 |
| Миодраг Којић |
Текст је објављен у зборнику радова са округлог стола " Ко разара српску културу?", одржаног у организацији Српског удружења "Ћирилица" Савиндана 2014 а посвећеног обележавању 200 година жртвене смрти Светог ђакона Пајсија и игумана Авакума као и 100 година од жртвеног чина Гаврила Принципа.
Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.
Заштита српске нематеријалне културне баштине не постоји ни у траговима. Таква трговинска размена није забележена, и била је незамислива док српски дух није комунистичком и југословенском идеологијом постепено сломљен и доведен на најнижи ниво. Пристанком српске политичке, културне и научне елите све је постало могуће и све је на продају и предају.
Ако се аустроугарска окупациона политика о забрани ћирилице и увођењу босанског језика почиње да спроводи у Србији после 100 година, да ли смо тиме признали и да су Петар Кочић, Богдан Жерајић и Гаврило Принцип, Владимир Гаћиновић или Иво Андрић заиста били на погрешном колосеку европске историје? Или су украдени вагони архиве од стране нациста током Другог светског рата, као и касније скривање историјских чињеница у комунизму зарад лажног братства и јединства, постигли резултате у прекомпоновању свести српског народа? Као да осећамо да смо положили први разред у новом школовању по наставним плановима немачког Бундестага.
И када смо код Андрића који је, не заборавимо, робијао као члан Младе Босне ради идеала слободе, треба послушати његову истину: „Ту ствар око српског језика је први уочио и о њој сведочио и за њу се целог живота борио Петар Кочић. Та истина је следећа: притисак на српски језик је део једног општег међународног притиска на српски народ, да се целокупан народ спусти на један нижи егзистенцијални ниво погодан за доминацију и експлоатацију.“
Поставља се питање: где су данас српски интелектуалци и тзв. елита? Где су институције српског народа и државе да покушају одговорити на силна питања о нестајању ћирилице, крађи српског језика и прекрајању српске историје? Да ли је та западњачка река данас толико јака да њена матица својим материјалним понудама прекрива све установе културе у Србији? Како назвати одбијање тзв. САНУ да представи књигу о геноциду над својим народом, књигу Магнум кримен, коју је написао Виктор Новак, Хрват по рођењу а човек по опредељењу? Како назвати српске кинематографе који нису у стању да направе филмска остварења о страдању свога народа барем делимично равне делу једног Хрвата а великог човека, Лордана Зафрановића?
Сви ми који мислимо својом а не главом медија, знамо да тежак положај Србије и српског народа у целини, ма где се он налази, произилази од страног притиска и нечињења домаћих установа које су плаћене да српску културу бране. Управо непостојање праве и одговорне српске интелектуалне елите узрок је крвавом и промашеном 20. веку, столећу пораза српског народа. Зар није српска елита била елита са сто лица, где су само изузеци потврђивали правило да Срби као народ немају формирану националну идеју, као ни вођство које би, по логици ствари, морало да поред привилегија које добија од свог народа покаже и најмањи резултат у сабирању идеја и људи на националном плану. Елита коју смо имали, ретко српска, најчешће југословенска, знала се одрећи како националног тако и друштвеног економског модела, прихватала је и утапала се у комунистички систем (неки и због страха), предводила крах социјалистичког и његову конверзију у најгори либерални капиталистички систем, без икаквог моралног става и, што је најгоре, заборављајући на том путу сва питања о српском идентитету.
Упркос прогону Срба на почетку 20. века у Хрватској („Велеиздајнички процес“), Јован Скерлић стоји на „гледишту српскохрватског народног јединства“ и тврди да је „немогуће излагати српску или хрватску књижевност независно једну од друге“. У исто време за социјалисте окупљене око Димитрија Туцовића за сва зла на Балкану је одговорна великосрпска хегемонистичка буржоазија, дакако само српска, подвлачимо.
Губљењем националног самопоуздања, наметаног непрестано од свог политичко-научног вођства и елите окренуте самој себи, кроз слабљење свести о свом националном идентитету као потврди којом поседујемо историјску свест о организованости друштва и заједнице у периоду пре него што смо дошли на свет, створио се проблем идентитета. Губитак самопоштовања, достојанства и самопоуздања је читаво столеће кидало идентитетску нит и врло често доводило велики део народа у позицију да се самоорганизовано брине о опстанку. Такве ситуације су поред великих жртава доводиле и до слабљења па и губљења државног суверенитета као и претварања делова српске заједнице у друге етничке, врло често новоформиране нације.
Свест о постојању сопственог идентитета као споне генерација је слабила. Уместо да нам таква свест помаже да кроз процес персонализације развијамо личност кроз низ сукцесивних поистовећивања (идентификација), у многим случајевима се вршила негација свега заједничког. Без дефинисаног народног именитеља лако су стварани нови језици, културе и на крају тог процеса – нације. Формирање личности тече кроз процес поистовећивања и за успешан ток самоидентификације неопходно је да национални идентитет пружа један стабилан оквир испуњен истинским вредностима и да буде тумачен на рационалној основи. Ако тога нема, већ се сопствено биће идентификује са негацијом другог колективитета, добијамо основ за честе и врло сложене сукобе.
Суштина колективног памћења је да оно подлеже реконструкцији и да у зависности од потреба друштвене групе може имати за циљ да се учврсти у прошлости, на жалост често у сумњивим и лажним учењима. Када се желе расрбити муслимани Босне и Херцеговине онда се потискује ћирилица и мења назив језика. Средином 19. века службене новине у Сарајеву и Мостару излазиле су, поред турског, искључиво на србском језику и ћирилици а 1869. године Сафет бег је тврдио: „србски народ, србски језик, треба да се ћирилицом служи.“ То је било писмо богатих муслимана – бегова, и названо „беговско писмо.“ Након аустријске окупације 1876. нова босанска влада систематски је ишла за тим да се стара беговска ћирилица сузбија плански, и место ње натура латиница.
Слична је промена колективног памћења рађена и на територији Хрватске, Далмације и Славоније. Прво директном забраном и прогоном (НДХ) а онда наметањем свести о потреби реконструкције прошлости и негацији своје историјске истине и идентитета ради обликовања садашњости и егзистенцијалне потребе појединца и целог колективитета у духу новог времена – југословенског или социјалистичког, свеједно. Истовремено такви захтеви нису постављани пред друге нације. Подразумевало се да тадашњи комуниста Србин захтева партијске мере за свог сународника који обележава крсну славу или одлази у православну цркву, а истовремено је нормална појава да се за католика сличне активности подразумевају и толеришу.
Стварање новог (социјалистичког) човека током друге половине 20. века, као нове друштвене идентификације и утапањем личног у колективно, без пуне критичке мисли, доводи до одбацивања сопственог идентитета и преузимања новог (југословенства) као сасвим природне последице.
Чињеница је да превладавање прошлости, културе сећања и брисање заједничких карактеристика које упућују на изразиту блискост, производи трајан процес у главама оних који покушавају да превазиђу проблем. Када се говори о психологији националне групе, треба полазити од појединца јер он свакодневно у домену свога сећања и препознавања симбола изнова потврђује и дограђује своје властито ја.
Мишљења, тврдње и тумачење чињеница представљају ставове аутора
(Наставиће се)
Аутор: Миодраг Којић
Извор: ЈЕЗИК И ПИСМО КАО ОСНОВА НАЦИОНАЛНОГ И ЛИЧНОГ ИДЕНТИТЕТА (1)
За Ћирилизовано: Ћирилица : Милорад Ђошић
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!