Техничка страна телевизије, телевизија као технички изум – употреба електричне струје за пренос слике и тона на даљину – је на понос људском роду. Програмска страна телевизије, поготово њен информативни и забавни део је – понижење за људски род. Телевизија је ексер укуцан у људски мозак. Телевизија је електронски чобанин који свом газди чува овце. Газда је онај који телевизијом располаже; чобанин је онај који програм уређује; овчарски пси су глумци, певачи, водитељи, спортисти и друге звезде које гледаоце држе на окупу, а овце су они који телевизију гледају. Медицина је отворила неке нове области лечења болести људске зависности: од алкохолизма, дувана, дроге, коцке, игара на срећу. Дошло је време да медицина отвори још једну грану лечења људске зависности – од телевизијског програма. Телевизија постоји због несамосталних личности, које су навикле да пред екран долазе по своје мишљење о догађајима у свету и око себе; које као уџбеник уместо књига користе телевизију; које се уместо са децом или унуцима забављају са телевизијом; које уместо са брачним партнером, ноћ проводе са телевизијом.
Пре појаве телевизије људи су живели у складу са природом. За видела
човек је посвршавао своје послове и кад се смркне полазио је на спавање.
Са сванућем би се сам будио, без будилника или петлова. Добро наспаван,
био је довољно одморан и спреман за своје нове свакодневне послове.
Појавом телевизије човек је добар део свог дотадашњег времена
предвиђеног за одмор посветио телевизији. Касније је одлазио на спавање,
мање је спавао, и недовољно одморан сутрадан почињао своје свакодневне
послове. Недовољан ноћни одмор превалио је на поподне. Због поподневног
спавања није му се спавало ноћу, па је ноћ посветио новој врсти „одмора“
– телевизији. Заспао би пред само јутро, и када се после „трећег
будилника“ на силу пробудио, на посао би полазио неиспаван, отечен,
надувен. Он због поподневног спавања није ништа „више“ спавао него до
тада, спавао је чак мање, само је спавао у – погрешно време.
Људи са даљинским управљачем проводе дан, са њиме полазе на спавање, и
са њиме ујутро почињу нови дан. Телевизијски програм им одређује време
за спавање, време за обављање послова, време за обедовање, време које
могу посветити деци, породици, пријатељима. Лично сам слушао једну жену
која се бави земљорадњом када је причала да она прекида рад у пољу кад
дође време за јужноамеричке серије. Занемарује оно од чега живи зарад онога због чега живи.
Један Румун је у очајању убио своју жену када је схватио да је
телевизија постала основни смисао њеног живота; да она и није удата за
свога мужа, него за – телевизор. Телевизија представља „окидач“ који латентног психопату претвара у манифестног психопату.
Да се не би појавио још неки овакав очајник, време је да медицина узме
ствар у своје руке и прихвати се лечења људи од најновије болести
зависности – телевизиоманије.
Моћ утицаја телевизије на људско мишљење и опредељење је позната – она
је чудовишна. То најбоље показује распад Југославије. Свет је своје
опредељење према појединим народима бивше Југославије формирао на основу
телевизијских програма које је гледао, а не на основу чињеничног стања.
Француска телевизијска станица „Antenne deux“ је неопрезним и неуким Французима
приказала сцену из Сарајева у којој жена у црнини стоји над свежим
гробом на коме је крстача са ћириличним словима, и оплакује свог
погинулог сродника. Коментатор „објашњава“ гледаоцима како то „несрећна
муслиманка оплакује свог сродника кога су јој убили Срби“. Када гледаоце
бомбардујете са огромним бројем оваквих примера дозираног информисања и дириговања закључивања,
онда није ни чудо што су у свести ТВ гледалаца злочинци и жртве
међусобно заменили своја места. „Дрш'те лопова“! Ухрањене и безбрижне
Французе не занима што је боја жалости код муслимана бела, а код
хришћана црна; што ћирилична слова на крстачи јасно говоре ко је
злочинац, а ко жртва. Паметном довољно, и без коментаторовог „упутства
за гледање“. Али, није довољно само бити Француз, треба бити и паметан.
Творци телевизијских програма су гледаоцима дириговали закључивање,
понудили су им оно што су желели да гледаоци виде и закључе, а не оно
што би показало истину. Тако су злочинци испали жртве, а жртве –
злочинци. Ако жабу питате шта је то слон, она ће рећи онако како и види –
слон је стуб висок до неба. Птица у лету ће на исто питање одговорити
такође онако како види – слон је гомила у трави. Бува у слоновом уху ће
такође рећи оно што види – слон је једна велика мрачна рупа у којој се
ништа не види. На исто питање ова три бића дала су потпуно различите
одговоре, и нетачне одговоре. Али, она не лажу свесно. Она би се у живот
опкладила да говоре истину, јер заиста говоре само оно што и виде.
Њихова способност закључивања не зависи од њиховог знања, поштења или
непоштења, добронамерности или недобронамерности, него од висинâ њихових
осматрачница и ширинâ њихових видокруга. Гледање кроз кључаоницу не
омогућује сагледавање целине догађаја, јер сужава и ограничава видике, и
– диктира закључивање. А баш то је шанса за уређиваче телевизијских
програма...
Једна од најстрашнијих последица утицаја телевизије на масе је и –
измењени српски језик, који је постао следећа жртва телевизијског жрвња,
парног ваљка и цунамија. Некада су Срби сисали мајку, одрастали уз
мајку и од мајке учили језик, који се зато и зове матерњи језик. Данас
Срби сисају телевизор, одрастају уз телевизор и од телевизора уче језик,
телевизијски језик, жаргон, наказу од језика. Предтелевизијска и
телевизијска генерација српског народа се међусобно више не разумеју.
Оне више не говоре истим језиком, оне више нису из истог народа. Једни
су српски језик учили од мајке, а други од телевизора. Наравно,
различити учитељи постигли су и различите резултате код својих ученика,
па се они међусобно више не разумеју. Они изговарају исте речи, али им
додељују различита значења.
Ако би се у народу појавила нека зараза, лекари би сигурно
организовано, као струка, па чак и као појединци, осетили да они не
смеју да ћуте, и да морају покренути акцију за заштиту становништва од
опасности. При појави беснила, макар и само међу дивљим животињама,
ветеринари би сигурно, чак и као појединци, а камоли организовано, нешто
предузели да се помогне становништву и домаћим животињама. При појави
наглог повећања радиоактивног зрачења (Чернобиљ, и сл.) људи из
одговарајуће струке сигурно не би седели скрштених руку и сигурно би
нешто учинили да се народу помогне, бар објашњењима и саветима, уколико
би њихове даље могућности биле ограничене. И тако даље. Међутим, овде
треба отворено рећи да српски језик више нема ко да брани. Он је препуштен на милост и немилост телевизијском стампеду и – телевизијским гледаоцима.
Зашто уопште постоје стручњаци
за српски језик? Чему они служе? Зашто они уопште устају из кревета? Ко
има било какве користи од тога што су они устали из кревета, и ко би
уопште приметио и када они не би ни устали из кревета? Стручњаци за
српски језик као да нису из српског народа. Они се не мешају у свој
посао, јер и не воле српски језик. Они мирно гледају у календар и
часовник и одбројавају време док ћирилица пред њиховим очима нестаје и
своје место уступа хрватској латиници, а српски језик их не занима, као
да и не спада у опис њиховог радног места. За разлику од лекара и
ветеринара, који сматрају да не би смели да ћуте, српски лингвисти
сматрају да морају да ћуте. Замислите
професионалног ватрогасца који дође у школу по своје дете, у школи
примети пожар, узме дете за руку, одведе га кући и – мирно отпутује на
годишњи одмор! Стручњаци за српски језик су ватрогасци на годишњем
одмору. Око њих ужас, а они и даље мирно гледају телевизију, грицкају
семенке, и нервирају се кад их узнемиравају због стања у српском језику.
Комунизам је у разним областима људске делатности постигао различите
резултате. У неким областима је оставио пустош, а у неким се показао као
недостижан у односу на све друге дотадашње друштвене системе. Само у
комунистичким земљама су неговани фолклор, народне песме и игре, које по
својим уметничким вредностима не уступају ни једној другој области
уметности. Ко још међу Немцима и Французима уме да препозна своје
народне песме? Још ћете добро проћи ако вас не исмеју кад им поменете те
беспослице. У комунизму је очување бисерâ народне уметности било
предмет организоване бриге државе,
у другим системима на те некорисне ствари људи неће да губе време. Када
је комуниста Властимир Павловић Царевац чувао стражу испред микрофона
Радио-Београда, ту су могли да приступе само славуји. Данас тамо доспева
онај који то може да плати. Када су комунисти бирали спикере за радио и
телевизију, имали смо Бранислава Сурутку, Драгу Јонаш, Миодрага
Здравковића, Љиљану Марковић, Жарка Обрачевића, Душанку Стојановић. Људе
који су представљали репрезентативни узорак, еталон, јединицу мере за
исправност, тачност и лепоту изговора нашег матерњег језика. Данас тамо
доспевају они који су пријатељи генералног директора; којима је важније
да покажу да су учили енглески, него да су учили српски. Спортски
коментатори из времена комуниста Владанко Стојаковић и Драган Никитовић
су били једноставно – отмена господа, у најплеменитијем значењу те речи.
На располагању гледаоцима, дискретно присутни и – корисни. Данашњи
спортски коментатори су прави друмски разбојници, хијене, гладијатори,
силеџије које сматрају да су гледаоци кривци којима они треба да „покажу
њиховог бога“; скоројевићи који мисле да гледаоци постоје због њих, а
не обратно; да су гледаоци укључили телевизор због коментатора, а не
због утакмице, и који спортски пренос користе за своју личну промоцију,
па се преслишавају из енглеског језика, позирају са изразима. Важни су
сами себи, а језик којим говоре показује њихов презир према гледаоцима.
Коментатори тениских мечева више говоре енглески него српски. Једва
чекају прилику да за неки ударац кажу како се зове на енглеском језику,
да покажу да су се „уписали“, да „спадају“, да „нису изостали“. Није
важно који је резултат на терену, него је важно какве изразе изговарају
ти насилни усрећитељи - унесрећитељи. Ти несрећници мисле да се вредност
коментатора изражава бујицом речи у јединици времена, и да коментатору
није дозвољено да једноставно – заћути. Неподношљиви су већ као
појединци, а сада их је увек – по двојица. Надвикују се, један другом
упадају у реч, и сматрају за личну увреду док онај други говори. Мрзи их
да изговоре слог, па уместо досадне и предуге речи „репрезентација“ они
употребљавају краћу реч „селекција“, не марећи што те две речи уопште
нису синоними јер имају потпуно различито значење. „Репрезентација“ је представничка екипа једне земље, најбоља могућа екипа коју једна земља може да понуди, екипа која представља, репрезентује дотичну земљу на међународним такмичењима. То је сасвим конкретна екипа која се не може заменити ни са једном другом екипом која би могла бити састављена у тој земљи. „Селекција“ је просто нека изабрана екипа, којој не знамо ни ранг, ни статус ни било какво својство које би је одвајало од било које друге селекције
у тој земљи. Када кажемо „репрезентација“, ту је све јасно чак и да не
кажемо више ни једно додатно својство те екипе. Када кажемо „селекција“,
ту још ништа није јасно док не наведемо још неко суштинско својство те
екипе. Дакле, замењивање речи „репрезентација“ речју „селекција“ је
претварање готовине у вересију, замењивање јасног појма нејасним појмом.
Због интелектуалне мрзовоље, због лењости да се изговори слог! Да је у
питању неки енглески израз, не би марили ни за број слогова, ни за
тачност изговора. Важно би им било само да се „упишу“. Кажу: „Репрезентација Србије игра против селекције Грчке“! Једна земља има репрезентацију, а друга – селекцију! Уосталом, ако је неко члан репрезентације, онда је он репрезентативац, а
ако је члан селекције, онда је он...овај... Презиру простачки израз
„атлетско такмичење“ па се угледају на Американце и кажу „митинг“.
Митингаши нису такмичари! Овакви код комуниста нису могли ни ући у круг
Телевизије, осим на возилу за пражњење контејнера.
Исти је случај и са језиком у јавној употреби, који је код комуниста представљао такође предмет организоване бриге државе, друштва, стручњака.
Ослобођење од комунизма донело нам је неке праве и неопходне слободе,
али и – „ослобођење“ од матерњег језика, односно – језичко ропство. У
преткомунистичко време организована брига државе није ни била потребна.
Јавна употреба исправног изговора матерњег језика се подразумевала, јер
је први знак распознавања образованог човека био баш – тачна
и јасна мисао и правилан и леп изговор. Образован човек се трудио де се
не обрука пред народом по питању поштовања и познавања матерњег језика.
Тада смо матерњи језик учили од његових најбољих учитеља – наших мајки,
и није било телевизије да нам у томе смета. Данас (телевизијски)
образовани људи презиру свој народ и важније им је да покажу да су
учили „баш енглески“, а не неки простачки француски, шпански, немачки...
и сажаљевају оне који још држе до српског језика.
Данас, када и радио и телевизијске станице могу бити у приватном
власништву, више нема организоване бриге о језику. Све је ствар власникâ
станица, па чак и језик. Људи добијају посао на радију или телевизији
по принципу родбинских веза, личног пријатељства или принципу полног
одабирања, а не по стручним способностима и познавању језика. На Радију Б
92 вести је читао човек који нема исправан артикулациони апарат, који
глас „р“ изговара као црногорски председник и премијер. Наравно да он
због тога не може бити „ухапшен“ нити „позван на одговорност“. Ипак,
могао је на радио-станици добити неки други одговарајући посао. Њему
ипак није место пред микрофоном. Замислите конобара који је – инвалид
без руке. Међутим, инвалиди могу бити и људи који немају телесних
недостатака. Њихов хендикеп се види у њиховом – говору. Радио и
телевизијске станице су пуне баш таквих. Што такви брукају своје радио и
телевизијске станице и своје газде, ни по јада. Невоља је што такви своје најмлађе слушаоце и гледаоце уче погрешном језику.
Јер деца данас више времена проводе са телевизором, него са мајкама.
Променили су учитеља матерњег језика. Резултат је – изопачени српски
језик. Па хајде да изблиза погледамо учинак тог „реконфигурисаног“
учитеља матерњег језика.
Енглески је данас најзаступљенији језик на телевизији. Тај језик ја
подругљиво зовем „амерички језик“ или „примитивни амерички полујезик“.
Док је тај језик заиста био „енглески“, њиме су на европском континенту
говорили једино британски амбасадори. Ни један народ на европском
континенту не говори тим језиком, а ипак највише људи говори баш тим
језиком. Зато што је – амерички.
Први дипломатски језик је био
вавилонски. Појавом хришћанства то својство су преузели грчки језик у
источној, и латински у западној Европи. Од XIX
века дипломатски језик је француски (Аустро-Угарска је Србији 1914. г.
рат објавила на француском језику), а од друге половине ХХ века то је
постепено постао енглески. Снажан ударац француском као међународном
језику задала је појава рок
музике, која је углавном у свет доспела на енглеском језику. То је
интерес младих генерација почело да полако одвлачи на енглески језик.
Коначно су пресудили – компјутери. Французима и Немцима ништа није
сметало што њихови компјутери не говоре њиховим језицима, него
енглеским. А најзначајнији прикривени
разлог за опредељење људи да од страних језика уче углавном један –
енглески – је његова граматичка једноставност и лакоћа његовог учења.
Људи неће бити спремни да ово гласно признају, али погледајте и сами:
Енглески нема род, број, падеж. Учење француског захтева прављење
разлике између два рода, немачког чак три. У енглеском тога нема. Колико
глаголских облика имате у француском, немачком, шпанском, а поготово у
словенским језицима, а колико у енглеском? О конјуктиву (сибжонктиву) да
и не говоримо. Људи не воле да „тупе мозак“ граматичким финесама.
Енглески је у томе ипак „прави другар“. Да бисте учили француски,
немачки, шпански, италијански, а поготово словенске језике, морате имати
смисао и дар за стране језике и прилично висок ниво интелигенције. За
енглески језик вам све то не треба. Мислим да је ово суштински разлог
привлачности енглеског језика, а највећи број људи неће бити спреман да
ово призна. Вадиће се на „цео свет“, на компјутере и слично, да се Власи
не сете...
Хајде да се опкладимо у живот. Ја ћу вам навести неке америчке изразе,
а ви ћете ми у преводу на српски рећи шта ти изрази значе. Ако
погодите, ја пристајем да ме убијете, и јавно вас ослобађам одговорности
за убиство. Ако не погодите, ја ћу убити вас, и пристајем да одговарам
по закону што сам убио човека: „Cable price“. Дакле, шта ово значи? Подсећам, у примитивном америчком полујезику иста реч може бити и именица, и придев, и глагол. Ако је „cable“
именица, онда ово значи цена кабла; ако је придев, онда је то кабловска
цена; а ако је глагол, онда то значи нешто што би вам последње пало на
памет: Телеграфиши цену! Телеграмом ми јави колика је цена! „Каблирај“
ми цену! Каблом (телеграфом) ми јави цену! Или: „Animal cruelty agent“.
Да ли је то агент који истражује „окрутност животиња“ међусобно, или
према човеку? Или је то „окрутни агент“ за животиње? То је полицајац
чији је посао да патролира градом и проналази и санкционише случајеве окрутности људи у поступању са животињама! Овде се нигде не помињу људи, а они су основни предмет интересовања ових агената.
Купио сам џепни носач меморије за рачунар („флеш меморију“). На амбалажи је писало: „Includes Password Protection Software“.
Размишљао сам како да протумачим ово истресање појмова из колица, и
учинило ми се да је то „програм за заштиту лозинке.“ Срећом, поред
енглеског израза ту је било и нешто што већ може да личи на језик: „Inclut une protection PAR le mot de passe“ (Садржи
заштиту (снимака) ПУТЕМ лозинке!) Сад је већ све јасно: власник лозинком
штити своје снимке од непозваних лица. Из претходног израза то није
било видљиво. Или израз „Лет'с плеј“. Чик погодите шта су деца хтела да
кажу! „Хајде да се играмо“, или „хајде да свирамо“? То није исто. Или
израз „рилејш'ншип битвин пиплс“. Односи међу народима, или односи међу
људима, појединцима? То није исто. Високо изражајни граматички српски
језик не оставља места за двоумљење и нејасноће, и за сваку од ових
могућих верзија има недвосмислен израз. Дакле, хоћете ли се и даље
кладити на амерички? Хоћете ли и даље пристајати да своју љубав према
примитивном полујезику платите – главом?
Американци су у свој језик примили и многе латинске речи, али су им
изменили значење, па други, по угледу на Американце, и у своје језике
преузимају такве „американизоване“ латинске изразе. На пример, латински „ЕДУКАЦИО“ значи васпитање, а Американци су му изменили значење у образовање („нонедукато“ значи неваспитан, а не необразован; „маледукато“ значи лоше васпитан, а не лоше образован, необразован). Сада
су српски скоројевићи, ТВ гледаоци, у жељи да „личе на Американце“
заборавили српске речи „подучити“, „обучити“, „образовати“, „школовати“,
па употребљавају само израз „едуковати“. Лекар је завршио своје
медицинско школовање, али кад му у болницу стигне нови модел рентген
апарата или скенера, он иде на обуку у
руковању тим техничким средствима, а не на „едукацију“, васпитање!
Зашто људи са телевизије мисле да је „обука“ нешто ружно и простачко, а
„едукација“ нешто отмено? Да је знање нешто ружно и простачко, а незнање
нешто отмено?
БАТЕРИЈА. У примитивном америчком полујезику једна иста реч
може да има много значења, док високо изражајни граматички српски језик
за свако од тих значења има посебан и недвосмислен израз. Младићи у
продавницама мобилних телефона хоће да се туку ако их питате да ли имају
резервни акумулатор за неки модел телефона. „Ко си ти да кажеш
„акумулатор“, кад Кинез и Американац кажу батерија“? Шта ће им мајка да
их учи матерњем језику, кад они имају свог Кинеза и Американца да их они
уче матерњем језику. „Батерија“ је извор једносмерне струје за
једнократну употребу. Кад се испразни, баца се. Извор једносмерне струје
који се после пражњења поново пуни више није „батерија“, то је сада акумулатор,
па био он велики као у камиону и тенку, или мајушан као у дигитрону,
мобилном телефону или часовнику. Новокомпоновани израз „допуњива
батерија“ код гомиле се прима без примедби („Па, забога, и Американац
тако каже!“), а код познавалаца може да изазове само подсмех и сажаљење.
Ако је „батерија“, не може бити „допуњива“, а ако је „допуњива“ не може
бити „батерија“. За овакву бесмислицу наши стари су нам оставили израз
„Сува крпа на дну мора“. Српски језик тачно разликује неспојиве ствари. У
примитивном америчком полујезику то је исто, као што је исто и убити
човека (шут), снимити човека (шут), оборити хеликоптер (шут), или
шутнути лопту (шут); као што је исто коњска потковица и људска ципела;
као што је исто атлетско такмичење (митинг), упознавање (митинг), дочек
(митинг); као што је исто возач камиона (драјвер), пилот авиона
(драјвер) и кућиште за диск у рачунару (драјвер); као што је исто паљба
(војна команда за отварање ватре), ватра, пожар, ватрогасац; као што је
исто пиштољ (ган), пушка (ган), топ (ган); као што им је исто: умро,
погинуо, убијен („убијен у рату“!); као што им је исто купити у
продавници (бај), и платити у кафани (бај); као што им је исто: повређен
и рањен; као што им је исто животиње (анимал) и стока (анимал); као што
им је исто променити (ченџ), пресвући се (ченџ), преседати у саобраћају
(ченџ); уситнити кусур (ченџ); као што им је исто полуга са
грамофонском иглом (пик ап) и телефонска слушалица (пик ап); као што им
је исто кључ (ки), решење (ки), превод (ки), дирка на клавиру (ки); као
што им је исто играти се (плеј), свирати неки инструмент (плеј),
укључити репродукцију на музичком уређају (плеј); као што им је исто
народ (пипл), човек (пипл), особље (пипл), чељад у домаћинству (пипл).
Срби скоројевићи мисле да ако су Американци слепи, да и Срби треба да
буду слепи; да ако Американци нешто не разликују, ни Срби не би смели то
да разликују, па од готовог праве вересију и сакате свој језик.
БИЛИОН. Амерички билион и српски нису исто! Њихов билион је
милијарда, а наш – хиљаду милијарди. Недавно смо на РТС чули наказни
израз да је Америка, да би спречила финансијску кризу, одвојила толико
„хиљада милијарди“ долара. Зашто се боје да употребе српску реч за
хиљаду милијарди – билион? Да ли ти несрећници мисле да Американци
одређују српски језик, па не смеју да употребе нашу реч која у америчком
има друкчије значење? Чега се боје? Америчких политичара, војника,
риболоваца, школске деце? Амерички „директор“ није исто што и српски
„директор“. Код њих је то – режисер! Амерички „кондуктер“ није исто што и
српски „кондуктер“. Код њих је то – диригент! Амерички „маршал“ није
исто што и српски „маршал“. Код њих је то – шериф! Амерички „фудбал“
није исто што и српски „фудбал“. Код њих је то – рагби!
ДЕФИНИТИВНО. У филму „Кишни човек“ један мушкарац је на више
питања узастопно давао исти одговор: дефинитивно. Српски скоројевићи су
се одмах лупили по челу: Куд се тога нисам раније сетио!? И добили смо
нову реч, тачније стару реч, али сада са потпуно измењеним значењем –
дефинитивно. Погледајте како у пракси изгледа та „американизација“
српског језика:
- Идеш ли у школу? – Дефинитивно!
- Имаш ли брата? – Дефинитивно!
- Волиш ли музику? – Дефинитивно!
- Хоћеш ли да ми помогнеш? – Дефинитивно!
- Хоћеш ли доћи сутра? – Дефинитивно!
И тако даље. Шта у свим овим случајевима значи ова мода имитирања
Американаца? Једноставно – обична потврда: да, свакако, наравно,
сигурно, дабоме, него шта, још како, и те како. Као што видите, српски
језик уопште није сироче, па да му треба америчка помоћ. Има и више него
довољно одговарајућих израза. Напротив, сирочад су они који ову реч
употребљавају у овом искривљеном значењу. У српском језику реч
„дефинитивно“ значи „најзад“, „коначно“ или „за увек“. „Дефинитивно је
одлучено да се не иде на екскурзију“ не значи „Сигурно је одлучено“...
него „Коначно (најзад) је одлучено“...Потрајало је разматрање обеју
могућности, хоће-неће, па је „дефинитивно одлучено“, коначно одлучено.
„Дефинитивно је окачио копачке о клин“ не значи „Сигурно је окачио“,
него „за увек је окачио“, престао да се бави фудбалом за увек, за сва
времена. „Дефинитивно је дипломирао“ не значи „сигурно је дипломирао“,
него коначно, најзад. Чак смо добили и плеоназам са речју „дефинитивно“ у
искривљеном значењу: „Дефинитивно су сигурно
најцењенији певачи“, одговара један српски имитатор Американаца на
питање које занимање је данас најцењеније. „Сигурно су сигурно
најцењенији“...Српски језик је старији од Америке, што ће разочарати
скоројевиће имитаторе, али тако је.
УПУЦАТИ.
У енглеском језику после глагола „шут“ одмах иде директни објект,
четврти падеж без предлога. У српском језику није тако. Глагол „пуцати“
обавезно тражи предлог „у“, „на“, „ка“, „према“. Сад су се преводиоци
нашли на муци: како рећи „пуцај га“ (шут хим) како је то рекао
Американац, јер у српском тако не иде. Али и како рећи „пуцај у њега“
кад Американац није тако рекао, није употребио предлог. Како Србин сме
да каже нешто што Американац није рекао? Ваљда Американци знају шта је
срп...овај... И нашли су соломонско решење. Измислили су трапави израз
„упуцати“, јер им се учинило да тиме задовољавају оба америчка услова:
ем указали на отварање ватре, ем нису употребили предлог. Постали су
„исти као Американци“!
Да невоља буде већа, у српском језику заиста постоји глагол „упуцати“
(тренутни) и „упуцавати“ (трајни облик), али у сасвим другом значењу,
само што то незналицама српског језика, скоројевићима имитаторима
Американаца, није познато. „Упуцавање“ је мукотрпан поступак у завршној
фази израде стрељачког наоружања, подешавање нишана и мушице док се не
постигне задовољавајућа тачност погодака. Оружје се механички стегне у
неку врсту менгела да би се избегла људска грешка при нишањењу, и изврши
се опаљење. У зависности од тачности поготка мења се положај нишана или
мушице док се не постигне прецизност. Дакле, не упуцава се човек, него –
оружје! Звездан Јовановић каже: „Упуцавао сам пушку на Фрушкој Гори“.
То је тачна употреба израза „упуцавати“. Подешавао је предњи и задњи
нишан док не буде задовољан прецизношћу.
ФЕНОМЕНАЛНО. Опет београдска скоројевићка новотарија – додељивање дотадашњој речи сасвим новог значења. Данас млади под изразом „феноменално“ подразумевају нешто „бог зна како изузетно“, „несвакидашње“, „нарочито“, „страшно“, нешто „кул“. „Феномен“ је једноставно – појава. Свака појава. Феномен је и кад домаћица скува кафу, и кад се беба укаки, и кад дуне ветар, падне киша, сине Сунце, итд. Дакле, сасвим обичне појаве, па нема никаквог разлога да се овој речи на силу додељује измењено значење; да јој се приписује улога „појачања утиска“; да се употребљава дизалица од 300 тона за подизање терета од 300 грама.
У
жељи да на силу појачају утисак, они чак и српске речи употребљавају у
бесмисленим изразима, па тако кажу „ужасно ми се допада“, „ужасно си
млада“, „ужасно си занимљива“, „ужасно смо се добро провели“. Да ли ови
гледаоци ТВ „Пинка“ уопште знају шта значи
реч „ужасно“? Да ли они уопште могу да разликују дијаметрално супротне
појмове који се међусобно искључују? Деца која гледају „Пинк“ доживеће
реч „ужас“ у потпуно искривљеном значењу. Реч по реч, и ето генерацијске
разлике у језику између дедова и унука – ђака својих мајки, и ђака ТВ „Пинк“.
Следећа
језичка новотарија је скоројевићко помодарство са замењивањем речи
„догађај“ речју „дешавање“. Где год су дедови употребљавали реч
„догађај“, унуци употребљавају реч „дешавање“, а „догађаје“ су протерали
из свог говора. Међутим, да видимо да ли је то увек могуће. Погледајмо
табелу за поређење:
|
инфинитив, трајни:
|
догађати се
|
дешавати се
|
|
инфинитив, тренутни
|
догодити се
|
десити се
|
|
глаголска именица:
|
догађање
|
дешавање
|
|
перфект:
|
догодило се
|
десило се
|
|
именица:
|
догађај
|
------------
|
Ко је забранио „догађаје“? Овде смо добили укрштено замењивање, исклизнуће у замењивању. Именица се замењује – глаголском именицом. Дакле,
„догађај“ није никакав „хир излапелих стараца“, него језичка
неминовност, јер не постоји „дешај“.
Још
једна београдска малограђанска језичка новотарија су све чешћи изрази
„како год“, „где год“, „шта год“ и сл. У српском језику после „год“ увек
мора да стоји неки глагол: где год дођеш, шта год било, како год
урадио, итд. Ради се о блокади мозга неприпремљених преводилаца пред
америчким изразима „however“, „whatever“, „whenever“
и слично, јер несамосталне личности се боје да употребе друкчији број
речи у свом језику него што је Американац употребио у свом.
ЧЕРНОБИЛ. До
1986. године мало који Србин је чуо за украјински град Чернобиљ. После
квара у нуклеарној електрани српски новинари незналице су први пут чули
име тог града, али на страним телевизијама и у страној штампи. А тамо их
је чекао – енглески језик, дакле Чернобил. Оно што су од других чули,
пренели су и својим српским гледаоцима и читаоцима. А пошто Србима
уџбеници нису књиге, него телевизија, они су се са именом тог града
срели у његовом нетачном облику. Новинари незналице, сами ненаучени,
постали су учитељи другима. Какви учитељи, такви и ђаци. И остаде Чернобил.
МИНЕРАЛИ. У
предтелевизијској ери ова реч је код Срба имала „апотекарско“ значење
(минерали и витамини у исхрани, минерална вода са натријумом,
калцијумом, калијумом, магнезијумом, хлором, флуором), дакле чисти
елементи, ван хемијских једињења, сваки је имао свој тачно одређени
хемијски знак. А онда су Срби почели да гледају телевизију, па су видели
да Американци употребљавају реч „минерали“ у сасвим другом значењу –
руде. У књизи „Лексикон држава света“ преводилац каже за Азербејџан:
„Најважнији минерал је нафта“. Баш ћу питати у апотеци да ли имају
„минерал“ нафту. У српском „минерали“ су чисти елементи, а код
Американаца то су – једињења. Српске „минерале“ смо налазили у исхрани, а
америчке – под земљом. Протицањем времена Срби су почели да се боје да
говоре српски, па све више говоре амерички.
ТРЕНИНГ. Ова
реч у америчком језику има више значења. Код нас она значи физичку и
техничку припрему спортисте за наступ, такмичење. Рад на побољшању
физичке кондиције и увежбавање појединих елемената спортског
наступа. И овде Срби скоројевићи допуштају да им Американци одређују
језик, па све чешће и сами употребљавају ову реч у америчком значењу –
обука војника, обука медицинског особља у руковању дијагностичким и
терапијским техничким средствима, итд. Чак и предавање називају
„тренинг“!
Одувек
смо говорили: „дозволите да вам представим господина“..., „дозволите да
вас упознам са“..., а од када Срби имају кабловску телевизију, почели
су да од Американаца уче матерњи језик, па говоре „упознајте
господина“...(мит). Молба или предлог се претворили у наређење! Учтивост
није учтивост ако није „као код Американаца“.
АРМЕНИЈА, ЏОРЏИЈА, ПРЕЗБИТЕРИЈАНЦИ, КАТЕДРАЛА...
Ми
кажемо Јерменија, Грузија, а Американци кажу Арменија, Џорџија. За нас
Арменија је град у Латинској Америци, а Џорџија је град и држава у САД.
Срби незналице и скоројевићи су то озбиљно схватили, па неће да „љуте
Американце“. Дојучерашњи атеисти, па чак и антитеисти су одједном,
напрасно, постали православци а да претходно ништа нису научили о
религији, па у својој неупућености са верским терминима се први пут
срећу преко телевизије, али – на страним језицима. И новокомпоновани
православци почели да уче православље од – неправославаца. Наравно, онај
који никад није чуо за презвитеријанце, саборне цркве, васељенске
саборе, Јерусалим, Витлејем, Ирода, почеће да говори онако како је чуо
од странаца на телевизији – презбитеријанци, катедрале, концили,
Џерузалем, Бетлехем, Херод. Амерички израз „арчбишоп“ преводе са
„надбискуп“, па су тако „надбискупи“ испали и Свети Сава, и архиепископ
Макариос! Жика „Шареница“ у својој јутарњој недељној емисији каже: „На
Малти постоји српска заједница која има и свој православни храм, где
недељом иду на мису! Чист православац, н'умем ти објасним!
РЕКОНФИГУРАЦИЈА.
Срби запослени на телевизији или у штампи чули на сателитским каналима
да су Американци одлучили да изврдају Савет безбедности и да своју вољу
на Космету спроведу преко своје запреге Европљана, па се досетили да
изврше „реконфигурацију“ УНМИК-а: да уклоне орган УН, а поставе своје
извођаче радова, ЕУЛЕКС. Пошто су први пут у животу чули овај израз, и
наравно не знају шта он значи, нашли су се на муци како да ту вест
саопште на српском језику. И досетили се. Што да се напрежу у тражењу
одговарајућег српског израза, кад могу лукаво да ту реч једноставно –
препишу. К'о веле, ем прикрили своје незнање, ем још испали отмени
употребом новог израза. Проблем
су могли решити изразом „замењивање“, а још боље „постепено замењивање“.
Сасвим добро би одговарао и буквалан превод – преобликовање. Али како
да говоре српски кад Американци не говоре српски? Американци су рекли
„реконфигурација“, а ко смо ми да љутимо Американце?
ВИДИМО СЕ! У
жељи да баш у свему „личе на Американце“, Срби су се одрекли и своје
најлепше речи – довиђења. Срби млађи од 40 година никада у животу нису
ни изговорили реч „довиђења“, него су под утицајем примитивног америчког
полујезика преко телевизије примили наказни израз „видимо се“. Наш
поздрав на растанку „довиђења“ је изражавао жељу, наду
у поновни сусрет и поновно виђење. Ругоба „видимо се“ је – обична
констатација: гледамо се па се и видимо, гледамо један у другог па се и
видимо! Чак и сами Американци су запазили нелогичност и трапавост тог
свог „поздрава“, па кад их на растанку саговорник поздрави са „ај
си ју“, („ја видим тебе“), они у шали прокоментаришу ту констатацију:
„Па то је зато што гледаш у мене“ (гледаш ме, па наравно да ме и видиш).
На нашој државној телевизији водитељка која води емисију „У здравом
телу здрав дух“ (шта ли она дође генералном директору?) на крају
поздравља гледаоце са: „Чујемо се“! (Опет констатација уместо изражавања
жеље, наде. И ова се „уписала“.) Нажалост, српска сиротиња није једина
која на овакав јадан начин очекује да се „изједначи са богатима“, па
добровољно квари свој језик. То су урадили и народи који ни по новчанику
не би морали више да завиде Американцима. Италијани су од свог прелепог
„ариведерћи“ склепали „ћи ведиамо“ („видимо се“); Шпанци су своје „аста
ла виста“ срозали на „нос вемос“ („видимо се“). И тамо има таквих који
би да буду „као Американци“!
ПРИЈАТАН ДАН! Српски поздрав „Добар дан“ и амерички „Добар дан“ („гуд деј“) нипошто нису исто! Код нас је то поздрав при сусрету, а код Американаца поздрав на растанку! То
се не може „изједначавати“. То је као кад бисмо се ми при сусрету
поздравили са „довиђења“! На нашој телевизији 50 година водитељи и
спикери су на крају емисија гледаоце поздрављали са „Пријатно“. Данашњи
скоројевићи имитатори – наравно, у жељи да личе на Американце – кажу
„Пријатан дан“. Полазе од тога да би Американац на њиховом месту рекао
„Добар дан“ (у значењу „пријатан дан“, „свако добро“), па им незгодно да
изговоре само једну реч („пријатно“) тамо где би Американац рекао две
речи.
МАЛА ДЕВОЈКА. МОЈЕ ИМЕ ЈЕ...Половина
укупних говорника енглеског језика су добар део свог живота били
девојчице, а тај примитивни полујезик нема израз за девојчицу, него
користи формулацију „мала девојка“. И 25-тогодишњакиња може да буде
„мала девојка“, али она уопште више није девојчица! Сви
говорници тог језика се некако зову, а тај полујезик нема реч за „звати
се“ (ио ми киамо, ж м'апел, их хајсе, ја се зовем, јо ме љамо, ун
ћухем...), па користи конструкцију „моје име је“. Сада и Срби
скоројевићи који имају две здраве ноге на силу храмљу, само да би били
„као Американци“, па се и они у наступима на телевизији представљају са
„моје име је“... Професор београдског Правног факултета Војин
Димитријевић се жали како га полицајац ословљава његовим „првим именом“.
Колико ли их само има? Жика „Шареница“ још ниједног гледаоца у
телефонском укључењу није питао по српски – Како се зовете? – него по
„амерички“ – Како вам је име? Вероватно је то научио „на миси“! Српкиња
са бујном и раскошном косом завиди богатој ћелавуши на њеној перици.
Млад и здрав Србин спортиста завиди богаташу на његовим инвалидским
колицима.
Ако
се Американцу омакне да „пусти ветар“, Срби скоројевићи одмах дижу два
прста: „Хајде опет, хајде опет“! Под утицајем америчког са телевизије и
наши имитатори су пожелели да „личе на богате“, па кажу: „Најбољи шампон
икада“, „Најпродаванија књига икада“...
уместо као до сада „најбољи свих времена“, „најбољи до сада“. Од појаве
Интернета Срби су говорили „тачка ком“. А онда се Американцу „омакао
ветар“, и скоројевићи су одмах „заузели своје место међу отменима“: „дот
ком“!
„АМЕРИКАНИЗОВАЊЕ“ ДРУГИХ ЈЕЗИКА.
Чувајте се оних који су од страних језика учили само један – енглески.
То су они који су се за тај језик определили из разлога који „не би
желели гласно да кажу“. Стране језике могу да уче само они који имају
даровитост и смисао за стране језике и висок ниво људске бистрине. Кога
мајка није на рођењу даровала овим особинама, остаје му – енглески.
Такве одмах препознајемо по „американизовању“ српског, али и других
језика! Пошто ништа у животу нису прочитали о догађајима и појавама
изван Америке, они мисле да је „свет постао од Америке“, па немачки
цепелин „Хинденбург“ зову „ХиндерБЕРГ“; „Велики везир“ је за њих „велики
ВИЗИР“; Француз Роже је за њих „РОЏЕР“; Шарл Азнавур је за њих „ЧАРЛС“;
француска град Авр за њих је „ЛЕ ХАВРЕ“ (баш тако, по Вуку!); француска
лука Денкерк за њих је ДАНКЕРК; за њих ласта има ШАПЕ (погледајте под
„ласта“ у српској „Британици“!); уставна монархија за њих је
„конституционална монархија“; за преводиоца Ивану Радојчић Хрушчов је
КРУШЧЕВ. За њих, што није речено на енглеском, није ни речено. Толика је
ширина њихове опште културе.
Просто
је невероватно како Србима скоројевићима блокира мозак чим чују неки
амерички израз, па се уплету к'о пиле у кучине и потпуно забораве српски
језик! „Инцест траума центар“ се можда и може рећи у неким другим
језицима, али у српском језику ова „пилећа сиса“ је обично истресање
појмова из колица. Да ли је то неки „центар за траумирање инцеста“,
„центар за ступање трауме у инцест“, „инцест између центра и трауме“,
или нешто друго? И прва, и друга, и трећа реч из овог израза имају своје
српске термине: Помоћ жртвама родоскрнављења.
Само интелектуално мрзовољним људима је проблем да своје мисли изразе
на језику свог народа. Морали би прво да среде мисли, па онда и језик.
Чим не знамо српски, ми се сакривамо иза америчког. Ту се грешке мање
виде. „Инкубатор центар“ такође. Лично сам слушао Норвежанина како се на
некој од нишких телевизија презнојава: „Инку, инкју, инку, инкју,
инкубатор, инкјубатор центар“. Неће Норвежанин да говори норвешки, него и
он пожелео да се „упише“, па се Србима обраћа на – енглеском. Не мари
што Европљанин натуца, спотиче се и злопати док се не сети како се нешто
каже на енглеском. Шта знају Срби шта је енглески. И док је он тако
натуцао, људи са телевизије којима је допало да ово прикажу у вестима,
не знајући шта би тај „центар за вештачко извођење пилића“ могао да
значи, једноставно су га преписали: инкубатор центар! (Ух, спасли се!) А
ради се о новчаном фонду који су Норвежани приложили за оснивање нових фирми у Нишу, за покретање нових послова.
Ето, сад смо сазнали да се и фирме могу изводити из јаја, помоћу
инкубатора. „Вечерње новости“ су писале о „Сарајево филм фестивалу“. У
свим могућим падежима једнако су наводиле израз „током Сарајево филм
фестивала“, „завршен Сарајево филм фестивал“, итд. Чак и да су овај
„Сарајево култура стваралаштво фестивал“ организовали Американци, и да
је службени језик на њему био енглески, српске новине су то морале
приказати на српском језику. Ако га знају. Признајем, српски није баш лак.
АФРОАМЕРИКАНАЦ.
Американци су свесни да су се избрукали својим односом према црнцима и у
време када су пред целим светом сами себе проглашавали за „изумитеље и
узор демократије“. Временом су ипак у свом понашању према црнцима
морали, и против своје воље, да легну на руду. Сада се нерадо сећају
своје доскорашње „демократије“ (још су живи људи који су градске
аутобусе, угоститељске локале, школе за своју децу итд. морали да бирају
у складу са бојом своје коже), па им је незгодно да и даље
употребљавају термин „црнац“, па су се определили за еуфемистички и
покајнички израз „афроамериканац“. Наравно, наши скоројевићи будно прате
„светске токове“, па су и они почели да употребљавају тај нови израз да
би били „као Американци“, не марећи што тај израз није сврсисходан.
„Афроамериканац“ значи „Американац афричког порекла“, а то нипошто не
може бити синоним за „црнац“, јер нису сви Африканци – црнци! Читава
северна обала Африке од Сомалије и Етиопије до Мауританије насељена је –
белцима! И Американац египатског, либијског, мароканског порекла је
„Афроамериканац“, али није црнац. Наши
имитатори су спокојни, јер у огледалу себе виде да су „исти као
Американци“, а живе у чврстом убеђењу да „Американци не могу погрешити“.
ЕКОНОМИЈА. У променама после 24.9.2000. године у новим политичким партијама које су
дошле у положај да наступају пред јавношћу било је и таквих политичара
који су волели да позирају језичким изразима да би оставили утисак да су
„исти као и они које желимо да достигнемо“. Тако је протерана наша лепа
и тачна реч „привреда“ за љубав америчког израза „економија“. У српском
језику „привреда“ је целокупна производна и услужна делатност једне
земље, а „економија“ је – пољопривредно добро! „Успешна економија“ је
пољопривредно добро које успешно послује, износи на тржиште велике
количине својих квалитетних производа и остварује добре финансијске
ефекте, а скоројевићи међу политичарима под „успешном економијом“
подразумевају „успешну привреду“, и по томе заиста „личе
на Американце“. Док смо знали шта смо по народности, имали смо
Министарство привреде, а сад Министарство „економије“, пољопривредног
добра! Овде би дошла и реч „транспарентно“, за коју је питање колико
наших грађана знају на шта мисле политичари кад то кажу, јер обичан
човек под „транспарентом“ подразумева неки политички натпис на дасци
прикуцаној за летву као дршку, коју људи носе на митинзима. Шта би
фалило изразу „доступно увиду јавности“, „неприкривено“, „нескривено од
јавности“, без „марифетлука“? Још једна поза политичара, а са њима и ТВ
водитеља и спикера, је израз „хармонизација“ уместо нашег лепог,
сврсисходног и тачног „усклађивања“, „усаглашавања“. Политичари
скоројевићи и позери не знају да српски језик већ има израз „хармонизација“, али је то – музички термин! Тон је висина, ритам је дужина, а „хармонизација“ је дубина музичке
композиције. Уместо некадашњег прелепог, сврсисходног и тачног назива
„Министарства за саобраћај и везе“ добили смо „Министарство
телекомуникација“, чиме смо се на педаљ приближили Европи.
СТУДЕНТ. У
српском језику је све јасно: дете предшколског узраста, ученик основне
школе, ученик средње школе, студент. У америчком полујезику ништа није
јасно: тамо су сви „студент“, па нек се читалац мисли шта је писац хтео
да каже. Код нас се зна: васпитачица, учитељ, наставник, професор. Код
Американаца се ништа не зна: тамо су сви „тичер“. У Америци ђак првак
(студент) има свог универзитетског професора (тичер), уколико Американац
друкчије не нагласи.
КОМПАКТОР АСФАЛТА. На екрану лепо видимо како ваљак
иде преко слоја тек посутог асфалта приликом изградње пута. Наратор на
енглеском језику каже „компактор асфалта“, а „плеводилац“, пардон,
преводилац на српски неће да каже „ваљак“, него – компактор асфалта!
Преписивач. Њему Американац „објашњава“ како се говори српски! Деца која
су то видела више никад неће рећи „ваљак“.
ПРОВИНЦИЈА.
Ми имамо „покрајине“ (Срем, Мачва, Шумадија, Топлица, Банат, итд.) На
неким страним језицима покрајина је – „провинција“, па се и код нас, под
утицајем телевизије, већ појављују људи који уместо „покрајина“ кажу
„провинција“, што је реч која код нас има сасвим друго значење! Чак и
доскорашњи председник Републике Србије каже како „Србија неће ући у
Европу без своје јужне провинције!“ Целог живота је слушао мајку, а чим
је први пут чуо Американца, заборавио је учитељицу матерњег језика.
ДЕКАДА.
Српска и америчка „декада“ су две потпуно различите ствари: за нас је то
десет дана (прва декада марта), а за Американце је то десет година, док
ми за десет година кажемо – деценија! Сада нас са телевизије затрпавају
изразом „Декада Ромâ“. Ради се о акцији коју воде људи (све једно да ли
Срби или Роми) који нису дорасли преводиоци са енглеског, па су
једноставно преписали амерички израз „декада“ и не знајући да ми не
говоримо амерички него српски, и да српски језик има свој израз за
период од десет година. Овде нема никакве разлике између било које
приватне телевизије и РТС-а. Сви као папагаји понављају оно што је први
међу њима „одвалио“, и живи били па видели, Срби ће потпуно заборавити
своју реч „деценија“ и већ постојећој речи „декада“ ће доделити сасвим
друго значење! Уколико у говору више личимо на Американце, утолико ћемо
бити примамљивији Европи. Ваљда.
СКОРОЈЕВИЋИ МЕЂУ ЛЕКАРИМА.
Образован човек обично нема потребу за насилним „личењем на друге“, то
је пре својство необразованих. Међутим, све људске врлине и мане су
правилно распоређене на оба пола, све нације, све генерације, па и на
све професије, па тако и на – лекаре, који су такође ипак само људи, па
нажалост и скоројевићи. Вековима су српски лекари својим пацијентима
вршили преглед. Сада је све више скоројевића међу њима који својим
пацијентима врше – „скрининг“! Један лекар који се бави наркоманима каже
како он својим пацијентима пружа – „супорт“! Један дечији лекар више не
преписује и не даје
лекове, него их „апликује“! Једна докторка физијатар прича како свом
пацијенту врши „ристорацију руке“! Шта ће том пацијенту повратак
покретљивости руке, шта ће му и сама рука, важно је да нам је његова
докторка ставила до знања да се бави и литературом на енглеском. Лекари
скоројевићи и несамосталне личности који наступају у телевизијским
емисијама би се свом народу најрадије обратили на – латинском језику.
Говоре као да су на испиту или на скупу лекара, а не пред народом, па се
преслишавају из латинског и енглеског, и као да желе да се похвале
својом неразумљивошћу у очекивању да ће тако испасти паметнији. Кога
мисле да ће импресионирати својим изразима „хипертензија“, „дијареја“,
„канцер“, „интервертебрални простор“, „дигестивни тракт“, „алексија“? За
све то постоје и наше речи које су народу разумљиве – повишени
притисак, пролив, рак, међупршљенски простор, органи за варење, губитак
способности читања. Да ли ти болесници у белим мантилима стварно мисле
да је човек оболео од пролива – простак, а кад оболи од дијареје, онда
је отмен, даса? Кад оболи од рака, онда је простак, а кад оболи од
канцера, онда му је упала секира у мед, имао се рашта и родити?
Оваквих
позера међу (телевизијски) образованима нису поштеђене ни друге
професије. Министар за људска права Светозар Чиплић 10.12.2008. г.
наступа на ТВ „Б-92“, па каже: „Ми смо направили ужасан напредак!“ Док је он то изговарао, на дну екрана је промицао текст: „За остале информације обратите се на наш веб адрес Б-92“. (Баш тако: веб адрес, veb adres!
Ово још и није најгоре, други би рекли „јузернејм“!) Какав домаћин,
такав и гост. Међу инжењерима је све више оних који су учећи технику
заборављали српски језик. У Чачку постоји издавачка кућа коју су њени
образовани инжењери назвали
„Компјутер књига“. (Шта ли му то беше придев?) Један инжењер је издао
књигу намењену корисницима рачунара у којој је написао: „Пошто сте downloadovali,
даљи поступак је“... (Шта ли му то беше „преузели“, „преснимили“,
„скинули“, „прихватили“? Ми српски инжењери имамо паметнија посла него
да памтимо толике српске речи!) На „Српској кабловској телевизији“
(српској!) српски инжењери су потпуно заборавили српски језик. Кад су
први пут видели „dial-up“,
истог тренутка су заборавили „телефон“. Уместо да филмове преводе, они
их „локализују!“ Ја овакве учене људе називам узвишеним именом „цланови
друства инзењера и техницара“.
ПИСАЊЕ ЦИФАРА.
Ми децималне делове бројева одвајамо запетом, Американци тачком, док је
код нас тачка ознака за редни број! Сада је све више малопродајних
објеката у којима особље (тачније шефови самоуслуга и људи у руководству
задужени за инвентар) не зна шта је по народности а има велику жељу да
„личи на Американце“, па збуњују купце својим „отменим“ означавањем
цена. Лопта која кошта 1.500 динара има ознаку цене 1,500 динара, што
нашим људима значи – динар и по! Све фискалне касе имају могућност
писања на нашој ћирилици, али скоројевићи имитатори међу шефовима
самоуслуга и других продајних објеката радије користе латинску абецеду
(латинску, а не „енглеску“ или чак „америчку“, како то незналице
мисле!), па им ништа не смета што нам дају „рацуне“ у којима „писе“ да
смо купили „псеницно брасно“, „сецер“, „цоколаду“, „суботицки
кацкавалј“, „пилеце и цуреце месо“, „нјегуску прсуту“, „сусену
пеценицу“, „пецурку буковацу“. На полицама са робом пише „деција одеца и
обуца“, „техницка роба“, „креда сколска“, „сестар“, „тус црни“, „тасна
зенска“, „кисобран“, „каис козни муски“. Шта мари глупост ако још глупљи
мисле да је то отменост. Имају две здраве ноге, а на силу храмљу.
Српски мозак треба да има вијуге, а не шупљине.
ТРАДИЦИОНАЛНА МУЗИКА.
Ми знамо за народну музику (творевину сеоског становништва, описује
природу и живот на селу), староградску музику (творевину градског
становништва, описује месечину и јоргован као једине „природне лепоте“ у
граду, кафану и љубав као једине људске активности у граду), и класичну
музику. Под утицајем „узора“ са телевизије наша „народна музика“ је
прекрштена у „традиционалну музику“! Овде је речи „традиционалан“
измењено значење! Наравно да је народна музика – традиционална, али је
„традиционална“ и староградска песма (и она се преносила с поколења на
поколење, и она представља нашу традицију). Традиционална је и класична
музика, из истих разлога. Народну музику су прекрстили у „традиционалну“
само скоројевићи, несамосталне личности које су се на то одлучиле зато
што су то виделе од других. Видела кокошка да краву цене због млека, па и
она натакарила – брусхалтер. „Традиционална“ је свака од ове три врсте
музике, па се израз „традиционалан“ не може користити као замена за
досадашње називе ни једне од ових врста музике, јер им одузима суштинску
ознаку по којој се разликује од осталих врста музике. Но, важно је да
смо „као Американци“.
НОВЕ ПОШТАПАЛИЦЕ.
Доскорашња поштапалица људи невичних говору је била „овај...овај“...
Сад су људи невични говору увели нову поштапалицу, нову „протезу“ за
шупљине у мозгу, па им је свака друга реч – „значи“. То њихово „значи“ у
реченици ништа не значи, оно
само „значи“ да су у питању људи којима формулисање реченице и говор
представљају велику тешкоћу, па им то „значи“ дође као предах док се
досете шта би даље требало да кажу. Неки чак излагање почињу са „значи“!
На телевизији људи гледају овакве примере који су прилично чести, па се
некима учинило да то ваљда тако и треба, па су се осетили непријатно
како се тога већ до сада нису сетили. Друга бесмислица која је ушла у
моду је „тај неки“. Жена каже: „Завршила сам тај неки факултет“. „Сад сам пред тим неким разводом. Певачица Биљана Крстић каже. „Одржала сам тај неки концерт“. Човек иде у школу да доведе то неко дете. „Тај“ значи нешто сасвим одређено, готово смо прстом уперили када показујемо „тај“, а „неки“ значи нешто потпуно неодређено. Те две
речи никако не могу стајати једна поред друге! Неки језици имају свој
одређени и неодређени члан. Трудом и заслугом скоројевића, српски језик
је добио нешто што нема ни један језик на свету – одређено-неодређени
члан!
КЛИНАЦ. И ова
реч је на путу од дедова до унука доживела промену значења. Основно
значење ове речи у српском језику је – велики ексер. Пренесено, изведено
значење јој је погрдан назив за дете – клинац, неко ко је „мали као
клинац, велики ексер“. Када млађи човек, без довољно животног искуства и
знања, хоће старијем човеку нешто да „објасни“, овај му каже да је
„клинац“, да је „зелен“ да би „учио ћаћу“... (Обрнуто је „клипан“,
погрдни израз за некога ко је по годинама старији него што то говором
или понашањем показује.) Протоком времена овај израз је толико често
употребљаван да је временом изгубио призвук погрде, па је постао готово
једини израз за дете и младића. Данас преко телевизије чак и наставник
за своје ученике каже: „Ја са мојим клинцима обрадим тему“... Наставник
своје ученике назива погрдним именом а да није ни свестан шта ради. Чак и
отац на телевизији прича: “Ја са мојим клинцима изађем у парк“. Отац
рођену децу назива погрдним именом, мада он то тако не доживљава. Млади
преводиоци на телевизији енглеске изразе „кид“ и „бој“ преводе искључиво
као „клинац“. Чак и сама дечица за себе кажу: „Ми клинци се
договоримо“... Шта да мислимо о генерацији деце која сама себе називају
погрдним именом? Можете ли да замислите нешто болесније него ругати се
некоме зато што је – дете? Биће пред којим је читав живот, коме припада
читав свет? Они нису „кривци“, они су само – жртве. Жртве телевизије као учитеља матер... пардон, телевизијског језика. Настрано је постало толико често да већ делује као нормално.
АДОЛЕСЦЕНТ, ТИНЕЈЏЕР.
И овде постоји генерацијска језичка разлика између дедова и унука. Наши
дедови су на путу од детета до одраслог човека једно време били у пубертету, пубертетлије. Њихови унуци више нису простаци па да буду пубертетлије, они су адолесценти, тинејџери.
Разликују се по томе чије серије више гледају на телевизији: љубитељи
мексичких серија су од свог учитеља научили да су адолесценти, а
љубитељи америчких серија су сазнали да су тинејџери. И
тринаестогодишњак и деветнаестогодишњак су „тинејџери“, али један је још
дете, а други младић, што се не може бркати. Надајмо се да Европи ово
није промакло и да ће то умети да цени.
ИМИТИРАЊЕ, ИМИТИРАЊЕ...
РТС је приказао прилог о појави слепих мишева у Београду, који су чак и
у зграде улетали. Једна службеница пред камерама прича како је са
прозора своје канцеларије лоцирала слепог
миша. Открила, видела, уочила, спазила, приметила, пронашла, али зашто
да не искористи прилику пред камерама да се и она „упише“. Чак и у
„Дневнику“ РТС Тијанићева пријатељица коју је довео са ТВ „Карић“ каже
како „Ратка Младића треба „лоцирати““. Политичари и спикери на
телевизији говоре „Фонд за реконструкцију
и развој“. „Реконструкција“ је „поновна конструкција“, а „конструкција“
се обавља у конструкторском бироу за конструкторским столом! У питању
је фонд за обнову (досадашњег, застарелог, превазиђеног) и развој (ново,
савременије, боље). У обичном говору људи све чешће употребљавају израз
„лик“ у значењу „човек“, „појединац“, „лице“. Не желе да „изостану“. Ми
кажемо „привредна криза“, „велика криза“ (у САД двадесетих и тридесетих
година), а Американци кажу „депресија“, па су и млади Срби почели да
говоре „депресија“ у значењу „привредна криза“, иако је у српском језику
„депресија“ географски (Мртво море у Израелу, холандска обала мора), и
психијатријски појам! Не треба на силу „личити на друге“, јер тако само
испадамо глупи. Највећи пријатељ српског народа међу странцима –
Швајцарац Рудолф Архибалд Рајс – после своје смрти доживео је, заслугом
телевизије, да му млади Срби више не знају ни да изговоре тачно име!
Ревносни ТВ гледаоци, тог човека – који је своје срце оставио српском
народу на Кајмакчалану – називају „Арчибалд“! Као да је, саклони боже, некакав
каубој. Наши дедови, његови савременици и саборци, су тог човека
називали „Аршибалд“, по француском изговору, који је у њихово време био
оно што је данас енглески. Тај човек је Швајцарац немачког порекла и
немачког матерњег језика, и звао се АРХИБАЛД (Archibald).
Да су се Српчићи дружили са својим дедовима и мајкама, звали би га бар
Аршибалд, као и његови савременици. Али имали су другог учитеља језика,
па сада испадају не само глупи, него и незахвални, отуђени од свог
народа, изроди. За њих, што није речено на енглеском, није ни речено. У
књизи „Лексикон држава света“ аутор одреднице „Лихтенштајн“ наводи
„национални састав“ становништва: Лихтенштајнци, Аустријанци, Швајцарци!
Ништа од тога није „национална“ ознака! Замислите „нације“ Сремци,
Тиролци, Југословени, Совјети. Нека аутор види којим језицима говоре
„нације“ Аустријанци, Лихтенштајнци, Швајцарци, па ће схватити разлику
између нације и – државног подаништва.
У
имитирању Американаца, Срби скоројевићи сматрају да ако Американци не
разликују једнину и множину, ни Срби не смеју да их разликују, па у
телевизијским рекламама и на плакатима по улицама кажу: „прикључи се и
ти“, „покушај“, „пробај“ и слично. Јавности се обраћају са „ти“! У
наставку овог помодарства „угледања на богате“ немојте се изненадити ако
се појави неки Србин који ће занемарити и род и падеж, уз образложење
да „ни Американци не маре за род, број и падеж“!
У
имитирању Американаца наши малограђани су толико заслепљени да им је
говор изгубио сваку везу са мишљењем, па говоре као из црева, а не из
главе. Бактерије су „одговорне за...“, Земљина тежа је „одговорна“,
гљивице су „одговорне“ и сличне бесмислице. Зашто би Срби уопште
размишљали док говоре, кад могу једноставно да имитирају Американце?
„Одговорна“ могу да буду само задужена људска бића, а не предмети или појаве! Стражар који је заспао на стражарском месту је крив, а командир страже, командир чете која је дала људство за стражу, дежурни официр касарне и командант касарне су одговорни за овај прекршај војних прописа и дисциплине! Не
могу умор, неиспаваност због пиљења у телевизор и алкохол бити
„одговорни“ за овај прекршај. Дете које је лоптом разбило туђи прозор је
кривац, а његови родитељи су одговорни за његово понашање и надокнаду штете. Бактерије могу да изазивају, проузрокују, доводе до...итд,
а не да буду „одговорне“. По којој тачки прописа? Шта ће им учинити?
Чиме ће их казнити? Исто тако, под утицајем америчких прописа о српском
језику скоројевићи кажу: планина је смештена, Мисисипи је смештен, Боливија је смештена. Чиме? Дизалицом, краном, хеликоптером? Уместо да се једноставно – налазе!
ПИШТОЉИ ТОПОВСКОГ КАЛИБРА.
Срби, и сви Европљани, калибар ватреног оружја изражавају у
милиметрима, а Американци у – инчима или деловима инча. Преводиоци
филмова на телевизији то не знају, па нам пиштољски калибар од 0,25
(инча) „преводе“ као 25 мм (уствари 6,35 мм); 0,38 за њих је 38 мм,
уместо 9 мм. Тако смо добили пиштоље топовског калибра. Нешто што нема
нико на свету, осим нас.
ЖАРГОН. Међу
Србима дедови и њихови рођени унуци се међусобно више не разумеју.
Изговарају исте речи, али под њима подразумевају различита значења.
Дедови говоре језиком, а унуци жаргоном, и међусобно се више не
разумеју. „Завлачити“ за дедове значи убацивати неки предмет у теснац
између двеју других ствари, а за унуке – замајавати, одуговлачити да би
се губило нечије време. „Испалити“ за дедове значи испалити метак,
лансирати ракету, а за унуке – обманути, преварити, изиграти, обећати па
не испунити. „Стартовати“ за дедове значи покренути нешто, започети,
укључити (мотор), а за унуке испољити иницијативу према особи супротног
пола, прићи девојци (момку), ступити у разговор. „Набацивати“ за дедове
значи један предмет ставити изнад другог, преко другог, а за унуке –
наметати се особи супротног пола, испољавати иницијативу. „Откачити“ за
дедове значи одвојити један предмет од другог, прекинути везу између
вучног и вученог возила, а за унуке – оставити девојку (момка),
самовољно прекинути дотадашњу везу против воље партнера. „Покупити“ за
дедове је значило сакупити расуте, разбацане предмете, а за унуке -
прихватити, повести, примити у возило („Покупио сам је испред
позоришта“, „Дођи да ме покупиш“.) Дедови су некада имали игранке. Унуци
то немају, они имају „журке“. Дедови су имали приредбе. Унуци ни то
немају, они имају журке. Дедови су имали концерте, унуци и то зову
журке. Када су дедови били млади приређивали су „журеве“ (жур), кућне
прославе рођендана за младе. Слављеник и његови другари би се окупили у
стану слављеника (у почетку у присуству родитеља, а касније постепено и
без њиховог присуства), и уз сокове, колаче и грамофонске плоче (ко их
је имао!) веселили се, играли и прослављали домаћинов рођендан. Од те
наше речи „жур“ млади су касније направили жаргонски израз „журка“, и
протегли га на све оне побројане скупове. Када сам моју кћерку као
девојку питао шта им је то „журка“, рекла ми је: „Ћале, где год видиш
гомилу младих у којој се чује нека музика, ето – то ти је журка!“
Касније сам видео да је то објашњење тачно, али и препознао сам у томе
скоројевићку склоност за имитирањем оних којима завиде, оних који у
језику имају по један израз за више појмова, чак међусобно неупоредивих.
НАГЛАСАК. У
општем телевизијском насртају на језик, под утицајем људи којима на
телевизији није било места страдало је и једно од моћних изражајних
средстава српског језика – нагласак. Погледајте како он битно одређује
значење речи:
1)
Крàј реке (краткоузлазни: поред реке, уз реку). 2) Крâј реке
(дугосилазни: завршетак реке, ушће, место где река има свој крај). 1)
Растајем се од пријатеља (сва четири краткосилазна: од једног пријатеља,
једнина). 2) Растајем се од пријатéљâ (дугоузлазно „е“ и дугосилазно
„а“: од више пријатеља, множина). 1) Искупили су се (сви краткоузлазни:
сакупили су се, окупили, искупили). 2) Искýпили су се (дугоузлазно „у“:
оправдали се, надокнадили пропуст). 1) Парење (краткосилазно „а“:
излагање пари). 2) Пáрење (дугоузлазно „а“: спаривање, парење мужјака и
женке). 1( Спор (краткосилазно „о“: придев тром, лаган, није брз, спор).
2) Спôр (дугосилазно „о“: именица, судски спор). 1) Дуг (краткосилазно
„у“: придев дугачак). 2) Дŷг (дугосилазно „у“: именица, дуговање, дуг).
1) Слагати (сви краткоузлазни: глагол изговорити лаж, преварити, не рећи
истину). 2) Слáгати (дугоузлазно „а“: трајни
облик глагола сложити, поређати једно на друго, слагати). 1) Чéдо плаче
(дугоузлазно „е“: плаче мушкарац по имену Чедо). 2) чедо плаче
(краткосилазно „е“: плаче беба, чедо).
Као
што се из ових примера види, у српском језику погрешан нагласак има за
последицу погрешну реч, са сасвим друкчијим значењем. А на телевизијама
(готово свим, без разлике!) као водитељи и спикери раде људи који не
осећају нагласак и нису свесни важности тачног нагласка. Деца то слушају
и нехотице стичу погрешне навике, па су у млађим генерацијама неке речи
већ потпуно измениле нагласак. Више није довољно рећи само да „говоримо
српски“, јер већ је створена и генерацијска разлика између верзија
српског језика! Сада треба тачно нагласити „српски језик“ или „српски
жаргон“; „српски за старије“ или „српски за млађе“, да бисмо знали како
да тумачимо оно што чујемо, јер се између генерација више не разликује
само значење појединих речи (види под „Жаргон“), него и значење
појединих нагласака! Исправан генитив од имена „Слободан“ је „Слободана“
(сва четири краткоузлазна, попут „Милутина“, „Драгутина“, „голобрада“,
„косоока“) а данас млади листом говоре погрешно – Слободáна (дугоузлазно
прво „а“, попут „јоргована“, „боросана“). Генитив множине од именице
„девојке“ је „девојâка“ (дугосилазно прво „а“, попут „печурака“,
„положаја“), а данас је у „новосрпском“ погрешно „девојáка“ (дугоузлазно
прво „а“, попут генитива једнине „мармеладе“).
***
Вук
Стефановић Караџић нам је још почетком деветнаестог века поручивао:
„Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, умножавамо и
украшавамо, дотле живи и народ, може се међусобно споразумијевати и умно
сједињавати, не прелива се у други, не пропада.“
Академик Павле Ивић, филолог:
„Ако
Нишлије не владају књижевним језиком, али то важи и за друге крајеве у
којима се дијалекат разликује од књижевног језика, негде мање, негде
више, закључак је тај да је паметно, да је добро потрудити се да се
књижевни језик научи. То се постиже радом школе и утицајем медија
масовне комуникације, што више слушања радија, гледања телевизије, одласка у позориште, што више слушања предавања, то ће њихов говор бити све бољи.“
Међутим!
МЕЂУТИМ!
МЕЂУТИМ!
Сва
данашња потрошачка добра којима располажемо – аутомобили, телефони, чак и
мобилни, електронска пошта – уместо да нас зближавају, само нас
отуђују, удаљавају нас једне од других. И најближи сродници се међусобно
мање друже него некада обични познаници. Телевизија је коначни глогов
колац за људско дружење већ самим прикивањем гледаоца за фотељу, папуче,
пиво и – телевизор. А кад томе
додамо и њено „образовно деловање“ као учитеља матер... пардон,
телевизијског језика, телевизија сваку наредну генерацију удаљава од
претходне, и онеспособљава је да разуме своје претке. Народ је био
заједница људи истог језика. Разумели су се и најмлађе дете и најстарији
чукун-чукун. Под утицајем телевизије народ постаје заједница више
генерација у којој се појединци међусобно разумеју само у оквиру своје
генерације! Прелазак у наредну генерацију биће прелазак у – другу
нацију.
Књижевник
Миле Медић је овако приказао како је оснивач наше државе Стефан Немања
на самрти свом народу оставио завештање диктирајући речи у перо свом
сину Светом Сави. То завештање има 11 ставки. Једна од њих је и
„завештање језика“:
„Чувајте,
чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као грâд, као
земља, као душа. А шта је народ ако изгуби језик, земљу, душу? Не
узимајте туђу ријеч у своја уста. Ако узмеш туђу ријеч, знај да је ниси
ти освојио, него си – себе потуђио! Боље ти је изгубити највећи и
најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију реч свога
језика. Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима.
Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је твојих
ријечи потрао а својих потурио. Народ који изгуби своје ријечи престаје
бити народ.
Постоји,
чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве
заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима
једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик
другог народа. Два народа, мило моје, могу се бити, и могу се мирити.
Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у
највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се
два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у борби на
живот и смрт. Док се у тој бици чује и један и други језик, борба је
равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће
превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је
један језик, нестао је један народ.
Знај,
чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу
војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а
то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или
два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити
језик. Послије изгубљеног језика – нема народа“!
Болест
од које је оболео језик зове се – телевизија. Телевизија је ексер
укуцан у људски мозак. Телевизија је чобанин који свом газди чува овце.
Телевизија је жрвањ за дробљење људског мозга.
Телевизија је пуцањ у језик. Телевизија је пуцањ у – народ!
Међутим!
МЕЂУТИМ!
МЕЂУТИМ!
Није
проблем у телевизији самој. Проблем је у људима који телевизијом
управљају и на њој наступају, а и код једних и код других има таквих
којима на телевизији није било места!
ВАЖНА НАПОМЕНА:
Брачни
пар академика филолога Павле и Милка Ивић у свом стану нису држали
телевизор! Још 1972. године! (Види „Политику“, интервју младог новинара
са брачним паром.) Када је препоручивао телевизију и радио као учитеље
језика, Павле Ивић у своје време није могао ни сањати да ће једног дана
телевизија постати…
Аутор: Жељко Филиповић, Ниш
Извор: Чувари ћирилице
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!