Наравно да их има прилично и из Загреба, а како и не би када је латиница, међу умнијим Србима, једнодушно озваничена као писмо које је „као тип азбуке претежно највећег броја културних народа“ и „што су ти народи углавном на већем културном нивоу“, како се то тада расуђивало са угледом неприкосновеног ауторитета. Сва српска штампа, као и стручна периодика, и сва књижевна гласила кликтаво и са радошћу дочекали су били ово просветљујуће и отрезнујуће сазнање.
Тако се на заобилазан начин латиница поставља као превасходно писмо Срба. Јер ко то жели да буде „мањег културног нивоа“
Наравно да је то о већој и мањој култури једна капитална бесмислица, приређена у Вијени а укувана у Загребу, и примењена у Београду. Али ко је тада и могао другачије мислити у комунистичком заносу изградње праведног друштва, на начелима братства и јединства, али и на јасеновачким костима Срба и над велебитским јамама у Јадовну, и на данашњем купалишту на Пагу. Та бесмислица у себи садржи ону мисаону снагу којој је често прибегавао блажени Алојзије Степинац, екуменистички светац међу Србима екуменистима: „Срби су криви што су их Хрвати клали јер су Хрвати били потпуно обесправљени у краљевини Југославији“ (цитат по сећању, из дневника овог светитеља за екуменисте у Србији и шире).
Наравно да раме уз раме са доктором Степинцем, једнако поносно стоји блажени Иван Ханс Мерц, такође екуменистички светац, духовни отац чисте хрваштине, односно усташије (за оба пола), са седиштем у самостану Петрићевац, близу Бања Луке, одакле потиче екуменистички још неверификован али најталентованији фра Мајсторовић, познатији међу Србима као фра Сотона.
У том новосадском братствојединственом заносу, под петокраком, ником на памет није падало да јавно каже да је први установљен закон прве Независне државе Хрватске био закон о забрани ћирилице! Ваљда су Хрвати рачунали тада, под вођством Анте Павелића, да ако пониште право ћирилице на постојање, да ће тиме лакше затрти Србе. Тако да се то цивилизацијско достигнуће међу Хрватима, по својој вољи и замислима, не разликује од оног када је недавно, зарад ћирилице у Вуковару, око 700.000 (седам стотина хиљада, што је око ¼ становништва) Хрвата потписало петицију за законито укидање ћирилице у Туђмановој Хрватској.
Са тугом и горчином можемо се сетити да је у добро спровденом поступку еутаназије ћирилице, али и српског језика, то био један од оштријих захвата разарања те српске цивилизацијске тековине. Та лична карта Срба у историји изгубила је своју важност, на столовима Матице српске истекао јој је рок важности. Срби су са својим писмом добили статус мање културног народа, управо у средишту установе која би требало да брани и представља српску културу, у времена прошла, садашња и будућа.
Да су Срби у стању да много тога постигну и задиве, није никаква тајна, али ће се мало ко сетити да су Срби понајбољи у самосатирању, да су Срби себи највећи непријатељи. Најновије и најсликовитије примере имамо у Миловим Монтенегринима, у Чанковим и Пајтићевим Војвођанерима, у муслиманима који хоће да се зову Бошњаци, у онима који за себе говоре да су Хрвати, у Шиптарима из Дренице… као и у занесењацима најновијим фанатизмом који се зове Европа или смрт – што власт изражава у фрази лишеној поштења, части и достојанства: „Европа нема алтернативу“. А све то, као по некој уклетој духовној матрици, уписано је у новосадско образложење потребе да се ћирилица истисне из свести српске, јер је она латиницом превазиђена од културнијих народа.
Овде се памет зауставља и наступа сажаљевање оног ко тако мисли и казује и спроводи и упражњава.
Оно јесте да је у Новом Саду на папиру латиница у Срба имала исту употребну вредност као и ћирилица, али тај братски уступак Срба Хрватима није значио ништа друго но одустајање од сопственог лика у писмености, а тиме и у потпуном наслеђу свега што су Срби писано изражавали од Ћирила и Методија до данас. Да би то било доступно само стручњацима.
Зар нас то не подсећа на одрицање Србије од своје државности, да би Хрвати, доказани као ратни злочинци и непријатељи Срба (у оба светска рата), добили државу и у њој слободу, после Првог светског рата? И да нико од Хрвата за то не одговара ни на једном суду међу људима, већ буду награђени официрским командним местима, чиновништвом у државном апарату итд.
А на тај својевољни уступак у писму јавља се осећај горчине који се не разликује од оног када је недавно власт Србије изашла у сусрет Туђмановој Хрватској и по повлашћеним дажбинама наставила да купује њихове цигарете. Добит за тај брилијантан државнички потез своди се на продубљивање транса оних који на сва уста наркотизирано арлаучу да Европа нема алтернативу. И што је транс снажнији, утолико је Европа ближа – само да не буде после као са наркоманом који се предозирао.
И јесте да су латиница и ћирилица у Срба нешто мање од једне деценије имале равноправан положај у писмености Срба – само што је ћирилична писменост кроз образовање, у основним школама, као и у средњим, потпуно бесмислена. Зато што то образовање не одређује како ће фабрика ципела писати своје декларације, или фабрика лекова писати своја упутства, или банке штампати своје обрасце, како ће кафане и хотели писати своја имена, како ће се писати имена улица, каве ће рекламе светлети са зграда… Што нас упозорава на нове уступке хрватском, тојест латиничном виду општења, односно уважавањем хрватске писмености као оне која носи „већи културни ниво“. А да ли је то „већи културни ниво“, видели смо 4. августа 1995. године, као и у свакогодишњем слављењу Хрвата тог високог домета хрватског витештва и племенитости. (Са јеткошћу намиче нам се алузија на прогонство ћирилице из Србије и од Срба, које је равно прогонству Срба из Републике Српске Крајине.)
У овом тужном присећању на дане укопа ћирилице у Срба, нека буде поменута и основна претпоставка којом су се руководили они који су закуцавали ексере у већ поменути сандук. У том славословљу помињу се и Срби и Хрвати, са заједничким књижевник језиком, са два писма и два књижевна изговора. Затим се наводе незнатне разлике у одликама, у стилу, речнику и правопису, а затим, као круна свега, наводи да су се стекли услови „у потпуној националној равноправности, уз истинско братство и чврсто политичко јединство – чиме се те разлике постепено смањују“.
А још се ни земља није слегла на масовним гробницама Срба у Јасеновцу…
Још тужнији епилог имамо у једном тренутку оних дана када је Слободан Милошевић учвршћивао своју власт. Слушао сам од оних који су код њега тада одлазили. И увек то су били умнији Срби, од угледа и положаја у својој професији. Тако је до њега стигао и угледни језикозналац Митар Пешикан, уважен по вишеструком сагледавању нарави српског језика. Милошевић га је питао шта мисли о томе да се уведе ћирилица као једино писмо у Србији, а Пешикан му је, задојен новосадским млеком, одговорио да још није време.
По кликтавом и дивљем бујању писма „већег културног нивоа“ закључујемо да то време још увек није стигло. У другој прилици, колегу Пешикана, једнако угледног Ранка Бугарског, новинари су питали шта мисли о имену српског језика. А он им је онако бритко одговорио: „Сада имамо преча посла“ – што ће рећи да и у том случају још није време.
Свежина новосадског млека, из Матице српске, и даље плени духове и точи се по издавачким кућама, новинарским редакцијама, за посланичким клупама, у пословним просторијама, банкама (поглавито Динкићевим), самопослугама, канцеларијама, продавницама, позориштима, телевизијама, галеристима, атељеима… и тече ли тече, без изгледа ускисне. Јер је у питању „већи културни ниво“, вечно неостварив и вечно недоступан. Разлог је сасвим прост, ко пасуљ: све док постојимо као православни Срби, за Запад ћемо бити „мање културан народ“, а ми као слепци и даље трчимо у загрљај том истом Западу. И дирљиво смо одређени све и једним мишљењем Запада о нама самима, како у времена прошла тако и у дану данашњем.
И шта мислите, зашто је Аустрија, окупиравши Београд у Првом светском рату, најпре поскидала ћирилићне натписе са зграда и окачила латиничне, за разлику од Хрвата који су по Загребу и већим градовима неповратно уништавали ћириличне натписе са фасада зграда? Што ће рећи да су Хрвати културнији од Аустријанаца, у тој борби против „мање културе“ Срба.
И шта значи то наше удвориштво, до неукуса, све и једној шуши са Запада, да би данима шенили од неколико срочених фраза о нашем напретку ка „већој култури“, на путу ка Европи? А ми у тој ломивратној јурњави да удовољимо казивањима Запада о нама Србима, зарад усправљања сопственог достојанства, лудо заборављамо да само проститутке живе од тога како ће се коме допасти, да би што допадљивија имала лагоднији живот – ако јој се макро смилује. Зар нас то не опомиње да од Ђинђића па све до Вучића расуђивање власти расуђивање је проститутке, како удовољити захтевима потражиоца, за неку ситну добит – ништавну према слободи, од макроа.
И овако се описује став српских укопника ћирилице, да „већи културни ниво“ изражава се латиницом
Аутор: Срђан Воларевић
Извор: Уместо опела ћирилици
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!