The Saker Српски: Ако сте прочитали Зашто нас је интернет претворио у лицемере | The Vineyard of the Saker, онда вам је уводни цитат познат. И текст је варијација на исту тему, али богата и отрежњујућа. Неко ће можда и уживати у невољама оних с којима нам је уистину тешко саосећати, можда је тачно и то да “нема веће радости од злурадости”, али се треба присетити да оно, што сада јесте преко Канала и баре, најчешће дође и овде.
У доба процвата старог СССР-а, настала је фраза која описује лаковјерне западњачке интелектуалце у посјети Русији који нису успјевали да примјете људске и друге трошкове изградње комунистичке утопије. Фраза је гласила „корисни идиоти“ и описивала је велики број људи који су морали бити паметнији. Ја ,сада, предлажем један нови, аналоган термин који више одговара добу у коме живимо: корисни лицемјери.То сте ви и ја, пријатељи, и то је начин на који на нас гледају господари дигиталног универзума. А за начин на који нас гледају постоји много добрих разлога. Слушају нас како кукамо о приватности, сигурности,надгледању итд., али уочавају да успркос наших жалби и сумњи очигледно не подузимамо ништа. Другим ријечима, говоримо једно а радимо друго, што је једна врло добра дефиниција хипокризије коју можемо сами да понудимо. /Џон Нотон, “Гардијан”/
„Коме је потребна изравна репресија“, пита се Славој Жижек,“ако можете убиједити кокошку да добровољно ушета у кланицу?“
У Орвелијанском добу, гдје је рат изједначен са миром, надгледање је једнако сигурност, а толеранција исто што и неторерирање неугодних истина и политички некоректних идеја,“ми народ“ добровољном одлазимо у кланицу све вријеме сами себе убјеђујући да затворски зидови који нас окружују унутар Америчке полицијске државе служе нашој заштити.
Назовимо то дволичношћу, хипокризијом, самообманом или већ како хоћете, чињеница је да док хвалимо слободу,приватну сферу, особеност, једнакост, различитост, урачунљивост и транспарентност владајућих, наши поступци и поступци надзорних владиних органа су у супротности са много хваљеним принципима на сваком кораку.
На примјер, ми се гадимо офуцаних назора вашингтонске елите, али настављамо да изнова бирамо политичаре који лажу, варају и краду. Не слажемо се са бесконачним ратовима који исцрпљују наше ресурсе и истањују нашу војску, али изнова падамо на лаж да је родољубље једнако подршци војске/милитаризма. Нервирамо се због јавно финансиране и испод жита одобрене изградње путева који не воде никуда, документараца о борби за храну, и студија о пумама које трче у мјесту на траци у фитнес клубу, али и даље немушто плаћамо наше порезе без и једне ријечи. Узбуђујемо се због милитаризације полиције и њеног увећаног „ратничког“ расположења, али не чинимо ништа осим што слијежемо раменима када специјалци (SWAT) врше рације или када полиција пуца на ненаоружане грађане.
И наравно, ту је наша волим те /не волим те љубавна веза са технологијом, која нас нагони да се нарогушимо када влада надгледа интернет, хакује наше телефонске позиве, чита електронску пошту, прати нас на сваком кораку и кажњава нас због изјава на друштвеним мрежама, али истовремено користимо ту исту технологију, при томе не чинећи ништа против покушаја ускраћивања наших права. Ову противрјечност поткрепљује истраживање Пјуовог истраживачког центра у коме се тврди да су „Американци забринути због угрожености приватне сфере на мрежи или током телефонирања. Изјављују да не вјерују интернет компанијама или влади да ће их заштити. Па ипак им препуштају властите податке и користе и даље њихове услуге.“
Дозволите да будем директан: Влада наставља да издаје наше повјерење, уваљује се у нашу приватну сферу и злоупотребљава наша права, а на нама ни то није довољно па тражимо још !?
Ми то свакако чинимо. Све у свему, алтернатива – заузети став, побунити се, захтјевати промјене, одбијати да се саучествује, покренути грађанску непослушност – изискује много рада. Па ипак , оно што не уочавамо је да на тај начин дозвољавамо овом насиљу да се настави, не само што овлашћујемо тиранина, него тиме хранимо монструма. На тај начин, као што упозоравам у својој књизи „Вучја влада:Настанак америчке полицијске државе“, оно што почиње као ситно узурпирање наших права, оправдано стварањем веће сигурности, постаје рутина, тако свеобухватна да је њено уклањање малтене немогуће.
Очит примјер је умножавање војног арсенала полиције као изговор у борби против дроге. Исход: претварање полицијских снага Америке у продужетак војске, попуњене у борби опробаним војницима који посматрају „Ми, народ“ као непријатељске бојовнике.
Иста ствар се десила са владиним тзв. покушајима да се чврсто обрачуна са безакоњем кроз безбројне законе стављајући ван закона огроман број различитих активности. Исход: експлозија закона која криминализује све, од родитељских одлука и пецања, до повртларства и живота изван решетки.
Ту су, наравно, и приватни затвори, рекламирани као начин смањења издатака владе за чување затвореника. Само се испоставило да приватни затвори коштају пореске обвезнике много више и стављају акценат на стварање профита кроз утамничење све више и више Американаца.
Да ли полако примјећујете ову мустру? Влада нас уљуљкује у убјеђењу да нам олакшава живот, да су нам породице и заједнице све сигурније, и након што смо се на све ово примили, онда нам залупи врата испред носа. Нема разлике да ли говоримо о инфрацрвеним камерама, ДНК базама података, камерама за надгледање или нултој полицијској толерантности – ово све кулминира у претварању „Ми, народ“ у непријатеља Број 1.
На тај начин је владина кампања за шпијунирање наших телефонских разговора, писама и електронске поште продана америчкој јавности као неопходно оруђе у рату против терора. Али умјесто циљања терориста, влада је претворила нас у потенцијалне терористе, тако да ако се усудимо да кажемо погрешну ствар на телефону, у писму или електронској пошти, а нарочито на друштвеним мрежама, бивамо испитивани, оптужени и, могуће, ухапшени.
Ова криминилизација слободе говора, јер је то тачно оно што владини органи гоњења чине када прогањају оне који кажу погрешне ствари, је у сржи случаја “Елонис против САД” пред Врховним судом САД.
Ако сте случајно један од 1,3 милијарде корисника Фејсбука или један од 225 милиона људи који „исцвркућу“ своје личне и политичке ставове на „Твитерчићу“, наћулите добро уши, јер је овај случај имплицирао интерпретацију Првог амандмана у случајевима када влада може да повуче линију између дозвољене слободе говора и наводне употребе слободе говора у сврхе криминалне намјере.
Случај је настао након што је Ентони Елонис, реп умјетник у успону, користио лични материјал из свог живота као извор инспирације за реп стихове које је дијелио на Фејсбуку. Нпр. убрзо након што га је његова жена оставила и он био отпуштен са посла, његови стихови су сасржали намјеру о убиству своје жене, пуцњаву у разреду пуном дјеце из обданишта и дизање у ваздух ФБИ агента који је отворио истрагу о његовим стиховима/постовима.
Упркос чињеници да је Елонис увијек на својој страници наводио да су стихови дјело фантазије и да користи ове стихове да би се „издувао“, био је оптужен за незаконите претње (иако никад није било могло бити доказано да је намјеравао да било кога угрози) и осуђен на 44 мјесеци затвора.
Елонис није једини корисник Фејсбука који је био праћен због сарджаја својих постова. У сличном случају је ветерана маринца Брендона Рауба ухапсио буљук ФБИ, СС агената и локалне полиције и принудно су га затворили у психијатријску установу због контроверзних стихова и политичких погледа на његовој Фејсбук страници. На крају је био пуштен након што је судија одбацио оптужбе као неосноване.
Раније ове године су репери Џамал Нокс и Раши Бесли осуђени на затворске казне до 6 година због Јутјуб видеа у коме позивају слушаоце да „убијају дротове зато што нам ништа добро не мисле“. Иако су репери изјавили да нису имали намјере да повриједе никога од полицајаца, били су осуђени због терористичке пријетње и притиска на свједоке.
И да не заборавимо Френклина Делано Џефриса Другог, ветерана из Ирака, који је у току расправе о старатељству за своју кћерку поставио видео на Јутјубу и Фејсбуку у коме пјева о судији у расправи, „узми ми дијете и ја ћу узети твој живот“. Успркос инсистирања на томе да је то био само начин да се ријеши нагомилане фрустрације услијед правне битке, Џефрис је осуђен због обзнањивања пријетњи и осуђен на 18 мјесеци затвора.
Заједничка нит која се провлачи кроз све ове случајеве је употреба друштвених мрежа као начина изражавања фрустрације, срџбе и љутње, уз коришћење језика који је очигледно насилан. Питање на које Врховни суд САД мора да одговори у случају Елонис, јесте да ли је ова дјелатност, у недостатку било какве очигледне злочиначке намјере, достигла ниво „истините пријетње“, или је она, као што ја тврдим, заштићена Првим амандманом. (Врховни суд је дефинисао „истиниту пријетњу“ као „изјаву у којој особа која је изговара жели да изрази озбиљну намјеру чињена дјела незаконитог насиља према одређеном лицу или скупини лица.“)
Интернет и друштвене мреже су заузеле мјесто историјских јавних тргова, који су полако затрпани супермаркетима и паркиралиштима. И као такви, ови „сајбер јавни тргови“ су вјероватно једини форум који је преостао за грађане да слободно изразе своје мисли и уживају права Првог амандмана, нарочито у смислу низа државних закона/прописа који нам ограничавају приступ нашим изабраним представницима. Интернет је на жалост постао оруђе којим влада надгледа, контролише и кажњава становништво за понашање које можда јесте контоверзно, али је далеко од тога да буде криминално.
И заиста, влада, мајстор вјештине насиља, ухођења, надгледања и криминализације безопасних активности, стално и изнова покушава да се обруши на активности на мрежи и друштвеним медијима у вези са Првим амандманом, под разним изговорима борбе против тероризма, обесхрабривања „сајбер мобинга“ и борбе против насиља. Полиција и државни тужиоци имају на нишану и „анонимне“ постове и поруке на форумима и веб страницама, тврдећи да таква анонимност охрабрује све од сајбер мобинга до тероризма, и покушавају да прогоне оне који користе анонимност за комерцијалне или личне сврхе.
Добро би нам дошло да пажљиво посматрамо колико овлашћења ми препуштамо влади да криминализује активности слободног говора и застрашује оно што је постално витални форум слободног говора. Не само што су критички интернет форуми и друштвене мреже ту за појединце који желе да подијеле информације и изразе своје идеје, него служе и као спасоносни појас за оне који су сјебани, уплашени, одбачени или на неки други начин незадовољни. Без издувног вентила за нагомилане срџбе и фрустрације, ове мисли и идеје смрде у тами у којој се већина насиља и роди.
На исти начин, слободни говор у јавности – да ли на интернету, на тргу испред Врховног суда САД или у студентском дому – повезује људе да би заједно изразили своје жалбе и ставили у питање репресивне владајуће режиме. Без тога демократија стагнира и атрофира. Зато, ако слобода говора није будно заштићена, лако је могуће да се демократија одлучи на страх, репресију и насиље. У таквом сценарију наћи ћемо се угрожени од стране веће ране него што је само насиље: губитка слободе. У борби против ових зала, више а не мање говора је једини лијек.
Аутор: Џон. В. Вајтхед
Извор: The Rutherford Institute :: Are ‘We the People’ Useful Idiots in the Digital Age?
Превод: Лаза
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!