Москва би могла да заузме јединствену позицију у балансирању “источних сила” у Азији.
Москва је одавно објавила свој заокрет ка Азији, па ипак, упркос све горим односима са Западом, Русија још није доказала да је код куће у Азији и на Пацифику.
Како се владавина руских царева ширила од Москве ка Истоку у слабо насељену дивљину Сибира, Русија је постајала све мање европска и све више евроазијска земља у географском смислу. Основан 1860. године, град Владивосток ( владар Истока) је требало да постане манифестација ове “правац Исток” политике.
У следећих 150 година Русија је ратовала у Азији, стварајућићи и савезништва и непријатељства, али се још увек за њу тешко може рећи да је азијска држава. Зашто ?
Иако је сигурно да руски Далеки исток није окупиран од Кинеза (као што неки паничари у Москви воле да тврде), захват централне владе је тамо много слабији него у европском делу земље. Приморска област још увек је “тамо”, није “овде”. Психолошки, на њу се још увек гледа као на неку врсту колоније, најкорисније због минералних ресурса и стратешке вредности. Русе стално подсећају да је Камчатка руска колико и Црвени трг, али однос према њој никад није био исти и мало је вероватно да ће се нешто променити у блиској будућности. Далеки Исток је већином место где идеш, не одакле си.
Удаљеност руских источних територија доноси мањак елите која гледа ка Истоку. Пажња креатора политике је увек била усмерена ка Европи, чак и током хладног рата. Руска уметност и култура је по својој природи европска и Руси су најпознатији по свом учешћу у европским уметничким формама. Политичке и економске теорије које су опстале у Русији, колико год измењене, увек су долазиле из Европе, не из Азије.
Тако да не изненађује да је руска азијска политика увек била на другом месту, у најмању руку. Још од пада Совјетског Савеза, најближи суседи Русије су увек били њена највећа брига, као и Европа, за коју је још увек везује већина пословних интереса.
Импулс да се руска спољна политика према Истоку уравнотежи враћа се непрестано, али је мало садржаја у овом допадљивом концепту. У свом најогољенијем облику, продаја нафте и гаса Кини и више оружја свима осталима је главнина политике Кремља према Азији. Многи су покушавали да то промеене, и многи нису успели.
Разлог неуспеху можда лежи у озбиљној инкомпатибилности азијске потражње са руском понудом. Шта је то што азијске државе желе? Скорашњи политички документ (руски) нуди четири K што Азији требају за даљи развој: конзумација, конективност, капитал и креативност.
Иако време још није истекло, нерешено личи на највероватнији резултат. Русија још увек има велике капацитете у ваздухопловству, енергетском сектору и тешкој индустрији – свe са производима за којима је велика потражња у Азији. Конективност и инфраструктура су такође поља где Руси могу да се искажу, имнајући у виду колико Москва има искуства са повезивањем својих 17 милиона квадратних километара територије.
Капитал и креативност, међутим, можда неће бити јака страна савремене Русије. Економске потешкоће које су на видику не указују да ће Русија постати СДИ џин, да ће бити толико привлачна за стране директне инвестиције у блиској будућности. Не би требало очекивати ни ватромет идеја у овим временима с обзиром на стање привреде земље. Још увек треба доста индустрализације, тако да је постиндустријска креативна економија још увек циљ на дуже стазе.
Међутим, Русија има једну јаку предност у привлачењу држава Азије. Што се тиче мањих држава у региону, оне осећају притисак и САД-а и Кине да изаберу између њих двоје, а Русија би могла да се представи као трећа опција. Земље попут Вијетнама увиделе су шта значи седети на две столице, па пуштају две силе да се отимају око њих успут примајући поклоне у трговини, развојној помоћи и инвестицијама.
Русија може покушати да се врати у Азију као непристрасан али забринут међународни фактор, промовишући ову нову несврстаност и спречавајући поларизацију региона. Виђена као неурачунљива на Западу, Русија би могла да постане миротворац на Истоку.
О аутору: Антон Цветов је менаџер односа са медијима и владом у Руском савету за међународне послове Russian International Affairs Council (RIAC), московској “тинк тенк” организацији за питања међународне политике. Он твитује о азијским дешавањима и руској спољној политици на @antsvetov. Ставови изнесени овде су ауторови и не представљају ставове Руског савета за међународне послове.
Извор: The Diplomat
Превод. Александар Мачак за The Saker Српски
Москва је одавно објавила свој заокрет ка Азији, па ипак, упркос све горим односима са Западом, Русија још није доказала да је код куће у Азији и на Пацифику.
Како се владавина руских царева ширила од Москве ка Истоку у слабо насељену дивљину Сибира, Русија је постајала све мање европска и све више евроазијска земља у географском смислу. Основан 1860. године, град Владивосток ( владар Истока) је требало да постане манифестација ове “правац Исток” политике.
У следећих 150 година Русија је ратовала у Азији, стварајућићи и савезништва и непријатељства, али се још увек за њу тешко може рећи да је азијска држава. Зашто ?
Иако је сигурно да руски Далеки исток није окупиран од Кинеза (као што неки паничари у Москви воле да тврде), захват централне владе је тамо много слабији него у европском делу земље. Приморска област још увек је “тамо”, није “овде”. Психолошки, на њу се још увек гледа као на неку врсту колоније, најкорисније због минералних ресурса и стратешке вредности. Русе стално подсећају да је Камчатка руска колико и Црвени трг, али однос према њој никад није био исти и мало је вероватно да ће се нешто променити у блиској будућности. Далеки Исток је већином место где идеш, не одакле си.
Удаљеност руских источних територија доноси мањак елите која гледа ка Истоку. Пажња креатора политике је увек била усмерена ка Европи, чак и током хладног рата. Руска уметност и култура је по својој природи европска и Руси су најпознатији по свом учешћу у европским уметничким формама. Политичке и економске теорије које су опстале у Русији, колико год измењене, увек су долазиле из Европе, не из Азије.
Тако да не изненађује да је руска азијска политика увек била на другом месту, у најмању руку. Још од пада Совјетског Савеза, најближи суседи Русије су увек били њена највећа брига, као и Европа, за коју је још увек везује већина пословних интереса.
Импулс да се руска спољна политика према Истоку уравнотежи враћа се непрестано, али је мало садржаја у овом допадљивом концепту. У свом најогољенијем облику, продаја нафте и гаса Кини и више оружја свима осталима је главнина политике Кремља према Азији. Многи су покушавали да то промеене, и многи нису успели.
Разлог неуспеху можда лежи у озбиљној инкомпатибилности азијске потражње са руском понудом. Шта је то што азијске државе желе? Скорашњи политички документ (руски) нуди четири K што Азији требају за даљи развој: конзумација, конективност, капитал и креативност.
Иако време још није истекло, нерешено личи на највероватнији резултат. Русија још увек има велике капацитете у ваздухопловству, енергетском сектору и тешкој индустрији – свe са производима за којима је велика потражња у Азији. Конективност и инфраструктура су такође поља где Руси могу да се искажу, имнајући у виду колико Москва има искуства са повезивањем својих 17 милиона квадратних километара територије.
Капитал и креативност, међутим, можда неће бити јака страна савремене Русије. Економске потешкоће које су на видику не указују да ће Русија постати СДИ џин, да ће бити толико привлачна за стране директне инвестиције у блиској будућности. Не би требало очекивати ни ватромет идеја у овим временима с обзиром на стање привреде земље. Још увек треба доста индустрализације, тако да је постиндустријска креативна економија још увек циљ на дуже стазе.
Међутим, Русија има једну јаку предност у привлачењу држава Азије. Што се тиче мањих држава у региону, оне осећају притисак и САД-а и Кине да изаберу између њих двоје, а Русија би могла да се представи као трећа опција. Земље попут Вијетнама увиделе су шта значи седети на две столице, па пуштају две силе да се отимају око њих успут примајући поклоне у трговини, развојној помоћи и инвестицијама.
Русија може покушати да се врати у Азију као непристрасан али забринут међународни фактор, промовишући ову нову несврстаност и спречавајући поларизацију региона. Виђена као неурачунљива на Западу, Русија би могла да постане миротворац на Истоку.
О аутору: Антон Цветов је менаџер односа са медијима и владом у Руском савету за међународне послове Russian International Affairs Council (RIAC), московској “тинк тенк” организацији за питања међународне политике. Он твитује о азијским дешавањима и руској спољној политици на @antsvetov. Ставови изнесени овде су ауторови и не представљају ставове Руског савета за међународне послове.
Извор: The Diplomat
Превод. Александар Мачак за The Saker Српски
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!