Драгослав Бокан: Предраг Миловановић, највећи библиофил и колекционар ретких и вредних књига у историји Србије

Драгослав Бокан

Не тако давне, 1954. године, у маленом Свилајнцу је рођен Предраг Миловановић, највећи библиофил и колекционар ретких и вредних књига у историји Србије (а можда и читавог Балкана).

Нико никада није успео да сакупи толику и такву колекцију најважнијих књига из вековне историје српске културе, нико и никад (од чувеног Глигорија Возаревића, преко пребогатог Јоце Вујића, па до књижарских величина Геце Кона и Светислава Цвијановића, свестраног Станислава Винавера, истинских ерудита попут Милана Кашанина и Милоша Ђурића, књижевника и културолога као што су били Милорад Павић, Панић Суреп или Сретен Марић).

А када је о Предрагу реч, нису му били равни ни чувени хрватски библиофили и колекционари, од појединачних личности па до престижних самостанских и универзитетеских библиотека. Сви су они са дивљењем (и неретко завишћу) пратили пут успеха и задивљујућих резултата током нарастања гигантске, величанствене Пеђине "балканске колекције". А када је увек егзотична "Балканика" у питању, њему је недостајало мање књига за попуну ове ретке колекције него, рецимо, Народној библиотеци у Београду.

Радећи у Београду, Предраг је убрзо превазишао наше хоризонте и све што је пре њега рађено у овој бранши, отишао у Рим, одакле је, током година, најозбиљније учествовао у неким од највећих европских књижарско-антикварних комбинација (правих подвига у налажењу неких од најређих постојећих наслова). У сарадњи са својим пријатељем и сарадником са једним од најважнијих енглеских Универзитета, он је постао уважено име у послу у коме пре њега уопште није ни било наших људи.

Притом није заборављао своју Отаџбину: налазио је највредније књиге и рукописе које можете да замислите (од "Душановог законика" до "Дечанске хрисовуље") и прослеђивао их ка Српској академији наука и уметности, која их је касније откупљивала искључиво захваљујући Пеђином труду, знању и вештини; сам је купио више од стопедесет читавих библиотека наших најзначајнијих интелектуалаца (од Милутина Гарашанина до Стојана Новаковића); поклонио Позоришном музеју у Београду хиљаде личних писама и других докумената везаних за наше најважније писце, глумце и редитеље; преко руку претурио апсолутно све што је било иоле важно у вези српске, југословенске и балканске културе (али и много чега другог, везаних за европске и светске раритетне наслове)...

Он је у својој чудесној колекцији, рецимо, имао више аутентичних графичких "ведута" Београда из последњих пет векова него што наша званична наука уопште зна да их постоји. О књигама са потписима и посветама најпознатијих светских аутора и да не говорим (од оних класичних, па до Селинџера и Битлса), као и о личним фотографијама, старим мапама, скицама и дневницима наважнијих српских уметника, брошурама и часописима који не постоје ни у најисцрпнијим домаћим библиографијама...

Једном речју, у питању је истински херој српске културе, уз то и најбољем и најпоузданијем познаваоцу историје европског издаваштва (који је умео да, за пријатељску опкладу, пред познаваоцима ренесансног издаваштва, онако из далека, са десетак метара, апсолутно непогрешиво погоди да ли је неко прво издање изашло у Венецији, Риму, Фиренци или Напуљу). А да не спомињемо његово раритетно и поуздано познавање свих детаља из непознате историје свега оног што се током векова дешавало са нашом духовном баштином и врхунцима српске ране барокне и класичне грађанске културе. И још толико, толико тога.

Тај племенити човек, стуб и тврђава нашег писаног предања, заступник "новог средњовековља" у отаџбинској култури Србије, енциклопедијски познавалац свега што вам може пасти на памет да питате, један једини овакав на нашој (одавно још) отужно незанимљивој интелектуалној сцени, уникат за сва времена ЈЕ ЈУТРОС УМРО, од срца, у свом и нашем Београду у који се (из Рима) вратио да би његов син Марко наставио школовање на језику и у земљи својих предака.

За собом је оставио и вољену Милијану, љубав свог живота, са њиховом маленом кћерком Миленом и бебом у стомаку.

Умро је неочекивано, у сред својих планова, али срећан, окружен двадестчеворосатном пажњом, нежношћу и љубављу (како ми је поверио прекјуче поподне, када смо се по последњи пут чули).

Ако постоји срећна смрт, онда је то ова и оваква. Упркос свему.

Иза њега је остала туга свих нас који смо га поштовали и волели, а највише његових марка, Милене и Милијане. И огромна, ненадокнадива празнина у ономе што би требало да буде "српска култура".

Не треба ни да помињем да од данас покојни Предраг никада није имао апсолутно никакву помоћ, подршку, па чак ни најобичније разумевање или захвалност југословенске, па онда и српске државе (која је морала да га, бар десетину пута, награди и одликује за његов надљудски, речима непописиви труд и постигнућа). То није ни очекивао, схватајући где и с ким живи.

Слава му и хвала, на свему! И покој му души!

П. С.
Многи су за Предрага Миловановића чули преко његове антикварнице (некада у Складарској, а после тога у Кнез Михаиловој улици) коју је годинама успешно и више из хобија водио и по којој је добио и свој легендарни надимак (Пеђа Орфелин).

Аутор: Драгослав Бокан
Извор:  Dragoslav Bokan