самог Вука, други пут на
новосадском договору кад српском језику уз помоћ масона Андрића и
Александра Белића као равноправан придружују називник хрватски језик,
да би трећи пут српски језик у Републици Српској реформисао академик
Павле Ивић сводећи га на екавицу, а чије је „јудеомасонске аргументе“
опорицао обновитељ србистике Радмило Маројевић, предводник
стигматизовања једноазбучја, тј. ћирилице.
Велика је заблуда да је србистика Вуков изум, а не његових вјероучитеља у шта нас убјеђују алхемичари србистике, избјегавајући постављање нових питања о поријеклу тзв. вуковске србистике, док нас у исто вријеме тјерају да и даље учимо из аустроугарских књига наук специјално смишљен за расрбљавање Срба православаца. Као што је велика заблуда да је обновљена србистика која почива на Вуковим темељима српски изум, јер представља ништа друго до назад у југословенство.
Једна и друга су под страшном хипотеком која свједочи о моралној биједи српске лингвистике која је по постању аустрославистичка, на шта се надовезује и ова данашња незнатно трансформисана „натовска“ србистика. Обје су евроунијатски, масонски и јудеопротестантски изум бечко-берлинске школе мишљења на коју с пуним правом могу да се односе ријечи Св. Јустина Ћелијског да је „тајна зла највише мистификована франмасонством“. Њега су прихватили и поједини изабрани послушници србистике претворивши се у српске денунцијанте, а који и данас у свом духовном мртвилу преко тајног интересног братства удбаша не служе српском друштву већ би да њиме господаре. Покривени вуковским југословенством и тезом о Србима сва три вјерозакона, ови хвалисавци и високоумници који предводе покрет србистике ништа друго не раде већ што посредно величају титоизам.
2. Бројне су неизречене истине о Вуковој наводној
„србистици“ која се никад тако није звала, а која је изум
западноевропске културе која је била и остала „идолиште, страшно
идолиште пуно лажних богова, пуно лажних филозофа, лажних мудраца,
лажних научника, лажних законика, лажних царева и краљева“ (Св. Јустин
Новојављени). Сва Вукова србистика настала је у дослуху са
аустрославистом и јансенистом Јернејем Копитаром и његовим „добрим
пријатељима“, европским масонима почев од Гетеа, Хердера и браће Грим.
Ако већ и знамо ко су то били аустрослависти, веома ријетко ко зна ко су то били јансенисти, а управо ова одредница стоји уз Копитарево име у енциклопедији ЈАЗУ.
Јансенистичко учење Пор-Ројала био је „религиозни подухват грађанског племства у француској“ (Сент-Бев). Као кршћанска доктрина која је имала своју филозофску и умјетничку праксу и показивала многе сродности са протестантизмом, добила је име по фламанском свештенику Корнелијусу Јансену. Јансенизам је настао на темељу учења светог Августина о предестинираности и свемогућности Бога, да би га потом прихватили теолози попут Паскала и писци попут сирочета и штићеника манастира Пор-Ројал, трагичара Жана Расина. Овај теолошки и филозофски кохерентан систем познат као Логика Пор-Ројала, који се појавио за вријеме Луја XIV, прерастао је у покрет усмјерен против насљедног права аристократије, показујући `нападачке циљеве усмјерене против класних непријатеља а који су управо и били суштински мотив на коме се изградио цио систем овог учења`.
Братство Пор-Ројала као мали центар свијета основала је друштвена група са политичким претензијама отпочевши своју борбу за, наводно, права човјека, што је било захватио кругове образоване судско-парламентарне буржоазије која је убрзано припремала идеолошки обрачун буржоазије са феудално-апсолутистичким „божанским правом краља“ и племства, које треба да уступи мјесто „природним правима човјека“. Према тумачењу Фредерика Џејмсона (Марксизам и форма, Нолит, Београд, 1974.), јансенизам „Пор-Ројала треба увијек схватати двоструко, не само као кохерентан систем или поглед на свет за себе већ и као оружје уперено против класних непријатеља“ (исто, 379.). Као такво, ово учење увијек је имало наглашену идеолошку компоненту и тежњу ка мијењању поретка револуционарним путем. Истовремено, дјеловали су у правцу измјене слике свијета тиме што се преко изабраних представника интервенисало у промјени владајућег концепта у језику и књижевности. Управо јансенистичко учење, упркос томе што је од стране папе проглашено јеретичким, припремило је терен за долазак француске буржоаске револуције, али и доцнијих револуција попут буржоаске револуције из 1848. и доцније октобарске револуције.
Тако је појаву наводно „бескрвне“ октобарске револуције пратило ново поетичко учење звано „руски формализам“, које је за свој темељ имало западноевропско структуралистичко учење Фердинанда де Сосира, које је у Русију стигло преко његовог семинарца Сергеја Карцевског. И иначе, бројне су научне теорије које спадају у свјетску закулису, почев од руског формализма преко чијих је научних протокола извршена совјетизација руске науке о књижевности, али и књижевности саме и тако детронизовали свеци руске књижевности Достојевски, Толстој, Гогољ и Пушкин, који су били израз духа руског народа. На јансенисте се директно позива и Ролан Барт, утемељивач француске „нове критике“, варијетета руског формализма, познатије и под именом „неоформализам“, који је, под плаштом новог читања Расина, у Паризу најавио свјетску тзв. „културну револуцију“ шездесет осме; ону која је имала мондијални значај и домашај да би њене жртве у Кини биле милионске!
Јансенистички сљедбеник био је и Јернеј Копитар, пријатељ Ј. Грима, В. Ф. Хумболта, Ф. Шлегела. А. Х. Востокова, Добровског, познат као учитељ реформатора српског језика Вука Стефановића Караџића.
3. Свеколики Копитарев меценат био је у складу са његовим јансенистичким опредјељењем. Као такав, он је неизбјежно имао двоструку функцију, што је значио да се преко Вука паралелно са књижевнојезичком револуцијом проводило политичко и идеолошко дјеловање у циљу преусмјеравања дотадашњег тока историје, конкретно, позиције Срба након ослобођења од турског јарма и њиховог планираног потпадања под аустроугарску доминацију, а преко ње и под јачи утицај разорног ватиканског прозелитизма. Тај циљ се имао реализовати кроз Јудин загрљај са Хрватима, а преко вуковских тзв. „Срба-католика“ и јединственог књижевног језика са Хрватима. Све ово, а посебно пресудан удио католичке цркве у пропагирању и провођењу у дјело на хрватској страни закључака српско-хрватског договора, мучки је скривала наша владајућа сербокроатистичкa псеудонаука у сто и педест година успостављања њеног свепрожимајућег књижевнојезичког (и сваког другог) поретка, потпуно под превлашћу дугорочно трасиране јансенистичке идеологије, која је била минуциозно инкорпорирана у њене темеље.
Према сербокроатистичком миту здушно подржаваном од двије југословенске државе, кога су се стриктно држали понајприје Срби, филолошка реформа српског језика покренута је била од стране Вука, док је кроатистика опет тврдила како је он реформисао само српски језик, али нипошто и хрватски. На хрватској страни наиме, у којој се десила права филолошка револуција која је имала своје дубоко политичко значење, она се датумски и номинално настојала да потпуно дистанцира од Вукове реформе и веже првенствено за реформаторски рад Људевита Гаја, који је 1835. године издао проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа и прихватању штокавштине и новог правописа.
На сваки начин избјегавао се и помен Бечког „књижевног договора и споразума“, како је кроатистика крстила ову својеврсну српско-хрватску нагодбу фаворизујући искључиво његову књижевну компоненту, а означитељски заобилазећи језичку, која се односила на избор штокавског језика и његовог јужног нарјечја (ијекавице) за темељ књижевног језика. Значај тзв. Бечког књижевног договора се у хрватским хроникама потпуно маргинализовао колико се на српској страни фаворизовао, као и Вуков реформаторски допринос, иако је то био први званични и уједно најважнији документ којим се утемељила сербокроатистика као лажна свијест о двоименом народу и његовом језику којем се у тексту договора није смјело изрећи ни име.
4. Бечки договор о, рекло би се, безименом језику
којем су управо тенденциозно и с крупним разлогом потписници избјегли
да истакну име, што је био саставни дио прећутаног тајног протокола,
организован је под патронатом Хабзбуршке монархије, и то у години уочи
завођења Баховог апсолутизма, дакле, у вријеме најјаче аустријске
доминације након што је она уз помоћ Русије била скршила остатке
револуционарног отпора буржоазије из 1848. године.
Иако се Бечки договор доцније, у југословенском периду српско-хрватског језичког заједништва, настојао да доведе у везу са илирским националним препородом, то напросто није одговарало истини јер је сам илиризам као национални покрет хрватског народа у ослобођењу и од Аустрије и од Мађарске, од почетка под будним оком цензуре, био забрањен још 1843. године. Утолико, Бечки је договор у идеолошком смислу био искључив производ аустрославизма и јозефинизма, а његови потписници одреда су подржавали доминацију царске Аустрије над јужнославенским провинцијама, која је значила у културно-политичком смислу колонизовање и подјармљивање свих јужних Словена.
Овим договором, брижљиво надзираним од стране масонизованих јансенистичких првосвештеника потеклих од образоване судско-парламентарне буржоазије, којем су издејствовали правни статус уговора, Вук је у име Срба, аустроугарских и оних из Србије, Хрватима дао српски језик да буде њихов стандардни језик, на који су чакавци и кајкавци колективно прешли, односно, како су они тврдили, `пристали да се њиме служе`, а да заузврат Хрвати нису били дужни ни да га именују српским језиком. Штавише, и без овог договора Хрвати су српску штокавицу Гајевим „прогласом“ о напуштању кајкавског дијалекта, који никада и није био хрватски језик већ је то искључиво чакавски дијалекат – службено преименовали и прогласили хрватским језиком. Сада је било важно да на ту предају и Срби службено пристану!
Тако су Срби на Бечком договору, према ријечима Св. Владике Николаја, били преварени и пали у идејно ропство западних јеретика: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно ропство, али и ропство своје крвне браће из Аустрије потпале под западну хришћанску јерес.
Мишљења, тврдње и тумачење чињеница представљају ставове аутора
(Наставиће се)
Аутор: Мирјана Влаисављевић
За Ћирилизовано: Милорад Ђошић
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!