 |
| Владимир Цвијин Спремо |
Јован се као најстарије дете својих родитеља Павла и Марије, рођене Гавански, родио 6. децембра 1833. године у кући, у улици Златне греде, која се налазила тачно на месту где је данас фискултурна сала гимназије која носи његово име. Отац му Павле био је адвокат, сенатор и градоначелник Новог Сада. Змај је по образовању био несвршени правник и лекар. 27. јануара 1862. године, на дан Светог Саве, у Саборној цркви у Новом Саду венчао се са Ружом Личанин. Кум је био Јован Ђорђевић, стари сват Јаков Игњатовић, а девер Емил Чакра.
Змајев и Ружин првенац Мирко добио је име по оцу црногорског књаза Николе. После њега родила се Тијана, па синови Сава и Југ и на крају Смиљана – Смиљка. Сва деца су им поумирала, одмах по рођењу или у најранијем детињем добу.
У Новом Саду у Лебарском сокаку (Милетићева улица), 1870. године, отвара своју прву лекарску ординацију. Лекарском праксом, књижевним радом и издаваштвом бавио се у Панчеву, Сремским Карловцима, Старом Футогу, Сремској Каменици, Београду, Бечу и Загребу. 1872. године у Панчеву умире му супруга Ружа. Две године касније у Старом Футогу умире његово последње дете, двогодишња мезимица Смиљка.
Иако тешко погођен непреболном трагедијом губитка породице, не посустаје као књижевник и јавни радник. Прихватио је и предано подржавао идеје Уједињене омладине српске, покрета за културно и политичко обједињавање свих Срба. Налазио се уз сам руководећи врх Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића, којој је основни и крајњи циљ био ослобођење Срба и њихово уједињење у једну државу.
Своју прву песму објавио је 1852. године. Од 1858. кад је спевао песму о Гаши (лењом), до краја живота писао је за децу.
Био је члан Матице српске и Кишфалудијевог друштва у Пешти. С Милетићем водио Српску читаоницу у Новом Саду. Један је од оснивача Српске књижевне задруге у Београду и Српског народног позоришта у Новом Саду. Био је члан Српске краљевске академије.
Чика Јова је умро у 71. години живота, у својој кући у Каменици, 1. јуна 1904. године по старом календару, у пола пет ујутро, а сахрањен је 3. јуна у Сремској Каменици. Погреб је почео у 12 часова и трајао пуна три часа. Тог дана је била велика врућина, али 12 – 15000 људи, колико их је по процени пристигло из Новог Сада и околине, и свих крајева где живе Срби да би се опростили од великог песника, све су то у тишини и са великим пијететом издржали.
Забележено је да је у лађама Каменицу стигло око 5.000 људи, а остали су дошли у непрегледним колонама, пешке и мноштвом запрежних кола и фијакера. Све улице Каменице, кроз које није пролазила погребна поворка, и околни путеви били су закрчени километарским низом запрега које су чекале да учеснике сахране врате кућама. На погребу је чинодејствовало 20 свештеника. Опело је одржано у порти каменичке цркве. Говоре су држали учитељ новосадски и Змајев сарадник из Невена Ђока Михајловић; Божидар Поповић, парох новосадски; Антоније Хаџић председник Матице српске; Марко Вилић је говорио у име Српске велико школске омладине; мађарски књижевник Жолт Бети у име Кишфалудијевог друштва; у име Матице хрватске говорио је прота и парох новосадске унијатске цркве Јован Храниловић. У име књижевног друштва „Рада“ опростио се др Жарко Миладиновић, а за њим је говорио др Славко Милетић, у име града Вршца чији је посланик на српском црквеном сабору у Крловцима био чика Јова. Милан Будисављевић је говорио у име листа „Нови Србобран“, а Милан Недељковић у име друштва „Змај“. Јаша Томић се опростио у име Радикалне странке и на крају Јанко Веселиновић у име Српске књижевне задруге.
Многобројни појединци и удружења из свих српских крајева упутили су телеграме саучешћа. Телеграме саучешћа упутили су и српски владари: краљ Петар I и књаз Никола.
Иза Јована Јовановића Змаја је остало велико књижевно дело, без његових: Ђулића, Певанија, Ђулића и увеоца, Снохватица... не могу се замислити – судбина, раст и физиономија српске књижевности.
Нови Сад, на Спасовдан, 29. маја 2014. Ћ „Српска Атина“
Владимир Цвијин Спремо Нови Сад
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!