Блашкализација Српске Атине или Мачков камен је поново заузет

Споменик српским јунацима на Мачковом камену

Драги родољуби,

Ћириличари, Србичари, Винчанци, Српски матичари и сви они којима је матично српско писмо у срцу.

Пишем Вам јер сматрам да се сви ми тренутно налазимо у таквом полусвесном стању или како боксери енглензирано кажу нокдауну, да нам је стварно свима нама потребна хладна глава. Таман средимо Српски културни центар у Новом Саду, аутобусе и томе слично, боримо се за ћирилизовање, помислимо да смо освојили Мачков камен србистике, кад оно шамарчина само таква. Шамарчина коју није знао да опали ни најгори српски наредник.

Војници у плавим, црно-жуто прошараним реденготима, поново су се на јуриш попели на симбол српства. Поћорекова труба поново труби, а Курсуле нема. Испада да у Новом Саду нон стоп раде новосадски вулкани Кракатау, Етна и Стромболи. Зашто баш у Новом Саду, а не у Београду или Нишу, ратној престоници? Зашто је баш Нови Сад фокушинизирани Чернобил ћирилице, србице. Свима је јасно, а још једино ми нисмо сазнали да трубачи несрпства знају где да ударе, а то је у Српску Матичну Матицу, Српску Атину, свету чакру српства.

Одакле кренути, ако не од почетка, а да ли је почетак баш та 1850. година или је то било раније, то треба да кажу ученије главе, али је извесно, да су тада, у Бечу, Јужним несрбима на сто изнешене књиге староставне и да су Дудеку, Муји и Милу  дате основице језика, односно да је темељни језикосрбски камен изваљен из српског огњишта.

Да ли је случајно, али баш тада у Бечу иницијатор „договора“ био је, а ко би други до царски библиотекар. Није битно што је то био Франц Миклошич. Могао је да буде Блашко Ласлович, могао је да буде и савременик Јохан Штраус Млађи, битно је ко је на сто изнео књиге. Ко? Јасно је да је то био српски наивац Вук Караџић, можда изманипулисан због немаштине. Он је, по најбољој српској православној особини, а то је ширење братства, предао матичну језикословну књигу на читање онима који такво писаније никад нису имали и који га никад до тада читали нису. Да нас матична књижна дешавања и давање неких других књига прате и ових дана видимо из патриотске штампе.

Шта рећи, али сто година и нису неке године, јер сваки појединац памти не само колико је живео него и колико је прадедова запамтио и колико их спомиње. Српски прадедови се знају. Српска прадедовштина је српско писмо коју на сваки начин желе да нам отму. Колико им и сами помажемо - закључите сами, јер поред разних „пријатеља“ нама Србима непријатељи не требају.

После стогодишњег чекања од дешавања у Герловићевој кафани (вероватно место Бечког договора) 1954. године, наши "нови" пријатељи постадоше Марин, Крешимир, Јосип, Мате, Људевит, Јуре и остала дружина међу којима се нађе и стари Курсулин пријатељ Мирослав Крлежа, а ко би други? Иво, Мирко, Александар, Милош и остали изгледа нису могли да бирају новосадско договорне пријатеље, јер је наређење издато одозго, а то је перфидна латинизација, безусловно и по сваку цену. Латиница је међу првима ушла у ЈНА и била стожер екавске лукаво смишљене дећирилизације. На једној страни српска екавица, а на другој страни „братска“ латиница. Гласник и Фронт постадоше Glasnik и Front, а буквица и војна књижица се изродише у vojaške knjižice. На срећу или несрећу, ту исту ЈНА за окупаторску војску одредише Јужни несрби, тако да Војска Србије која никако да постане Српска војска, добија, чланом 10. Устава, загарантовано писмо.

Вратимо се наслову. Мачков камен је поново заузет, а да ли има Гвозденог пука да га врати? Да ли су праунуци и чукунуци Ока соколовог спремни да јуришају на Мачков камен или су постали transformersi којима се министри, кукала им мајка, и Цар Лазар, извињавају. Да ли праунуци уопште знају колико је битка за Мачков камен била важна? Да ли знају да је баш ту на том камену земље Србије, како рече песник, изгинуло 2000 војника са обе стране, али после тога оних других у Србији више није било.

Драгутин Матић - Око соколово

Како поново вратити српски језикословски камен у огњиште? Једино добром полугом, али за то треба добра основица, а основица се зна. То је јака држава и државотворци који не спомињу ММФ и бриселског болесника сличног некадашњем болеснику на Босфору. То су они који се не плаше да одговоре лепотици са Фејсбука. Који размишљају ћирилично.

Да ли су нам, драги истомишљеници, потребни миритељи, који, без обзира колико сматрали да знају стање ствари? Да ли нам треба неко кад су програми различитих Ћирилица практично исти, а њихови ћириличари  уствари путују и истим смером и у истом правцу ка истом циљу, а то је победа српске ћирилице, а тиме и гашење тих удружења, како сви они наглашавају у неформалним разговорима? Да ли нам је потребан нови Жак Сантер када имамо једну кошницу, једну матицу, делимо заједно тридесет пчела које дају меда довољно за све.

Блашко Ласловић или Ласло Блашковић као физичка појава уопште није битан. Битно је то ко га је поставио, односно ко је потписао решење о његовом постављењу. Ко је извадио хемијску оловку, јер перо сигурно није? Потписивањем хемијском, а не пером, дато је до знања да на то место сутра може  да буде постављен и становник Шћипније, земље црних орлова, а што и не би кад на место директора позоришта долазе специјални аутомеханичари, који су, руку на срце, школованији од малтеромешача.


Милорад Ђошић, Српско Удружење Ћирилица Београд