Миодраг Којић: Српски лингвисти против новосадског договора – истине и заблуде

Миодраг Којић

Након 60 година од његовог настанка огласила се и група српских лингвиста поводом годишњице преименовања српског језика у српскохрватски, као и осталих достигнућа злогласног језичког новосадског споразума. Тиме су језички стручњаци учинили први корак у обесмишљавању резултата новосадског договора, којим је нестао српски језик а ћирилица почела да се затире таквом жестином да је садашња ситуација са српским писмом почела да се мери са резултатима Павелићеве забране из 1941. године. Такође су се по први пут српски језички стручњаци усудили да траже сврставање културне баштине српског народа са простора бивше Југославије тамо где и припада – у нематеријалну баштину српског народа. Оно што није исказано на скупу поводом годишњице новосадског договора је начин да се сачува ћирилица у Србији ( и српским земљама као и расејању) и спречи преименовање српског језика у Србији. Такође поставља се питање каква је језичка политика или прецизније да ли се задржава страно писмо у језичкој употреби кроз подметнуту и смишљену јавну употребу осведочену законом о језику и писму.


Сви који прате ситуацију у српској лингвистичкој струци запажају да се међу потписницима меморандума из 2014. године налазе и они лингвисти који држе до двоазбучја у српском језику односно прихватају латиницу у српском језику. Проф. Петар Милосављевић чак заступа тезу да је латиницу саставио Вук Караџић и тиме је као српско писмо увео у употребу. Такве идеје су врло опасне и наносе велику штету очувању ћирилице јер уносе забуну у народ, пошто се налази оправдање за коришћење латинице као „нашег“, секундарног писма док ћирилица остаје да чами у гету државних органа под присилом Устава као „службено и примарно“ српско писмо. Таквим чињењем Срби су изгубили суверенитет над јединим својим писмом и ћирилицу препустили својини свих, а фактички је постала и свачија и ничија. Упркос жалосном стању, образовани српски лингвисти, упућени у све историјске замке и даље бране латиницу, наглашавајући да је бране јер је наводно „српска“, па је Ковачевић и Милосављевић под диригентском палицом Ивана Клајна сматрају „српским алтернативним писмом“ коју ваљда и даље чувају за католичку популацију Срба ( која је нестала у првој половини 20. века). У исто време Гајева латиница, сада као службено писмо суседне Хрватске је потпуно превладала код православаца. Овакав став о двоазбучности је обична подметачина српској јавности и наставља се на давну уходану да смо „богатији што више писама знамо“. Сви видимо где нас је овакво богатство довело.

Иако је за похвалу свако одрицање од резултата новосадског језичког договора, тешко ће се одбранити ћирилица, сачувати српски језик и наша културна баштина ако надлежне институције не поведу бригу о најважнијим тековинама српског народа. Такође, захтеви стручне јавности морају бити упућени на тачно одговарајуће адресе, онима који су одговорни за катастрофално стање српске културе и писмености и ту се не сме водити рачуна о политичким искушењима или погодном тренутку. Непрестано се мора захтевати да се водеће установе нашег народа коначно одрекну спровођења језичке политике у име

некадашњег југословенског заједништва, јер данас таква политика значи чисту кроатизацију српске културе и служење Загребу као новом идеолошко-културном центру „Западног Балкана“ чиме се доводи целокупнa нација на нижи егзистенцијални ниво, погодан за прекомпоновање, доминацију и експлоатацију.

Уосталом, зашто се нико од српских лингвиста не оглашава поводом 1914. године и првог уласка у Београд аустро-угарских трупа, које су одмах забраниле ћирилицу као „страно тело у истока у борбеној зони запада“? Да ли због тога што се тако признаје чињеница да је прво латинско слово у српску престоницу стигло на бајонетима окупационих трупа и према томе може представљати само окупационо писмо Србима, а никако друго, секундарно, алтернативно или модерно. Треба једном зауставити културно „богаћење“ унесрећеног народа, пораженог економски са једне стране а са друге униженог и лишеног елементарног достојанства увођењем и опстајањем југословенских а не српских националних вредности. Управо српском језику и српској ћирилици припада водеће место као темељу српског становишта.

Ове године се навршава сто година почетка Првог светског рата, до тада највећих ратних разарaња и револуционарних преврата у свету, али и сто година првог званичног, на највишем државном и политичком нивоу, југословенског двоименовања и троименовања то јест вишеименовања српског језика. Наиме, стогодишњица је почетка српског спровођења културно-политичког југословенског државног и језичког вавилонског пројекта.И није тачна тврдња проф. Вељка Брборића, шефа катедре за српски језик на Филолошком факултету да је „латинице код нас било и пре стварања Југославије (1918) а да је касније оснажена и фаворизована“. Латинице јесте било али само као окупационог писма од 1915. и под ратним присилима наметнуто је српском народу, па не можемо говорити о природној потреби или жељи за латинизацијом сопствене културе. Српски војници су крварили на бојиштима против таквих примера окупационих вредносних система који су увођени.

Заменом српског и наметањем југословенског културног обрасца, савремени Срби, као југословенско језичко наслеђе његују равнодушан односа према употреби латиничног писма. Сведоци смо данас, после распада Југославије, југословенске оданости Београда таквој културној матрици која у својој суштини искључује српско становиште и чак га представља као екстремистичко и узнемирујуће за друге народе на Балкану. Тако да многи Срби који се издају за православне вернике не маре што Српска православна црква искључиво користи ћирилично писмо јер и даље проналазе разлоге да пишу управо супротно.

Док се у Хрватској протерују преостали Срби, ломе ћирилични натписи, праве петиције, скупштински предлози и јавни протести за забрану ћирилице, у Београду се у протекле три године уклањају табле са ћириличним натписима улица и постављају нове са двојезичним натписом – ћириличним и латиничним.

После распада Југославије све републике су увеле своје школске програме матерњег језика и писма, а деца у Србији и даље у основним школама равноправно уче латинично са ћириличним писмом. И ту је суштина захтева који мора бити директно усмерен према надлежним институцијама Републике Србије да би се поништила комплетна злодела новосадског договора:

Мора се натерати Матица српска да сходно Уставу измени постојећи Правопис српског језика (издање 2010. године) и изостави одредбу о о латинском писму као стандардном писму српског језика правдајући то последицом претходног српскохрватског језичког заједништва и прећуткујући да је то наметнуто Новосадским договором 1954. године.

САНУ мора да престане са финансирањем, штампањем и издавањем српскохрватског речника, јер је то језик који више не постоји и који је наметнут уместо

српског назива језика управо Новосадским договором. Мора се престати са поделом српског језика на службени, јавни и приватни чиме српска азбука као духовно богатство српског народа остаје да се чува у гету државних органа, установа и јавних предузећа под присилом, док се званично писмо Латина (како му и само име говори), као званично писмо суседне Републике Хрватске, приказује у пуном животу у такозваној јавној употреби, иако је на територију Србије стигло први пут 1915. године на бајонетима аустро-угарских војника и представља симбол окупације. Народна скупштина мора израдити потпуно нов Закон о језику и писму, сходно препорукама заштитника грађана од 7.11. 2011. бр. 21306, којима је јасно утврђена дискриминација српског народа: „Закон о службеној употреби језика и писма не обезбеђује све потребне мере за остваривање Уставом утврђене обавезе на службену употребу српског језика и ћириличног писма... јер тим законом нису прописане казнене одредбе за оне органе који не поштују закон“.

И најважније, мора се захтевати одговорност, јер ако надлежне институције не покажу добру вољу у решавању наведених проблема онда одговорни морају напустити своје удобне положаје и коначно престати са опструкцијом у превазилажењу резултата и учинка новосадског договора. Све се зна, сви актери на лингвистичкој сцени су познати и коначно, све је још у нашим рукама, ако смо слободни као нација. Ми из Ћирилице верујемо да јесмо, а то очекујемо и од српских лингвиста који држе до српског становишта.

Аутор: Миодраг Којић, потпредседник Српског удружења Ћирилица Београд
Извор: Српски лингвисти против новосадског договора – истине и заблуде
За рубрику Ћирилица. Милорад Ђошић