Драгиша Бојовић У Србији се фаворизује латиница иако је ћирилица службено писмо

Поводом 60 година Новосадског договора

Резолуција Европског парламента о Војиславу Шешељу била је, између осталог, повод да председник Српске владе упути прекор Хрватима да “нису у стању да сачувају десет табли на ћирилици.“ На другој страни, истако је да Србија има 10 000 латиничних табли и да није ниједну уништила. Вероватно је ову другу бројку премијер Вучић метафорички употребио, јер је сигурно да латиничних табли у Србији има далеко више и оне доминирају у сваком граду у Србији без обзира што је по Уставу и закону ћирилица писмо у службеној употреби и подразумева употребу на таблама институција, предузећа и слично.

Данас је статус ћирилице актуелан и због једног невеселог јубилеја, који је и означио потискивање и дискриминацију ћирилице у Србији. Реч је о Новосадском договору, који је потписан 10. децембра 1954. године у Новом Саду, у организацији Матице српске и Матице хрватске. Српски језик је тада преименован у српскохрватски односно хрватскосрпски, а трећа тачка Закључака (откуцаних латиницом) гласила је:

“Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су; зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом.“

Срби не само да су научили латиницу, већ су је континуирано фаворизовали, док су Хрвати потпуно одбацили ћирилицу. Осамнаест хрватских институција одрекло се Новосадског договора 1967. године, а Матица хрватска 1971. У међувремену је нестала и заједничка држава, а Србима су остале далекосежне последице, које су довеле до незавидног положаја ћирилице. Примера је много, а најсвежији је онај из Ниша. На једној државној институцији (Клиника за кардиохирургију) недавно је осванула десет хиљада и прва табла са латиничним писмом (са текстом непознатог правописа), необичног, троугластог облика (уместо уобичајеног правоугаоног).

На истој клиници су постављени и неки “стилизовани“ симболи, а поменута табла, ако се мало боље погледа, је, у ствари, стилизовани вуковарски чекић. То је онај чекић, чија је физичка употреба у Вуковара довела до нестанка и оних јединих десет табли, а овде је употребљен на један префињенији начин захваљујући експонентима политике која се руга не само српском идентитету, већ и српским законима, чему је печат дало и освештавање овог необичног “храма“.

Вишедеценијско искуство, као и најновији примери, говоре да ћирилици неће бити лако на европском путу. Поставља се питање њеног опстанка, а самим тим и опстанка националног и културног идентитета Срба. Треба, наравно, признати да је ход ћирилице по југословенској странпутици, започет Новосадским договором, умногоме одредио и њену судбину на европском путу. Тешко је у таквој ситуацији следити частан пример Бугарске, која је, иако чланица Европске уније, сачувала достојанство свога писма. Сама Унија је показала респект према Бугарској, јединој чланици у којој је ћирилица не само званично писмо, већ се и стриктно води рачуна о њеној употреби. Прошле године су штампане новчанице од пет евра, где је реч евро исписана и ћирилицом, а ове године су се појавиле такве новчанице и у апоенима од десет евра.

Шта чинити у Србији?

Доследна културна политика државе Србије, као и стриктно поштовање Устава и закона, могли би да сачувају српско национално писмо од даље дискриминације и понижавања. Пример нам је у суседству. Тиме бисмо се, на прави начин, супроставили даљој “дронизацији“ Србије.

Аутор: Драгиша Бојовић
Извор: Људи говоре - часопис за књижевност и културу