Владислав Ђорђевић: Српска елита и српска култура

Српско друштво је оптерећено разним проблемима: културним, политичким, економским и иним. Класа задужена за њихово решење је класа која влада – владајућа класа. Али она се понаша као хипнотизирана. Неспособна је да рационално сагледава проблеме и да доноси рационалне одлуке. Пример?


1. Просвета

Основни захтев који друштво ставља пред просветне раднике јесте то да људе научи да правилно читају и пишу. Али у последње време све више чујемо притужбе да су формално образовани људи све више функционално неписмени.


Да би тој бољки доскочили, просветни радници организују семинаре, симпозијуме, колегијуме, конференције, саветовања и ине састанке на којима се баве том проблемом. Али мало коме од њих пада не памет да предложи једино делотворно решење: повећати изучавање правописа, а релативно смањити изучавање књижевности.

То би се могло постићи на више начина. Један од њих јесте тај да се на часовима српског језка и књижевности више изучава правопис, а мање књижевност. Други би био тај да се предмет српски језики и књижевност подели на два: српски језик и српску књижевност, и да се у наставним плановима и програмима дâ предност настави српског језика. Ма који модел усвојили супштина је иста: повећати изучавање правописа, а релативно смањити изучавање књижевности.

Али тај предлог – ма колико рационалан – наишао би на фронтални отпор наставника и професора српског језика и књижевности. Зашто? Зашто што су они научени да верују да настава српског језика подразумева заправо наставу српске књижевности. Заправо, настава књижевности не подразумева изучавање стандардног језика и правописа, него заправо његово занемаривање. Зашто? Зато што је књижевни језички израз често склон „онеобичавању”: удаљавању од језичког стандарда због уметничких ефеката. Али већина људи нема потребу за „уметничким ефектима” него за владањем стандардним језиком и правописом.

Једино логично решење за повећање функционалне писмености – повећање изучавања правописа, а релативно смањење изучавања књижевности – наишло би на отпор класе наставника и професора српског језика и књижевности – управо оне класе која је задужена за решавање проблема. Наша култуна елита није способна за рационално размишљање.

2. Ћирилица

По општем уверењу, једно од главних културних облежја Срба – српска ћирилица – веома је запостављена. Али класа којој је друштво поверило да се стара за то питање – а то је класа филолога – листом одбија да предложи једино делотворно решење: напуштање латинице као српског писма. Уместо тога, она инсиситира да је и латиница српско писмо. Та политика двоазвучности – које нема нигде на свету – управо је и генератор нестајања ћирилице. Дакле, класа којој је друштво поверило бригу за национално писмо својим ставовима не решава проблем него га заправо ствара.

3. Религија

Колико је ко побожан зна само Бог. Али колико је ко религиозан знају социолози. Они то знају на основу стандардних тестова религиозности. Ти тестови мере спољње ознаке религиозности: колико се посећује верски објекти, врше врске дужности, купује и чита верска литератује, издваја за финасирање верске заједнице и томе слично. По стандардним мерилима религиозности, Срби су поприлично нерелигиозан народ. По истим тим мерилима, Америкнаци су – супротно широко распрострањеној предрасуди – најрелигиознија нације међу индустријализованим народима.

Узрока оваквом стању има верованто много. Али класа која је задужена за решење овог проблема – класа свештеника – није спремна ни да призна постојање проблема а камоли да предлажи нека решења за побољшање стања.

Да би се религиозност повећала можда нешто треба порменити. Шта? Један од разлога нерелигиозности може бити тај што се богослужење чини једним делом на архаичном црквенословенском језику рускословенске редакције – неразумљивом већини верника. Решење може бити прихватање стандардног језика.

Други разлог може бити неусклађеност црквеног календра са световним.

Трећи разлог може бити запостављеност пастирског рада. Свештеници свој пастирски рад углавном завршавају с литургијом. Народ је поприлично верски запуштен.

Четврти разлог може бити непостојање превода Старог завета с оригиналног језика – јеврејског. Још увек је у употреби превод Ђуре Даничића из XIX века. Kaда је реч о стилу, превод је маестралан. Али он је начињен са латинског, а на са јеврејског. Свестан проблем био је и сâм Даничић који је писао: „Боље да народ наш има и оваки превод Библије него никакав… Кад настану у нашем народу хебрејисти нека поправљају. Хвала Богу те сам и толико могао.” Али у нашем народу још нису настали хебрејисти способни да Стари завет преведу с јевресјког.

Утисак о томе колико је ситуација поражавајућа може се добити ако се упоредимо са суседним Хрватима. Хрвати – који за свој језички стандард користе једну варијанту штокавице – имају Библију преведену у целини с оригиналних језика. Превод је познат као Библија Стварности или Загребачка Библија. Настао је још 1969. Каснимо више од 40 година.
Дакле, спадамо у ретке народе Европе и света који нема целу Библију праведену с оригналних језика. Та ситуација доводи до обазривости при коришћењу постојећих превода. Штавише, непостојање службене Библије доводи до парадоскалне ситуације да клирици неретко обесхрабрују читање и проучавање Библије код лаика.

Пети разлог могао би бити тај што Црква избегава да се ухвати у коштац с горућим социјалним и биоетичким питањима. Другачије речено, не постоји православна социјална доктрина која би давала темељне смернице верницима у социјални и биоетичким питањима. Не само да не постоји таква доктрина него не постоји ни свест о њеној потреби. За разлику од нас, католички народи имају развијену црквну социјалну доктрину (ит. dottrina sociale della Chiesa). Они је развијају и брижљиво негују. Она знатно доприноси стабилности католичких земаља. Ми је немамо па стога нема силе која друштвене антагонизме може да ублажи. Политички конфликти врх су леденог брега. Потребно је решење које захвата темеље.

Све у свему, религиозност нам је на ниском нивоу. Али када би неко предложио реформу литургијског језика, календара, пастирског рада, Библије и социјалне доктрине – фротално би био оптужен за екуменизам, папизам, протестантизам, унијаћење и томе слично. Дакле, класа која треба да решава проблем – свештеника класа – није спремна да донесе никаве делотворне мере за побољшање стања, него заговара ставове који доводе до тапкања у месту.

4. Наталитет

Већ дуги низ година становништво у Србији одумире. Проблем је – статистички изражено – што жена у Србији рађа у просеку 1,4 дете, а за просту репродукцију потребно је 2,1. Како решити тај проблем? Будући да су жене те које рађају, наша јавност сматра да је проблем наталитета искључиво „женско питање”. Стога се брига за наталитет препупшта онима који се баве „женским питањем”, а то су феминисткиње и интелектуалци њима склони. А они решење за проблем „беле куге” виде у побољшању материјалног статуса трудница и пододиља. Стога они редовно предлажу: укидање ПДВ на дечију опрему, 100 посто плате за труднице и породиње и томе слично. Али све те мере не могу донети жељено повећања наталитета, него само повећање ванбрачно рођених. Дакле, решења предлажу они чији ставови на првом месту и узрокују проблем.

Јер наталитет не зависи од материјалног положаја трудница, него од материјалног положаја мушкараца. Што је јаз у материјалном статусу мушакраца и жена већи – већи је и наталитет. Стога је наталитет много већи и у Пакистану (земљи знато сиромашнијој од Србије) и у САД (земљи знатно богатијој од Србије). Решење за „белу кугу” је у побољшању материјалног статуса мушкараца. Али то решење иде против интереса феминисткиња, па им не пада на памет ни да га спомену.

5. Економија

Већ дуги низ година налазимо се у великој економској кризи. Разлога за њу је много, али суштински тај што мало производимо, а много трошимо. Рашење може бити само повећање производње и смањење јавних расхода. То подразумева смањење пореза онима који производе, а смањење плата онима који не производе. Али то – једино лиогично решење – иде против интереса државне бирократије које живи од синекура и апанажа. Њима и не одговарају рефомре.

6. Закључак

Србија је у проблемима, али њеној владајућој класи не одговара да се било шта мења, јер би било какве промене ишле науштрб њихових интереса. Стога наставници и професори српског језика и књижевности инсиситају на диспопорционално великом значају наставе књижевности, макар то и доводило до функционалне неписмености; стога филолози и правописци иниситирају на двоазбучју, макар то и доводило до занемаривања ћирилице; стога свештеници заговарају status quo ante, макар то и доводило до верске индоленције; стога феминистички оријентисани интелектуалци – социолози , психолози, педагози, антрополози и ини – заговарају повећања права трудница, макар то и не доводило до повећања наталитета, него само дао повећања броја развода и ванбрачно рођених; стога и људи који живе од државног буџета заговарају још већа државна издвајања за непродуктивни сектор, макар то и доводило до економске атрофије.

Ниједан проблем не могу да реше они који и доводе до проблема. Проблеме у нашем друштву решавају они који га и стварају. Потребно је преумљење целокупне наше културне, политичке и економске елите.


Аутор: Владислав Ђорђевић
Извор: Владислав Ђорђевић: Српска елита и српска култура | Српски културни клуб