Пошто се ту помињу неке чињенице о Одбору за стандардизацију српског језика, као и име Ивана Клајна, зарад увида у стварну нарав те две појаве у српском језику, желео бих да нешто кажем. У редовима који следе, сваком нека буду на слободу да их разумева како хоће и како може.
О министру нека говоре они који се отимају за министарска места.
А о Ивану Клајну и Браниславу Брборићу ја ћу рећи неколико речи. Одбор за стандардизацију Српског језика је основан у она времена када је и потписан Дејтонски споразум. Председник Одбора био је Павле Ивић, што му га дође као титуларан наслов, а стварни управитељ и мотор Одобора бејаше сада покојни Бранислав Брборић.
То је уједно и година када се појавио Спис о српском језику – спис који је тврдио целовитост српског језика, са потписима од пет угледних лица из српске културе. На тај спис кренула је кука и мотика, најпре из руку Бранислава Брборића, а онда међу свим (СВИМ) лицима у Србији који свој лебац зарађују на беспоговорном познавању српског језика и српске књижевности.
Моја маленкост тада је радила на Другом програму радио Београда, где сам коментарисао разне догађаје из живота у Србији (погледај моју књигу „Извештај из земље Лотофага“). Из званичног гласила Одбора тада се долази до увида да је Одбору најважнија брига да ли ће до краја усвојити Дејтонски споразум за нормирање језика, или ће се стручно, научно, установити истина, па су се водиле тешке расправе о томе да ли је исправно БОШЊАЧКИ или БОСАНСКИ језик, а подразумевало се да ХРВАТСКИ постоји – јер је све то прописао БИЛ КЛИНТОН, као иницијатор Дејтонског споразума и велики зналац српског језика и њему сродних језика (остаје непознато да ли је овом Американцу, доцније у Београду осуђеном за ратни злочин, учитељ био славни хрватски лингвиста Ватрослав Јагић – отац бошњачког језика).
Истине ради треба рећи да је у тој капиталној дилеми међу српским лингвистичарима одиграо Иван Клајн, са својим веома разложним и умним расуђивањима о српском језику. Као што и у тексту о министровим мукама пере руке од постављених питања, да та вода од прања прска свуда где српског језика има.
У оној већ поменутој сарадњи на Другом програму радио Београда, ја сам то прокоментарисао, на шта је Бранислав Брборић узвратио својим ауторитетом и хијерарски најважнијим уредницима наредио да ме најуре са посла, додуше хонорарног, али за мене од тада забрањеног. О моћи Бранислава Брборића најмање тада казиваше његово стручно сагледавање српског језика, колико далеко више његову јавну делатност описиваше његов углед пред главним уредником Радио Београда, па све до уредника за културу.
А о Ивану Клајну рекао бих исто што и о Ранку Бугарском или о Светлани Слапшак, која је у Словенији предавала српску књижевност, а пред једним аудиторијумом тврдила да не постоји српски језик. Дакле, рекао бих да се окану ћорава посла и не пачају се у оно што мрзе и чега се гаде, ма колико им то доносило и лебац и достојанство и углед.
Срђан Воларевић
Извор: Једно присећање
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!