ПЈЕСМА СВ. НИКОЛАЈУ ВЕЛИМИРОВИЋУ
Благо нама Срби , Срби тешко нама
Благо нама благо кад имамо
Јао нама када га не знамо
Србин киван , највише на своје
И то оне дјелом понајбоље
А свијетло духовнога лика
Мудре ријечи и благости слика
То је био владика охридски
Николаје светитељу српски .
Учитељу народног уздања
И браничу нашег постојања .
Служи Богу а Богу се моли
Да спас Срба он једном измоли.
Бесједама громким уливао наду
Да сабрањем и ми изборимо правду
Да чувамо добро све наше светиње
Свети Сава да нас стално опомиње .
Молитвом нас звао на језеру
„Србска дјецо сачувајте вјеру.“
И Енглези туђинци у вјери
Дивили се како умом мјери
Снага ријечи , небеска арија
Као трећа свесрпска армија .
Ми имамо дивног Николаја
сунце што је православног сјаја.
Куд год био , Божје угодио
И бесмертним над нама је бдио
Човјек њему увијек је мио
Само њему и Богу служио.
Обновио гробље је туђинско
Па иако оно било швапско
Оних што су стално кидисали
На Србина да би га кидали
Николаје свијећу упали
Иако су Србље нападали .
То је чудо истинског праштања
Кад све људско у смртно потања .
Да би Српство своје сачувао
Читаво је биће њему дао
На бранику гдје се оно брани
Николај нас од зла и одбрани.
А кад срамни Конкордат наслути
Николаје тада се наљути.
Крвава ли бјеше то литија
Белим градом буни се Србија
Тукли Србе , туђин се сладио
Да би јадне Србе завадио
И у раље ватиканске дао .
Кад рат Други жестоко започе
Опет српско тумарање поче
Српске ране у со да умоче
Штуке црне бомбе да изруче
Поздраве су мржње уручиле
Да би вазда Србе одучиле .
Црвени су муке закували
Срби Српству погибију дали
Да се Срби опет сви расложе
На гомиле када нас насложе.
Наивнога дваес седмог марта
Ми призвасмо смрти око врата.
Само Срба педесет гинуло
Кад би нешто једном Шваби било.
Да нас тако избришу са мапе
И да пруже пут нас своје шапе.
Германска је прва жеља била
Да утули два српска кандила
Чак и нашег патријарх Гаврила .
Духовно би би да униште вођство
Ето како вратише за чојство
Прогнаше их у страшне логоре
Да их муче и да их уморе.
Само Србе тако кажњавају
У безумни шаљу их Дахау .
Николаје духовниче врли
Николаје ти наш неумрли .
Свака српска тужница живота
Свеца даје , подвиге ћивота .
Прогоне је Свети преживио
Божјом снагом све их надвисио.
Али опет не даде се нама
Ко да није било доста јама
Не даде се да те послушамо
И да твојим путима хитамо .
Но смо ишли , али да бленемо
И са пута вође не скренемо .
Он нам био и отац и мајка
Стидна ли је Боже српска бајка
Прогнаше те Свети у туђине
Мисле сунце твоје ће да мине
Твоја дјела , мудрости вијенац
Док смо лажи испијали зденац
Домаћи је био нам задатак
Да читамо пленуме за свратак .
Но је и то морало да прсне
Не дај Боже само да васкрсне !
Али ништа није никад вјечно
Само дјело Твоје бистротечно.
И тек сада ми видимо ко си
Да се Србин са Тобом поноси
И да слуша све Твоје поуке
Отклони нам Светитељу муке .
Српска душа Тебе сада иште
Николају , наше си зориште
Најсмјелија Србинова слико
Николају , ти жички владико .
Када Србин себе испоштује
Тек божанске гласе ће да чује
Тек ће знати тајну свога бића
Николаја дивног из Лелића .
Мр Слободан М. Чуровић
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!