Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.
5. Сербокроатистичка закулиса
1. Обеснажујући важности Бечког договора кроатистика је у предњи план истицала гест Ивана Кукуљевића Сакцинског (1816–1889) који је први у сабору проговорио на хрватском језику године 1843. упркос аустријској и мађарској цензури, да би на његов приједлог хрватски сабор 1847. донио закључак о увођењу хрватског језика као службеног. Тиме је српска штокавица са њеним јужним нарјечјем и службено била прихваћена на хрватској страни, при чему се признање хрватског језика као службеног са хрватске стране одбијало да веже за Вукову реформу српског књижевног језика већ, обезвређујући његов значај, за Гаја и закључак хрватског сабора из 1847.
Све ово различито „читање“ сербокроатистичке хронологије није спријечило српску страну да управо годину 1847. у својим алманасима упише црвеним словом као годину коначне побједе Вукових књижевнојезичких реформи, при чему је прећуткивано како је то уистину била година у којој је српска штокавица ијекавског изговора била службено проглашена у хрватском сабору за хрватски језик, умјесто дотад употребљаваног латинског језика, и то лично од стране Гаја. Тако је српски језик већ у самом старту, а под окриљем Свете Римокатоличке Аустроугарске Империје, био срозан до нивоа дијалекта и службено проглашен хрватским, док је све остало што се до данас казује око некаквог „претакања“ српског у хрватски, речено ћопићевски, било само пусто `деђање магле и мјесечине у стогове`. Према томе, већ је 1847. године тзв. хрватски језик номинално извојевао побједу над српским језиком да би се Хрвати и службено у сабору почели да служе српском штокавицом, и то одмах под хрватским именом! У исто вријеме, назовисрпска страна у својим квазифилолошким хроникама до данас опширно елаборира свима нам познату причу о томе како је 1847. била наводно година коначне побједе Вукових идеја када је он превео Нови завјет, Даничић објавио Рат за српски језик и правопис, Бранко Радичевић Песме, а Његош Горски вијенац. Тој приповијести за ђаке такмац може бити једино фабулозно досељавање Срба на Балкан у, наводно, седмом вијеку, када су се Словени појавили на Хелму/Балкану једног раног јутра као печурке послије кише, што је производ те исте бечко-берлинске школе мишљења.
Помало срамежљиво, скоро са комплексом мање вриједности који су нам наметали `прогресисти` Хрвати, српска страна је истицала како је Вукова књижевнојезичка реформа код Срба у Србији службено прихваћена тек 1868. што је сербокроатистика скоро потцјењивачки вредновала упорно афирмишући и симболизујући значај 1847. а само зато што је управо тада српска штокавица под хрватским именом била прихваћена у хрватском сабору, а не стога што је те године Вук издао свој превод Новог завјета.
2. Подлегавши одмах по доласку у Беч под утицај јансенисте Копитара, чији је штићеник био и чији је програм прихватио, интелектуално и идеолошки се изграђујући под заштитом и контролом овог царског цензора, Вуку су била пренесена таква овлашћења да може једној минорној говорној скупини етничких Хрвата, чакавца и још малобројнијих кајкаваца да додијели право да пређу на српски штокавски језик, чиме је дефинитивно пробио брану према Западу и Хрватима коју никад касније није било могуће учврстити.
Парафразирамо ли Н. Велимировића, `била је то кобна претходница западном утицају на Србију. Тако су Вук и Даничић отворили све капије и све канале према Западу учинивши да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулог Запада.
Овим чином је у име Срба сва три вјерозакона Вук Хрватима, речено данашњим рјечником, „предао концесију на језик“, бесплатно и без икаквих уступака с њихове стране! Номинално, то је Вуково дјело, који је дошао у посјед великих овлашћења која је на њега пренијело западноевропско владајуће промасонско јансенистичко племство, оно које је имало, а и данас има примат у европској и свјетској култури. Оволика овлашћења пренио је на Вука и сам српски кнез Александар (владао од 1842. до 1858. године), син Карађорђев, који је спољну политику кнежевине Србије извукао испод дотадашњег руског, па тиме и православног утицаја и потпуно преусмјерио према Западу на коме се и школовао, ослањајући се у свему искључиво на Аустрију, не и Угарску. Од тада је Србија путем измјене у концепту језика и књижевности, која је за собом увијек повлачила корјениту измјену и у самој култури, једном заувијек пала под западно неоколонијално ропство које траје до данас.
3. Према Вуковом концепту проистеклом из тридесетогодишњег науковања под менторством јозефинисте Копитара, на српској страни требало је након извојеваног националног ослобођења од турске власти у Првом и Другом српском устанку, што је имало све одлике демократске револуције, ићи и у стварање „демократизације културе“, тако што би се умјесто дотадашњег старог црквенославенског Србима наметнуо језик простога народа уздигнут у ранг књижевног језика и биле покидане језичке везе са братском и православном Русијом. Ова права филолошка револуција остварена је превратничком смјеном дотадашњег општеважећег поретка који је владао у језику и књижевности, тако што је на мјесто славеносрпског књижевног језика, који је већини простог народа био неразумљив и због своје компликоване азбуке неприступачан, а који су бранили нарочито виши слојеви конзервативне интелигенције скупа са православном црквом, ступила нова просвјетитељска култура пристигла са запада, а утемељена на народном језику уз поједностављивање правописа на фонетској бази.
Побједа бечких књижевно-језичких реформи, прво код Хрвата и то без питања Срба па и Вука, којим су колинизатори по властитом нахођењу прекрајали језичку карту у својим илирским провинцијама како то одговара њиховим империјалним интересима, десила се уочи саме буржоаске револуције 1848. у којој је под паролом националног уједињења Срба и Хрвата и борбе за независност у аустроугарском царству дошло до тога да су извјесне националне покрете, па и оне за ослобођење јужнословенских народа, вјешто искористиле поједине владајуће групе да након гушења револуције уз помоћ Русије у овој мултинационалној царевини дође до превласти Аустрије, умјесто дотадашње Угарске, над јужнословенским провинцијама. Аустрославистички опредијељени потписници Бечког књижевног договора у први план су истицали разлоге за избор ијекавске штокавштине као најраспрострањеније и централне, те као такве најприкладније подлоге у стварању јединственог књижевног језика. Међутим, оно што се прећуткивало јесте чињеница да се овај српско-хрватски књижевни, али и језички договор није односио само на вуковске Србе сва три закона, што је била теза изнесена у спису Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона, већ је избор српске штокавице, која је почивала на источнохерцеговачком народном говору, постао обавезујући за чакаваце и кајкаваце. Овај факат у кројењу истине према свом калупу, јансенистичким учењем прожета сербокроатистика је вјешто камуфлирала фаворизујући увијек Вукову тезу постављену 1849. године - Срби сви и свуда.
При томе су јозефинистички и слободнозидарски настројени налогодавци били заинтересовани у првом реду за Србе католике, јер су управо преко њих у исту раван стављени сви католици, како они штокавски тако и они чакавски и кајкавски.
4. У самој Србији демократску револуцију, коју су отпочели српски устанци извојевавши своју народну државу, пратила је њена друга фаза која се реализовала кроз реформу језика и књижевности као духовних темеља једног народа и кроз устоличење новог типа књижевности, написане на простом народном језику, што је имало не само књижевно-филолошко него и дубоко социјално и политичко значење. У том циљу Вук је сакупљао огромно српско народно благо, које ће се доцније без зазора представљати као српскохрватско, да би га, захваљујући јансенистичком духовном племству које је тада владало европском културом (Гете, Грим, Ранке), оно афирмисало у Европи и тиме га на својеврстан начин европеизовало. Тако је отпочело европеизовање, истовремено кад и безочно хрватизовање српске културне баштине почев од српских народних пјесама и српског народног језика, који ће у јансенистичкој мајсторској радионици постати српскохрватски књижевни језик скупа са свеколиком српском духовном културом, њеном традицијом и историјом.
На другој, хрватској страни Вукова књижевнојезичка реформа имала је за посљедицу праву филолошку револуцију, а шире, револуцију у култури јер се на чакавском и кајкавском језичком подручју морало прећи (прекључити) на њима потпуно туђи језик – српску штокавицу. Још једанпут се потврдило да свака револуција почев од маћехе свих револуција, француске бужоаске револуције чији су иницијатори били управо јансенистички сљедбеници, неизоставно прераста и у културну револуцију, да би се као таква патентирала управо над српским језиком и књижевношћу након револуције 1848. године. Она је значила драстичне измјене у поретку језика, али и револуцију у укусу књижевности. Скоро истовјетна културна револуција задесиће 1917. и Русе у времену октобарске револуције, када су Гогољ, Толстој и Достојевски били `збачени са пароброда савремености`, да би педесет година касније културна револуција у Француској, позната као шездесетосмашка, изродила лидере студентског покрета који данас владају уједињеном Европом.
6. Вукова књижевнојезичка реформа била је револуционарна у дословном смислу те ријечи јер се појављује у вријеме када Хрвати у оквиру илирског препорода, покушавајући да инструментализују Србе из Војне крајине, али и изван царства, посебно оне у кнежевини Србији, која је већ била потпала под аустроугарску интересну сферу, исфабрикованом народном борбом за наводну слободу и јединство јужнословенских народа, у првом реду Срба и Хрвата. Скривајући се иза језуитске идеологије југословенства, Хрвати устају против владавине како феудалне Угарске и погубне мађаризације Хрвата, тако и апсолутистичке владавине Беча и хабзбуршке Аустрије, у чему је Вуков реформаторски рад само на први поглед имао борбу за језик којом би се извојевала одређена културна аутономија Срба и Хрвата. У исходу, показало се да је након кршења угарске побуне 1848. године, Бечки договор значио извлачење Хрвата и Срба испод скута Угарске, и њихово подјармљивање од стране Аустрије.
Бечки књижевни договор био је први званични сербокроатистички документ којим је била утемељена лажна свијест о једном језику без имена, будући да је име језика о коме се договарало по диктату бечке фишкалске бирократије просто било испуштено. Договор из 1850. организован је под директним аустријским патронатом у доба њене најјаче доминације, али и цензуре и припреме наступања Баховог апсолутизма. То међутим није сметало да се у потоњим сербокроатистичким протоколима договор лажно представља као покрет потекао из илирског препорода, иако су илирци били службено забрањени још 1843. године. Уистину, коначни циљ договора био је да Аустрија као насљедница источног римског царства, што јој само име каже, српске земље претвори у земље мисије католичке цркве.
Забрана илиризма од стране Беча није, међутим, значила да су се идеје панхрватског националног препорода који је пробудио хрватску националну свијест и њене претензије према српском штокавском подручју, неповратно угушиле. Напротив, илиризам је имао политичку позадину ослобођења и од Аустрије и од Мађарске, и требало је да се реализује уз
инструментализацију Срба из Аустроугарске, у првом реду оних из Војне крајине у коју се клео Сакцински. Кад је илиризам забрањен његове вође су ревидирале свој став исказујући пуну лојалност и покорност Аустрији, што је учињено преко бана Јелачића, који је био аустрофилског опредјељења.
7. Централна личност Бечког договора био је већ времешни Вук Караџић који је највећи дио живота провео баш у Бечу, а који је представљао не само аустроугарске Србе већ и оне из Србије. Уз њега је на српској страни био још једино млађахни Ђура Даничић (1825–1882), родом из Новог Сада, први школовани српски филолог, студент Пожуна, Пеште и Беча. Као водећи српски вуковац и наводно слабо плаћени професор Велике школе, он ће доцније на позив ђаковачког бискупа Ј. Ј. Штросмајера од 1866. да постане „тајник“ Југословенске академије у Загребу, граду у којем је и умро. Остаје запамћен као српски филолошки „ћуприлић“, који је, прешавши из Београда у Загреб, под покровитељством ЈАЗУ-а године 1880. покренуо издавање српске лексикографске грађе под двочланим језичким именом, великог Рјечника хрватскога или српског језика (1880), а који ће за уздање „Bibl society“ да преведе текстове Старог завјета. По нашем суду, чини се велика неправда овоме филологу јер је истину говорећи први „ћуприлић“ (тако Св. Владика Николај назива оне који су попут Ћуприлић-везира прешли демир-ћуприју и из православља отишли у другу вјеру) био управо аустрослависта Вук Караџић, који се међу ријетким устаницима након пропасти првог српског устанка одлучио за запад, док је већина отишла у Молдавију, а који се при чину вјенчања у Бечу изјаснио као гркокатолик, да би му многобројна дјеца сва била крштена у католичкој цркви. Зато нимало не чуди што је мучки прећутао српско име управо тамо гдје је требало да буде најгласнији, при склапању Бечког договора.
С друге, хрватске стране предсједавао је правник, политичар и књижевник Иван Мажуранић (1814–1890), доцнији хрватски бан, одан Бечу и Хабзбурзима, чија ће Самостална народна странка у програму имати сарадњу са Бечом, а чинили су је највиши представници хрватске грађанске интелигенције, поклоници илирске/хрватске идеје јужнословенског уједињења и ослобођења, доктор медицине, пјесник, драматичар и преводилац Димитрије Деметер, племенити Иван Кукуљевић Сакцински, политичар, књижевник и историчар, поборник ослобођења и од Аустрије и Мађарске, бескомпромисни идеолог јужнословенског уједињења револуционарним путем који је у ту сврху развијао ослободилачку агитацију нарочито међу оружаним народом, хрватским и српским у Војној крајини, те још Пецел и Словенац Миклошић. Бечки договор су подржавали и конзервативни хрватски посланици из Народне странке и бан Јосип Јелачић који су били прешли на страну аустријске контрареволуције подвргавајући Хрватску Аустрији у вријеме скоро деценијског Баховог апсолутизма.
Иначе, до забране илиризма Беч је у једном периоду помагао илирски препород чије је лијево крило, с почетка напредно у националном и политичком смислу, било устало против насртаја мађарског национализма који је пријетио опстанку Хрвата да би потом заузели изричито непријатељски став према цијелом хрватском покрету. Када су Мађари кренули у устанак против Аустрије, а овај био угушен августа 1849. године уз помоћ руског цара, то су Хабсбурговци завели пуну централизацију монархије којом приликом је цар Фрањо Јосиф I укинуо устав, да би крути централистичко-апсолутистички режим у десет година свог трајања убрзо уништио све револуционарне тековине из 1948. године.
Бечки договор одржао се у вријеме када је хрватски народни покрет већ био свладан, а аустро-руска контрареволуција већ побиједила и када је хрватски бан имао само да послушно проводи германизацију. Колико је Бечки договор био, посматран са хрватске стране, изворно аустрославистички, а тек посредно, панхрватски, толико је, с друге стране, био против мађаронског продора, а далекосежно против Срба, јер је њиме кроз књижевнојезичко уједињење Хрвата и Срба имала у првом реду да профитира католичка црква и њена заштитница у Европи, Хабзбуршка Аустрија која је показивала отворене територијалне претензије према српским просторима, тек ослобођеним од турског јарма. Прислоњени уз Аустрију, исте аспирације према пространом штокавском подручју исказивали су и Хрвати, који су науштрб српских националних интереса настојали да остваре своје народне тежње. Кроз закључке договора Хрвати су наставили борбу за очување основних тековина илиризма, упркос апсолутизму и неповољним условима бруталне германизације, нарочито прокламовану борбу илираца за језик, чиме су се супротстављали мађаронском продору. За разлику од Мађара који су жељели да се ослободе превласти Хабзбурговаца, Хрвати су остајали вјерни бечким обећањима стављајући се у њихову службу и настојећи на сваки начин да им удовоље.
Сама Аустрија пак, бојећи се мађарске превласти над Хрватима, а са њом и јачања мађарског протестантизма, који би се евентуално пренио на католичку Хрватску, тражила је начин да је извуче испод скута Угарске.
8. Једна од великих српских заблуда је она да је Бечки договор имао компоненту јужнословенског, у првом реду српскохрватског, па и словеначког уједињења, (не случајно, на договору је био представник Словенаца, Миклошич) за почетак макар и језичког. Аустрија, која је водила апсолутну противјугословенску политику тако нешто ни по коју цијену не би дозволила, што ипак није спријечило лиценциране хроничаре тзв. српско-хрватског књижевнојезичког заједништва да у фризираним хроникама настоје да са накнадном свијешћу Бечком договору обезбиједе какав-такав југословенски рам. Истина је, међутим, да је језичка унификација Хрвата и Срба била веома добро смишљена и строго каналисана од стране аустријске цензуре, сва у корист католичке цркве, а против православних Срба, учињена зарад језичке, а потом и административне централизације јужних провинција од стране Беча. Као таква, књижевнојезичка реформа била је само једна у низу реформи које су у циљу јачања апсолутистичке власти Хабсбурговци били предузели да би након законодавне, административне, судске, војничке реформе провели и језичку централизацију хрватских провинција.
Српски „договарач“, Вук Караџић, имао је овлашћење од стране самог кнеза Александра (владао од 1842. до 1858. године), који се у свему био окренуо према Западу, ослањајући се искључиво на Аустрију (не и Угарску), па је тако револуционарне 1848. помагао покрет Срба у Угарској. У својој владавини кнез Александар је посебну пажњу посветио изграђивању државе бринући за њен даљи културни развитак, у чему је велику важност имала побједа народног језика чији је концепт заговарао Вук Караџић, уз Даничића познат као Бечу одан Србин.
Овлашћени да у преговорима заступају српску страну, ова `браћа из Аустрије показали су се међутим као излизани сасуди Православља, калајисани калајем протестантским и католичким, западњачким`, како би бритко опоменуо Владика Николај (Велимировић) будући да су у једној врсти нагодбе као `писмени и учени због чега су их неписмене устаници цијенили и власт им давали, страшно преварили побједнике над исламском Азијом из српске централне земље`. Дали су Хрватима српски језик, а да заузврат нису успјели да се изборе ни да српско име уђе у називник језика, чиме су сви Срби, дугорочно гледано, страшно изгубили, и то као небројено пута доцније, за преговарачким столом, своје највеће духовно благо, како они у Аустрији, тако и они изван ње, у Србији, Босни и Црној Гори, постајући двоструки губитници. То је, по свему судећи, био дио тајног договора са Хрватима о којем су обје стране ћутале све до Вукове смрти, да би потом, не часећи часа, одмах на сцену ступио бечки професор Ватрослав Јагић увевши у етничко одређење вјерски критериј / протокол умјесто дотадашњег језичког!
Подлегавши утицају Беча, Вук је дефинитивно овим договором отворио све капије према Западу и учинио да се `тек ослобођена турска раја претвори у рају трулог Запада` (Св. Владика Николај). У својим темељима била је то најкрупнија одлука у цјелокупној заједничкој историји ова два народа, која је и овога пута била двопланска, лингвистичка, али и дубоко вјерско-политичка одлука. И док су са српске стране у договору учествовали један млађахни и један остарјели самоуки лингвиста, са хрватске су били водећи политичари и идеолози хрватства, израсли на идејама илирског препорода и разбуђење хрватске националне свијести, потпомогнути врсним бечким професором, лингвистом Миклошичем. Од тада ће српски језик, захваљујући српским договарачима који су `представљали бијесну клику и безбожну хорду агената западне културе`, „просвијећености“ и „прогреса“, пасти у германско ропство да би до данас Нијемци одлучивали о његовој судбини поступно га сводећи на мањински језик.
8. Хрватску страну предводио је доцнији „бан пучанин“ Иван Мажуранић, који ће у хрватској културној историји остати познат као оснивач Свеучилишта у Загребу. Већ тада био је познат као велики хрватски родољубиви писац који је 1846. објавио своје најзначајније књижевно дјело, Смрт Смаил-агеЧенгића написано на српској штокавици. Радило се о спјеву за који се на хрватској страни никада није тврдило како је њиме евентуално била подупрта Вукова реформа, ни језичка ни она књижевна, премда је спјеван под неоспорним утицајем већ засвојатане српске народне поезије. С друге стране, Његошев Горски вијенац сматран је једним од међаша у побједи Вукових књижевнојезичких реформи код Срба. По свему судећи, унијатској сербокроатистици било је неопходно да прибави доказе о побједи Вукових књижевних реформи једино код Срба, а тада се лицитирало Радичевићем, Његошем, Даничићем и Вуковим преводом Новог завјета, док су докази такве врсте на хрватској страни потпуно изостајали: као да код Хрвата никад и није било реформе у језику или књижевности. Тиме се одашиљао дискретан знак како се Вукова стандардизација односила искључиво на српски језик, док су хрватски језик, након што су од Срба саборском прокламацијом узурпирали српску штокавицу, они сами реформисали преко тзв. хрватских вуковаца да би у њега уградили након Вукове смрти свој конфесионални критериј.
Остаје, међутим, индикативна чињеница над којом се морамо дубоко замислити: да код Срба до данас не престаје беатификација Вукове реформе у језику, која код Хрвата као да није имала никаквог утицаја, а камо ли да је побиједила. А јесте побиједила, а са њом и хрватска лакомост на српски језик и све што је српско.
9. Какав је био ономадни став Хрвата према српском имену језика посвједочује примјер из времена када је хрватским сабором управљао Мажуранић. Управо за бановања овог једног од најспособнијих радикалних вођа илирског покрета и поборника потпуног ослобођења Хрватске, али и наводног идеолога народног јединства Хрвата и Срба, који је заузимао највише положаје у државном апарату и водио опортунистички попустљиву политику према Хабсбуршкој монархији заступајући идеју о потреби споразума Хрвата и двора, за Мажуранићеве банске управе било је дошло до правог бруталног обрачуна Хрвата са Србима у Пакрацу, само зато што су ови користили српски грб и српску заставу, а у Српској учитељској школи као наставни предмет имали српски језик. Према Мажуранићевој оцјени коју је пратила противсрпска акција хрватских националиста, у којој је само српско име у Хрватској представљало „политички преступ“, а све српско требало да се искористити да би се стврила етнички чиста, вјерски јединствена католичка хрватска држава – зато што се истицао српски грб и застава, а у учитељској школи предавао српски језик, тиме су наводно биле ширене идеје српства, чиме је унијета мржња и раздор `између католичкога и грчко-источног житељства`.
Очигледно, за бана Мажуранића, чији је политики и културни рад био прожет тековинама илирског покрета, који је пресудно утицао на касније догађаје у хрватској историји, и сам помен српског имена био је прекомјеран, тако да се он морао замијенити посредним, мање агресивним изразом „грчко-источно житељство“! Већ из овог примјера несумњиво се дâ закључити колико је бан Мажуранић као загрижени хрватски шовиниста, сав у непрестаном доказивању државноправног статуса Хрватске у којем наводно никад није дошло до дисконтинуитета хрватске државности, био нетрпељив према Србима и њиховом националном праву, а његово `залагање за народно јединство Срба и Хрвата` било неискрено и препуно вјерског антагонизма.
Ништа другачији није био ни његов однос према књижевно-језичком јединству Срба и Хрвата, који је такође био прожет нескривеним асимилацијским претензијама које су попримиле агресивну и завојевачку карактеристику. Хрвати су дакако били за књижевнојезичку унификацију, и то вишеструко, зарад дугорочних циљева бескомпромисне хрватске практичне политике, али се минуциозно планирано књижевно-језичко јединство Срба и Хрвата ни у ком погледу није смјело да оствари под српским именом. Како тако нешто није долазило у обзир, а није се могло очекивати ни да ће Срби дозволити да се проведе баш под хрватским именом, што је била тежња ексклузивних хрватских националиста, то се књижевнојезичко уједињење спровело тако да се декларативно нигдје није поменуло име језика.
Бечки договор је тако вјешто моделован да ова чињеница не изађе на видјело. Управо извјештена фишкалска бечка администрација посегнула је за овим соломонским рјешењем како би било избјегнуто помињање српског имена потврђујући још једном да је прећутано каткад важније од оног изреченог. Стога су, да не би уносили `мржњу и раздор између католичкога и грчко-источног житељства` унутар хрватских провинција, потписници пристали да направе један недемократски и по српску страну крајње штетан договор: да на мјесту имена језика остане празнина, при чему је српско име, тврдили су Срби бранећи Вука, наводно било, како би то рекли семиотичари, „присутно у одсуству“ и, забога, подразумијевало се! Као и хрватско, уосталом, чуо би се глас поклоника хрватске католичке филологије! Важно је било једино да Вук на све стави да свој потпис – наравно, искључиво латиницом!
10. Изостанак српског имена језика еклатантан је примјер који свједочи о језуитском прапоријеклу договора и перфидном манипулаторском искуству његових састављача, чиме је учињено најгрубље огрешење о српску филологију, због чега се до данас спорадично покреће ово питање, али и нагађање због чега је име језика било испуштено. Код Срба се по правилу изнова показује неспремност да се погледа истини у очи и сагледа стварни културноисторијски контекст у коме је договор потписан, како би се увидјело да је име језика било испуштено зарад стварања хомогеног хрватског „политичког народа“, између осталог и од Срба-католика, а све кроз инструментализацију српске штокавице.
Стога је крајње вријеме да сами себи признамо како је име језика било испуштено уз акламацију самог латиномислећег гркокатолика Вука и његовог илирским духом калајисаног Ђурађа Поповића, самопреименованог у Даничића, који тако постадоше први српски „ћуприлићи“ у националној филологији, а којима је српски језик очигледно послужио као ћуприја преко које су бројне Србе-католике, али и остале, превели у ватрене Хрвате!
Из хрватске тачке гледишта, опет, изостанак имена има своје управо супротно образложење, будући да они Србе према религиозној припадности почињу већ онда да називају грчкоисточњацима, па је стога било непримјерено да се истиче српско име у називу језика када de jure Срба у Хрватској и није било. У том контексту гледан, политички однос бана Мажуранића према Србима био је ексклузивно хрватски и ригидно антисрпски.
Посматран са хрватске стране у дужем историјском континуитету антисрпске политике, Бечки договор је био далековид у својим одлукама, међу којима се посебно издвајала она да се у центру кајкавског језика, Загребу, за књижевни језик изабере штокавски. Договор је био резултат сарадње Хрвата `са лингвистичким настојањима Караџића и Даничића` при чему су они лично били више заинтересовани за подручје примјене Караџићевих лингвистичких принципа путем којих је учињен потхват за Хрвате од историјског значаја, да преко српске штокавице сједине књижевнојезички потпуно различите и разједињене језичке изразе. Тако су се, упркос разнородних народних језика, чакавског и кајкавског и административно-војничке и политичке расцјепканости на Банску Хрватску, Војну крајину, Далмацију, Истру, све те хрватске покрајине језички ујединиле преко штокавице која постаје најјачи кохезиони фактор, не само у зближавању хрватског територија већ и изнутра, јер се преко ње уједињују чакавци и кајкавци, а потом ови са Србима-католицима, коначно и са православцима. Све то било је могуће реализовати на бази заједничког књижевног језика, што је била давнашња идеја језуита, као и она о заједничкој домовини Илирији, која је једно вријеме била заживјела након мира у Шенбруну 1809. под називом „Илирске провинције“, које је Наполеон основао од Далмације, цивилне Хрватске и Војне крајине.
11. Бечки договор као документ о српско-хрватском књижевнојезичком јединству на један је начин вреднован од стране сербокроатистичке филологије која је реализовала свехрватски католички програм, а на други од стране однедавно обновљене србистике, која се наводно враћа традицији српске националне филологије позивајући се управо на Вуково учење, настојећи, наводно, да поправи штету коју је српском националном интересу нанијела антисрпска језичка политика и њени протагонисти, не више из Загреба него они из Београда!
Међутим, да би у томе у потпуности успјела, србистика мора да се суочи са истином како су Срби, према бритком запажању Св. Владике Николаја, „чим су се ослободили истока (Турака) пали у ропство запада. Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије“. Без „промјеноумља“ такве врсте залудно је настојање да се Вукова улога у Бечком договору очисти од примјеса не само сумње већ и отворених оптужби за вјероломство, која на њега неизбјежно пада као и на књижевнојезичку реформу која је урађена по угледу на западно схватање реформи па и културних револуција. Посебно кад се има у виду неоспорни утицај Јернеја Копитара на Вука Караџића, за кога је познато да је био јансениста по опредјељењу. Утолико, аутономна и аутохтона србистика не може да се помири са тумачењем да су Вук и Даничић `подразумијевали` да се закључци Бечког договора односе на српски језик, па стога није било потребно да се име језика експлицира.
Ако је ико Бечким договором био преварен онда су то били неписмени Срби. Као писмени и учени, због чега су их неписмени српски устаници цијенили, ови Срби западњаци су, по ријечима Св. Владике Николаја, страшно преварили неписмене устанике српске и његове кнезове уређујући српски језик и књижевност по угледу на западне јеретике.
Зато се Вук и Даничић нипошто не могу амнестирати од крупне одговорности за усуд који је неизбјежно морао да задеси српски језик, будући да су пристали да се српски језик без борбе преда Хрватима како би постао њихов најскупљи плијен који су икада задобили за преговарачким столом, тиме што је име српског језика било испуштено из текста договора. Стога не чуди што је тим истим путем који је трасирао Вуков дефетизам, након осамнаест година од Вукове смрти кренуо његов први сарадник Ђура Даничић, преименујући огромну етнографску српску рјечничку грађу у Рјечник хрватског или српског језика, баш онако како је то чинила вуковска, тј. Јагићева филологија.
12. Потреба да се Вуково име код Срба скоро па сакрализује појавила се још код омладине српске крајем 19. вијека, чиме се олако предала забораву Вукова неоспорна лична одговорност за крупни уступак, када је на Бечком договору зажмирио и прећутао име језика о коме са Хрватима наводно договара и преговара. На Вуковом трагу посустајања и одустајања од одбране језика српског, одступања и препуштања Хрватима без рата српског језика и правописа доцније је кренула и остала српска по имену, а антисрпска (југословенска) по идеолошком опредјељењу назовифилолошка елита. Те се чињенице из српске културе не могу више фризирати већ се у првог филолошког пребјега из редова србистичких у редове кроатистичке сасвим истинољубиво ваља уврстити управо Вук Караџић, упркос покушају Евросрба из редова обновљене србистике да на сваки начин Вука учине недодиривим и прогласе догмат о његовој непогрешивости; онога Вука кога је омладина српска славила својевремено као једног од своје `свете тројице`. Умјесто на Вука, обновитељи некакве Вукове србистике сву кривњу бацају на Даничића, жигошући га као филолошког пребјега који је наводно спроводио хрватску језичку политику, док и даље за Вука бошковићевски (Р. Бошковић) подвикују – Нико није ућарио ко је Вука исправљао!
Посљедица је то сто педесет година прављене лажне свијести око Бечког договора и његове централне фигуре, који је очигледно толико задужио сербокроатистику да му је сваки споменик мален.
Међутим, серокроатистике више нема или је бар номинално нема, а њена директна насљедница кроатистика више неће ни да чује за некакво српско приповиједање како је неко Хрватима дао језик већ се понашају као да је хрватски језик одувијек постојао, али да се не би `уносила мржња и раздор` између Хрвата и Срба, име језика није имало потребе да се истиче. Једно је сигурно: ово управо језуитско брисање идентитета језика о коме се договарало није могло бити учињено без Вукове сагласности. Колико је стога неопростиво наивно српско пропиткивање које се протеже до данас о томе због чега на Бечком договору није истакнуто име језика, а које је у српској филологији, свој у канџама грабежљиве сербокроатистике и под њеном контролом, спорадично постављано да би већ одавно прешло у лакоумно нагађање које је недостојно озбиљног научног приступа. А само зато што је то недоношче звано српска званична филологија, за коју је питање да ли ће у оваквим околностима икад успјети да се развије и стаса у самосталну језичку дисциплину, до данас остало без скоро иједног гласа који би демострирао револт и дрзнуо се да размишља својом главом. И даље се за Бечки договор држи као да је алфа и омега у реформи српског језика, одбијајући да га се смјести у његов стварни оновремени културноисторијски контекст како бисмо коначно увидјели размјере хрватског антагонизма према Србима, њихову отворену антисрпску политику проистеклу из крајње вјерске нетрпељивости.
Србима је, наиме, ради скраћивања памћења и умртвљивања сваке критичке свијести подметана флоскула у коју су касније и сами њени протагонисти били спремни да повјерују, како је назив „српски језик“ изостављен зато што се он подразумијевао! Да би се дезавуисала накнадна критичка памет, са српске стране се одбранашки тврдило како сам Вук са својом свесрпском штокавицом наводно нипошто не би дозволио да се српски језик назове другачијим именом те да се његов цјелокупни рад на реформи језика односио на српски језик, иако је у потписаном документу који има правну важност, у којем су дефинисане основе српско-хрватског књижевнојезичког заједништва, српско име било исписано бјелим мастилом. Српског имена нема зато што је и то био дио фарисејског и садукејског договора, и књижевничког такође, као што су након Берлинског конгреса (1878) Срби били присиљени да је потпишу Тајна конвенцију, а за коју се двадесет година није знало, а којом су морали по диктату Берлина и великих сила да одустану од српских земаља преко Дрине и Саве да би заузврат добили признање суверенитета Краљевине Србије.
Бечки документ је по својим посљедицама био је управо разарајући по српско национално биће јер су нам Хрвати у једној перфидној дипломатско- правној игранци преотели само језгро наше староставности, а да заузврат ни име тог језика нису задржали већ су га преименовали према своме хибридном етницитету како се не би путем њега ширила идеја српства и унијела мржња међу `житељством`!
Да не би дошло до такве `противсрпске акције`, знајући став хрватских националиста за које је само српско име у Хрватској представљало „политички преступ“, то су српски нагодбењаци пристали да се име језика мучки прећути. Истина је, међутим, и овог пута била скандалозна: хрватска страна нипошто није дозвољавала помен српског имена у називу језика и то је био дио програмиране антисрпске политике затирања српског имена и српског постојања. Па и доцније, назив „српски“ код Хрвата је ријетко и само изузетно био присутан у називу: хрватскосрпски, хрватски или српски да би најчеће био избјегаван, а умјесто њега коришћен је назив наш језик, народни језик, хрватски језик, југословенски, хрватско-славонско-далматински и како све већ не. Уз то, свеопшту хрватизацију која се од 1874. године проводила кроз школски систем, пратило је потпуно избацивање из употребе ћирилице као српског писма, а сам назив Срби био је супституисан изразом „припадници грчко-источне вјере“, све у циљу стварања `хомогеног хрватског „политичког“ народа`.
13. У борби за `набоље`, како би рекао Вук, он се на темељу властитог устаничког искуства и у својој језичкој револуцији коју је спроводио поуздао понајприје у најсиромашнији, најпотлаченији дио народа, попут каквог заговорника демократске револуције, јер је био запазио да су „у почетку буне против дахија били они који ништа нису имали, а који су иоле што имали (и у самом оном превеликом зулуму) из петних жила трудили су се да би буну смели и утишали“. Тако и у рату за српски језик и правопис и сам Вук на почетку очигледно није имао ништа да би из тог рата изашао као онај који је иоле шта имао. Да није тако не би се „утишао и смео“ када је требало да се „из петних жила труди“ и побуни против изостављања српског имена у Бечком договору, а не да српска филолошка наука залудно га бранећи од себе и других, обмањује себе саму провидном тврдњом како је ето Вук заборавио да прецизира какво је име језику о којем се договарају, и не само он него су то заборавили да учине и остали потписници договора! Због те заборавности коју су заборавили да назову правим именом – да понајприје личи на крупну лаж, десило се да је одмах по Вуковој смрти „српски језик“ са хрватске стране био конспиративно читан као „хрватски језик“, а његово „свесрпство“ као пандан на хрватској страни имало „свехрватство“ Анте Старчевића. Не би иначе Ђура Данићић, као први српски вуковац, тек олако његов српски језик читао као „хрватски или српски“.
То што је Вук Караџић попут каког технобирократе на Бечки договор јавно ставио латинички потпис и што није инсистирао на имену језика на коме ће се стварати јединствена књижевност само говори о фишкалско-масонској позадини тога документа европске закулисе, као и о њеној високо разрађеној манипулативној пракси, потписаног само зато да би се од Срба уз већ преотети српски језик, то јест штокавицу, преотела ради континуитета тзв. хрватске књижевности, усмена народна поезија, тај непресушни трезор српске народне меморије и доказ о највишим достигнућима српске духовности.
(Наставиће се)
Аутор: Мирјана Влајисављевић
Извор: Мирјана Влајисављевић : ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИЦИ СРБИСТИКЕ (5)
За Ћирилизовано: Милорад Ђошић
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!