ГРАЂЕЊЕ И НЕГОВАЊЕ ОДНОСА УЧЕНИКА ПРЕМА ЈЕЗИЧКОМ НАСЛЕЂУ У САВРЕМЕНОЈ НАСТАВИ
– Старост српског књижевног језика и младост језичке културе ученика –
За српски народ је 2014. година многих јубилеја – један од њих, далеко мање познат од осталих мада не и неважан, тиче се Филолошке гимназије у Београду, која као наследница традиције Друге београдске гимназије, слави четврт века постојања. У тој школи, као и у многим средњим школама у Србији, има изузетно даровите деце чија је жеђ непресушна – од радозналих очију које прате и упијају речи наставника да би изненадним открићем, коментаром, недоумицом, питањем, запажањем, унеле и свој жар у час српског језика, нема већег задовољства. И овом приликом ослањам се на дугогодишње своје, иако наставнику није пријатно кад схвати да неки од данашњих петнаестогодишњака нису за вуковске воде опремљени ни српским веслима, а камоли једрима. Наиме, недавно сам на часу чула дословни превод са енглеског при тумачењу једне пословице: Ко не поштује све те морале… Она наша језичка шала из не тако давне прошлости Two bad, Miloš dead запутила се супротним смером кроз савремене глобалне друштвене промене…
Разапети између обавезе да током премалог броја часова српског језика остваримо садржај наставних програма, да припремимо ученике за такмичења и пријемни испит за даље школовање, и жеље да сврсисходно одговоримо на разна питања ученика, с којима у глобалном селу заједно живимо, ми нисмо увек сигурни у то да ли се циљ наших наставних метода најефикасније остварује, тј. да ли смо користећи различите приступе наставним садржајима, припремили ученике за адекватно изражавање стварности,[1] у којој су данас, услед коришћења ИКТ,[2] друштвене промене све брже и разноврсније. Стога образовно-научни, педагошки и стваралачки ослонац тражимо у старим и новим уџбеницима, литератури, искуству, али и у стварности виртуелног света. Чињеница да преко компјутера или тзв. паметног телефона, и наставник и ученик могу у сваком тренутку на часу и ван наставе, по потреби да приступе садржајима на интернету утиче у одређеним аспектима и на квалитет и статус садржаја у уџбеницима, приручницима и пратећим школским материјалима, али и на однос наставника према тим садржајима. Професор, наиме, треба данас да има и критички и стручни став према разноврсним подацима који се о српском књижевном језику и његовом развоју могу изгуглати, али и према онима који су пре више од пола века одабрани за уџбенике у основном и средњем образовању и у њима од тада, устаљени. То, дакако, није једноставно – потребна је вештина у прикупљању и анализи непрегледне шуме података, те мисаона ангажованост у проверавању њихове тачности и стварне применљивости.
Каква је, дакле, наша улога у изграђивању односа ученика према књижевном језику, какав данас треба да буде наставник, које методе рада да користи како би функционално пришао континуитету српског књижевног језика?
Наставник треба прво себи да постави онај практични циљ који је пред њим у настави кад су у питању ученици: успешно обављање мисаоних радњи које су неопходне за стицање знања и самообразовања.[3] Сходно том и другим циљевима методике наставе српског језика и књижевности, међу којима је и усавршавање наставних програма, уџбеника, стручне литературе и наставних средстава, и који су у целини срачунати на богаћење и унапређивање наставне праксе и на постизање што бољих васпитних и образовних резултата,[4] такав наставник не престаје да развија личне вештине и различите приступе наставним садржајима – заинтересован је и мотивисан за развијање струке, а инвентиван у побуђивању радозналости ученика; не иде слепо по уџбеницима и не негује неприкосновеност њиховог ауторитета, креативан је у превазилажењу уџбеничких садржаја, усуђује се да уђе у полемику са њима, самосталан је, освешћен и слободан у закључивању.[5] Занима га суштина, не одабира методологију, већ је ствара.[6]
Дубоко, дакле, верујем да су уз оне чиниоце на које ми не можемо утицати, нпр. развој ИКТ и енглески језик као водећи у глобалној комуникацији, свеприсутни и они на које можемо – наиме, у тесној вези с развијеношћу језичке културе[7] и функционалне писмености[8] ученика јесте њихов однос према књижевном језику, који од почетка школовања граде кроз писање и читање, увежбавање правописне норме, тумачење књижевних текстова, усвајање граматичке норме, али и кроз стицање знања о језичком наслеђу.
Питам се, у том смислу, како се подаци, изабрани за уџбенике у једном периоду 20. в., могу суштински обогатити онима који се тада нису могли или смели одабрати, да би ученици данас стекли поуздана функционална знања о развоју српског књижевног језика – од старословенског, средњовековног српскословенског, Венцловићевог, славеносрпског, Доситејевог, Његошевог, народног Вуковог и вуковског, до модерног, оплемењеног у 20. веку великанима писане речи, те развили осећај за његов дух. На ову загонетку, коју током свог радног века у учионици одгонетам, даћу овде један од могућих одговора, а надам се да ће он показати колико је важно у настави функционално приступити културноисторијским чињеницама о развоју српског књижевног језика да би ученици недогматски, као и В. Караџић у свом зрелом раду на богаћењу српског књижевног језика,[9] ширили оквире у којима граде однос према богатству савременог, а тиме и према својој језичкој култури.
Подсетићу да се с појмом књижевног језика ученици у основној школи упознају у првом разреду, преко тзв. Вукове азбуке, а неке чињенице о посланству Ћирила и Методија, те развоју српског књижевног језика и реформи у 19. веку, сазнају у осмом. Међутим, ни у том периоду сазревања, као ни на почетку средњег образовања, сȃм појам књижевног језика није сасвим јасан ученицима – није им блиска ни обавезујућа употреба стандардног језика у настави, а камоли његова симболичка национална и статусна друштвена функција.
Ученици из основне школе изађу, нажалост, са уверењем да је у хиљадугодишњој културној историји Срба најзначајнија тековина наслеђе народног језика из 19. века и да је централна фигура миленијумског културног богатства реформатор Вук Караџић. На готово целовековну укорењеност његовог култа у нашем друштву и образовном систему, за шта није одговоран он него ми – његови потомци, стављена је и круна почетком деведесетих година 20. века, када се на државној ТВ у оквиру образовног програма на првом каналу дуго приказивао, а у српским основним школама, продавао веома успешно али штетно, „едукативни“ видео-серијал с неуким стиховима као лајтмотивом: Азбуку је измислио Вук / и вековни прекинуо мук / измислио 30 слова / ја их нећу набројати сва…. (сада је тај материјал доступан на интернету[10]). Да у садржај тих стихова, које је написао и отпевао М. Бајагић, искрено верују они који немају одговарајуће високо филолошко образовање сазнала сам, непријатно изненађена, из разговора с припадницима различитих генерација, које сам тада из стручне радозналости анкетирала!
Дисфункционалност наведених образовних искорачења током 20. века, незнатне и неизграђене читалачке навике данашњих ученика, њихова неумешност да се у говорном и писаном језику ослободе колоквијалног, понекад и жаргонског изражавања, а понајвише мањак часова у настави српског језика, отежавају изграђивање сврсисходног односа ученика према књижевном језику, његовој употреби и богатству.[11]
Такође, у уџбенику за средње школе који ове године слави јубилеј, а чија су издања од 1989. г. више пута допуњавана, сразмерно мало простора је посвећено овој наставној области,[12] а после читања тих неколиких страница, намећу се одређене противуречности и ствара идеја да је народни језик у 19. в. први у књижевност, науку и културу увео Вук Караџић иако наука зна:
- да је већ старословенски језик изграђен на народној основи;
- да је српскословенски језик био веома близак народном у неким делима и да је током његовог трајања писмо било реформисано у више наврата;
- да је Венцловић писао беседе народним језиком, прикупљао народне изреке и реформисао писмо;
- да су славеносрпски писци, оснивачи научних и културних институција МС и САНУ, понарођивали славеносрпски језик у својим делима током стотинак година његовог трајања;
- да је Вук Караџић преузимао речи из славеносрпског за друго издање речника, а Ђура Даничић обрадио српски средњовековни језички материјал за свој Рјечник итд.
У овом уџбенику Св. Сава се нпр. уопште не помиње, као ни деспот Стефан Лазаревић, ни монахиња Јефимија, нити житије као средњовековни књижевни жанр; о Венцловићевом стваралачком раду у Сентандреји такође ништа не пише, иако је његово дело почело да се обелодањује пре нешто мање од 150 година. За Бој змаја с орлови Јована Рајића, као ни за Доситејеве басне, не пише да су штампани на народном језику – то се мора схватити између редова. Примењени Аделунгов принцип и Мркаљева реформа стављени су у контекст Вукове,[13] као и Његошев Горски вијенац иако је 1847. штампан старим правописом. За Копитара се каже да је био угледни слависта, а Добровски се и не помиње.
О сугл. х не пише не само да је постојао у књижевном језику који је још у 9. веку настао од народног (реч хлеб нпр. у молитви Оченаш на стсл. и српскосл. има сугл. х; Јефимија је написала Похвалу кнезу Лазару; сугл. х је у гласовном саставу речи и у Душановом законику, код Венцловића (недоследно), Доситеја – Писмо Харалампију и др.[14]) него ни да га је Вук Караџић чуо у народном српском језику од српских народних певача много пре 1836. Да је, као и у књижевном, сугл. х постојао и у народном српском језику потврђује Народна српска п(ј)есмарица из 1815. г.,[15] с песмама штампаним и по херцеговачки (ијекавски) и по сремски (екавски), а које је Караџић чуо од Тешана Подруговића и Филипа Вишњића (нпр. Почетак буне против дахија). У њима, као и у песми Бановић Страхиња, коју је 1822. чуо од Старца Милије, речи садрже сугласник х. По уџбеничкој причи, Вук је тај глас чуо у народном језику тек 1836, и то у говору Дубровника и југозападне Црне Горе (нпр. у речи хлеб).[16]
Из искуства знам да нова сазнања ученици радо прихватају кроз физички, емоционални, интелектуални, социјални и духовни аспект свог бића када им се чињенице на примерен начин објасне,[17] а управо ова област омогућује изграђивање свести ученика о вечитој променљивости језика: потпунију слику о реформама књижевних језика у различитим културноисторијским периодима и политичким контекстима они усвајају с радозналошћу и узбуђењем.
Навешћу још само два валидна податка са интернета везана за ову тему:
- Александар Младеновић, историчар језика и академик, написао је 2010. (у години упокојења) поводом јубилеја ДВЕСТОТА ГОДИШЊИЦА КЊИЖИЦЕ „САЛО ДЕБЕЛОГА ЈЕРА ЛИБО АЗБУКОПРОТРЕС” САВЕ МРКАЉА да је Мркаљ први модерни реформатор српске ћирилице (…) и да се континуитет у реформисању ћириличког писма (…) завршава Савом Мркаљем (1810. г.) и Вуком Караџићем (1818. г.). Аутор ту пише и о Гаврилу Стефановићу Венцловићу, његовој реформи писма и беседама на народном језику.[18]
- У тексту Кратак преглед првих српских буквара Бранкица Чигоја наводи онај из 1597. инока Саве, штампан у Венецији, затим Венцловићев, Орфелинов и буквар Теодора Миријевског, и на крају буквар из 1827. В. Караџића; ауторка за сваки каже да носи атрибут
први због промена које су се у књижевном језику Срба догађале.[19]
Свој полувековни живот прославиће за три године књига Меше Селимовића За и против Вука[20] – забрана са објављивања тог дела скинута је 1987. г., две деценије после њеног појављивања. У наставу сам га одмах увела као предметну лектиру да би ђаци стекли ширу слику о књижевном језику у 19. веку, и већ 25 година им, пре него што почну да читају, кажем да дело није писано за њихов узраст (15 година), али да је битно оно што ће у њему разумети и да ће им белешке помоћи.
Како ученици реагују када прочитају ово дело, које је Павле Ивић оценио као средишње у новијој научној дискусији,[21] а кроз чији провокативан наслов наш књижевник позива на мудро језичко и интелектуално обједињавање народа, а не на поделе?[22]
- Донедавно су се питали због чега им у основној школи није саопштено оно што су сазнали о Сави Мркаљу, али се он сада помиње у уџбеницима за основну школу, па се назив његовог дела више не сриче у средњој. Осим тога, ученици се питају зашто у средњошколском уџбенику није детаљније приказана његова реформа писма.
- Ученици запамте да је и Венцловић писао народним језиком и реформисао писмо, затим да су се за писање на народном језику залагали и славеносрпски писци, као и то да је отац славистике, чешки научик Добровски, био на страни Видаковића у његовом спору са Вуком. Запамте да се на противнике, угледне писце и научнике, осниваче културних институција које и данас постоје, МС и САНУ, Караџић обрушавао и лично са њима обрачунавао.
- Ученици примете и да се на Вуковом народном језику нису могле изражавати умозрителне мисли, па је у друго издање речника он унео многе речи из славеносрпског језика (списак
оних које у речник 1818. није унео, а у српском су језику постојале, начинио је Јован Стејић).[23]
- Нажалост, ученици прибегавају и клишеима широке народне масе, неписмен потлачени народ, црква је била против Вука, само је повлашћена класа била писмена, Вукови противници су писали без правила и др., кад год им се укаже прилика, јер, како је већ речено у овом раду, у причи о десетовековном развоју српског књижевног језика централно место, недовољно подстицајно за развијање свести ученика о ширим цивилизацијским и културним оквирима, још увек у уџбеницима заузимају давно изабрани подаци.
Венцловићево дело је (барокна) лабудова песма српске редакције црквенословенског језика којим се српскословенска књижевност коначно отела од средњег века за Павла Ивића,[24] а тананом, контекстуалном језику Венцловићевом и његовом стваралачком раду М. Селимовић посвећује у својој невеликој расправи последње поглавље, у којем помиње и Његошево поетско хтење, обогаћени, стилизован, на виши мисаони ниво дигнут народни језик, различит од језика народне поезије, оспособљен за медитацију, за садржајан симбол, за универзални смисао.[25]
Током разговора о садржају расправе М. Селимовића, закључујемо:
| 19. век | Предности | Недостаци |
| Славено-српски језик | - језик културе и науке- лексичко богатство и
развијена реченица - политичка веза с православљем |
- недоступан свима- страни облици речи и лексика,
непостојање устаљених правила - није свима разумљив |
| Народни(Вуков) језик | - језик усмене, народне књижевности- свима је разумљив - доступан свима | - језик простог, неуког народа- неразвијена лексика и синтакса - политичко средство за унијаћење |
Ученици су потом спремни да језичку ситуацију у 19. в. сместе у културноисторијски, политички и цивилизацијски контекст, да уоче континуитет књижевних језика и дођу до недвосмислених закључака о увођењу народног као књижевног, нпр.: Последња реформа српског писма и језика остварена је у 19. веку, у време трајања Српске револуције и епохе романтизма – деценијска борба за стварање модерне српске државе била је ослонац за борбу на пољу језика. Истрајавајући у постављању нормативних темеља народног језика као књижевног, Вук Караџић је реформу писма Саве Мркаља (1810) почео да усавршава 1818. отварајући путеве развоју језика током свог даљег рада, богатећи га и славеносрпским речима, а Ђура Даничић је саставио речник српскословенског језика.
Наши ученици сазнају током средњег образовања и да су Данте, Петрарка,
Шекспир, Сервантес, Рабле, Волтер, Пушкин, Толстој и Достојевски, Шилер, Гете[26] итд. знамените личности које су у својим делима обликовале књижевни језик неких европских народа још од средњег века и ренесансе. Уместо да инфериорно верују у давно изабране уџбеничке податке о централном месту народног језика 19. века у развоју српске књижевности и књижевног језика, било би добро да будући корифеји глобалног села сазнају на одговарајући начин и друге чињенице, нпр. да раме уз раме с делима поменутих бесмртника стоји у српском језику и Венцловићево дело, до пред крај 19. в. недоступно услед историјских околности.
***
Потреба да се измени приступ изграђивању функционалног знања ученика жива је и веома снажна – за шири увид у културноисторијску стварност, те ради неговања језичке културе и стварања осећаја за дух савременог књижевног језика, нужно је, да парафразирам Вука, сазнавати и бити паметнији од предака, јер се само прост човек не да с места померити.[27]
Да би језичка култура данашњих ученика имала своје упориште у савременој настави српског језика, највредније би било функционално повезати историјски и савремени животни контекст. Као актери савременог, ученици заједно с наставницима у томе и те како учествују – градећи знање о променљивој судбини српског језика и његовом духу који се преплиће с наслеђем несталних епоха, боравишта, царстава, држава, и живи повезујући историјско богатство са савременим генерацијама.
ИЗВОРИ
http://www.nb.rs/
В. Ст. Караџић, Писменица сербскога језика, Беч, 1814.
В. Ст. Караџић, Мала простонародна славено-сербска пјеснарица, Беч, 1814.
В. Ст. Караџић, Народна србска пјеснарица, Част 2, Беч, 1815.
В. Ст. Караџић, Оглед српскога буквара, Беч, 1827.
В. Ст. Караџић, Примјери српско-славенскога језика, Беч, 1857.
Д. Обрадовић, Басне, Будим, 1800.
Д. Давидовић, часопис Новине српске, Крагујевац, 1834.
Ђорђе Поповић, часопис Даница, бр.1, Нови Сад, 1860.
Г. С. Венцловић, Црни биво у срцу, М. Павић, 1966.
10. Министарство просвете, науке и технолошког развоја, Закон о основама система образовања и васпитања РС http://www.mpn.gov.rs/propisi/zakoni/obrazovanje-i-vaspitanje/504-zakon-o-osnovama-sistema-obrazovanja
11. Завод за унапређење образовања и васпитања, Стандарди компетенција за професију наставника http://katalog.zuov.rs/StandardiKompetencija.aspx
12. Завод за унапређење образовања и васпитања, Стандарди постигнућа ученика
http://www.erisee.org/downloads/2012/libraries/rs/Educational%20Standards%20for%20Conclusion%20of%20Compulsory%20Education.pdf
13. Вуков видео-буквар https://www.youtube.com/watch?v=9YaNxtNBQ7w-
ЛИТЕРАТУРА
М. Селимовић, За и против Вука, БИГЗ, Београд, 1987.
Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика за гимназије и средње школе, ЗУНС, 2010
А. Младеновић, Славеносрпски језик, Књижевна заједница Новог Сада, 1989.
П. Ивић, Српски народ и његов језик, СКЗ, Београд, 1986.
А. Кузмић, Кључне речи и мапе ума у настави књижевности, Зборник радова са Седамнаестог конгреса Савеза славистичких друштава Србије, Београд, 2014.
Ј. М. Стевановић, Нормативно-стилистички аспекти културе изражавања средњошколаца, Универзитет у Крагујевцу, Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац, 2013. (необјављена докторска дисертација)
С. Голијанин Елез, Методика наставе српског језика и књижевности
Универзитет у Новом Саду, Педагошки факултет у Сомбору
http://www.pef.uns.ac.rs/index.php?option=com_phocadownload&view=category&id=208%3Ametodika-nastave-srpskog-jezika-i-knjievnosti-2&lang=sr
*Сајтовима је ради провере података приступљено 4. 1. 2015.
[1] Према усвојеним стандардима, од ученика се на напредном нивоу (25% њих) очекује да анализирају, упоређују, разликују, критички суде, износе лични став, повезују различита знања, примењују их и сналазе се и у новим и нестандардним ситуацијама.
http://www.erisee.org/downloads/2012/libraries/rs/Educational%20Standards%20for%20Conclusion%20of%20Compulsory%20Education.pdf
[2] Члан 4 став 4 Закона о основама система образовања и васпитања РС међу циљевима образовања и васпитања предвиђа и „Развој способности проналажења, анализирања, примене и саопштавања информација, уз вешто и ефикасно коришћење информационо-комуникационих технологија.”
http://www.mpn.gov.rs/propisi/zakoni/obrazovanje-i-vaspitanje/504-zakon-o-osnovama-sistema-obrazovanja
[3] То подразумева: запажање, упоређивање, конкретизацију, апстракцију, анализу и синтезу, истраживачки дух, машту, креативност, вољну активност и стваралачку способност. С. Голијанин Елез, Методика наставе српског језика и књижевности 1 http://www.pef.uns.ac.rs/index.php?option=com_phocadownload&view=category&id=172%3Ametodika
[4] Исто. Наставни циљеви врло разноврсни и сложени, у друштвеном погледу су приоритетни и веома одговорни. http://www.pef.uns.ac.rs/index.php?option=com_phocadownload&view=category&id=208%3Ametodika-nastave-srpskog-jezika-i-knjievnosti-2&lang=sr
[5] http://katalog.zuov.rs/StandardiKompetencija.aspx
[6] С. Г. Елез каже да методика не може бити нормативна дисциплина јер подразумева инвентивно поступање;
наставник је у свом непосредном раду увек на стваралачком почетку, који му омогућава да интегрише и обогати најбоља наставна искуства из прошлости и садашњости, те да тако учини користан помак у будућност. Заправо, само се у оријентационом поступку методе „бирају“, док у наставним изведбама оне добијају конкретне облике својствене непоновљивом стваралачком чину.
http://www.pef.uns.ac.rs/index.php?option=com_phocadownload&view=category&id=172%3Ametodika nastave-srpskog-jezika-i-knjievnosti-i&lang=sr Методика наставе српског језика и књижевности 1
[7] На језичку културу основаца и средњошколаца, али и преводилаца и запослених у медијима, која подразумева много више од поштовања правописних правила, пре свега, познавање културноисторијског језичког дискурса, прилично се скреће пажња: поред познатих језикословаца, И. Клајна, Р. Бугарског, Р. Стијовић, Е. Фекетеа, М. Телебака, Д. Шипке и многих других из млађих генерација, чији се написи могу читати на интернету, о томе је у докторској дисертацији писала Ј. М. Стевановић, Нормативно-стилистички аспекти културе изражавања средњошколаца, Универзитет у Крагујевцу, Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац, 2013. Страница с тим документом у ПДФ-у није тренутно доступна (последњи пут сам је посетила 21. 7. 2014).
[8] Термин функционална писменост данас је модеран, али се држим његове суштине – бити функционално писмен значи протумачити контекст у оквиру којег је дат неки податак, схватити и довести ствари у одређену везу, користити научено знање у различитим ситуацијама.
Данас се сматра да главни исход образовања треба да буде стицање функционалних, применљивих знања.
http://www.mpn.gov.rs/propisi/zakoni/obrazovanje-i-vaspitanje/504-zakon-o-osnovama-sistema-obrazovanja
У члану 4 Закона о основама система образовања и васпитања наводи се развијање различитих врста писмености неопходних за живот и рад у савременом друштву, као један од циљева. У складу с тим, документ Стандарди компетенција за професију наставника одређује да је основна улога наставника да развија кључне компетенције код ученика које их оспособљавају за живот и рад, и на тај начин им пружа основу за даље учење.
http://katalog.zuov.rs/StandardiKompetencija.aspx
[9] В. Ст. Караџић, Примјери српско-славенскога језика, Беч, 1857.http://scc.digital.bkp.nb.rs/document/S-II-0476
[10] Вуков видео-буквар https://www.youtube.com/watch?v=9YaNxtNBQ7w
Тек при крају средњег школовања, ученици разумеју континуитет различитих српских књижевних језика, те синхронијску и дијахронијску комплексност апстрактног појма књижевни језик.
[11] Упркос реформама, семинарима, превазиђености једностраног приступа наставним садржајима и данашњем изобиљу онлајн могућности, школски предмети најчешће живе засебним животима, а програмски садржаји налажу у теорији оно што се с предвиђеним бројем часова српског језика у пракси не може остварити.
Пре нешто више од десетак година, када је у Србији започета једна од реформи школства, учествовала сам у Предметној комисији за састављање програма за српски језик за основну школу, али су реализацију наших идеја зауставиле политичке (не)прилике. Свесни свог циља, имали смо истоветан став о томе да током основног образовања ђаке треба научити како да изграђују и негују језичку културу, да говоре и читају, размишљају, разумеју прочитано, препричавају, да се изражавају књижевним језиком, а не наметнути им већ од II разреда усвајање научне терминологије у оквиру граматичког система. У том смислу пак, као члан тима за састављање задатака за последње четири збирке за полагање матурског испита из српског језика (Министарство просвете, науке и технолошког развоја и Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања) сматрам да су оне омогућиле квалитетнији рад са ђацима током основног образовања, те да су приручници Креативног центра, из области разумевања прочитаног, под називом Разумем шта читам од 5. до 8. разреда, учинили значајан помак у тој области. Наши ученици су, авај, још увек, принуђени да, према наставном програму, усвајају од своје осме године (а апстрактно мишљење се развија од дванаесте!) и синтаксичке термине нпр. субјекат, предикат, атрибут, уз фонетске, морфолошке и лексиколошке, као и књижевнотеоријске.
Ову тему је пре непуних годину дана актуелизовала Рајна Драгићевић: „И док се ученици, наставници и аутори уџбеника с муком пробијају коз апстрактан и деци магловит граматички систем, трпи језичка култура ученика.” http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:469376-Za-srpski-nema-vremena
[12] Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика за гимназије и средње школе, ЗУНС, 2010, стр. 15–22.
[13] Писменица и П(ј)есмарица, чију двестоту годишњицу славимо ове године, штампане су у Бечу Мркаљевом азбуком, за коју у предговору Писменици, где помиње и славна имена Аделунга и Добровског, каже да лакша и чистија не може бити, и где употребљава речи у чијем се гласовном саставу јавља сугл. х (Херцеговина, храбри, находи итд.) иако га, каже, прости Срби врло тешко изговарају. Да подсетим, Сава Мркаљ је у реформисаном писму био задржао ознаке за сугласнике х и ј.
http://scc.digital.bkp.nb.rs/document/S-I-0197
[14] На сајту Народне библиотеке могу се читати и Доситејеве Басне, штампане 1800. у Будиму. Речи у њима садрже сугл. х: их, грех, смех, хфалити (хвалити), Херкул, хаљина, худо, хоте, Дух и др. http://scc.digital.bkp.nb.rs/document/S-I-0343
Азбука у Новинама сербским (Беч, 1813–1819), али и у оним крагујевачким (1834/35), знаменитог Димитрија Давидовића, рецимо, садржи „јат“, ћ, ђ, „ја“, полугласнике, али и х.
http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Novine_i_casopisi/Srpske_novine_1834-1919/1834/1/27#page/0/mode/1up
[15] http://scc.digital.bkp.nb.rs/document/S-II-1585
[16] Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика за гимназије и средње школе, ЗУНС, 2010. стр. 18.
[17] Користећи метод кључних речи и мапа ума да би нпр. посланици Слово љубве деспота Стефана Лазаревића, чија средњовековна поетика и архаичност језика не привлаче пажњу ученика, дала стварни, животни контекст, А. Кузмић каже да „на часу ученици доживљавају непроцењиву трансформацију својих ставова и предубеђења о делу. Одједном се осећају спремни и способни да сами проникну у значењске меандре једног средњовековног текста, имају утисак да су овако анализирајући дело много боље разумели текст, о чему сведочи место крстића после завршне процене разумевања текста (макар тај утисак био и крајње субјективан), а неки међу њима постају свесни и предрасуда које су гајили. Такав приступ омогућује јасније сагледавање и квалитетније објашњавање или анализу дела, те надасве смислено организовање и представљање сазнања до којих се дошло. Истовремено, ученици су мотивисанији, заинтересованији, креативно и сазнајно веома активни, а при том развијају вештину коју могу да пренесу и на друге дисциплине и/или предмете које изучавају. Примена кључних речи и мапа ума у тумачењу књижевног текста моћан је алат који може допринети квалитетнијој настави.“ А. Кузмић, Кључне речи и мапе ума у настави књижевности, Зборник радова са Седамнаестог конгреса Савеза славистичких друштава Србије, Београд, 2014, стр. 425
[18] http://www.nb.rs/view_file.php?file_id=2966
[19] В. http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-185X/2010/0350-185X1066513C.pdf
[20] М. Селимовић, За и против Вука, БИГЗ, Београд, 1987.
И: http://www.datavoyage.com/nedokumentovano/MesaSelimovic-ZaIProtivVuka.pdf
У приручику Креативног центра Разумем шта читам за 7. разред ученици усвајају читалачку вештину и писменост и на одабраним одломцима из ове расправе.
[21] „Наука се почела приближавати свом нормалном и најздравијем стилу, отвореној расправи о свему. Средишње дело у тој новијој дискусији је поштена и храбра књига Меше Селимовића За и против Вука.”
П. Ивић у М. Селимовић, За и против Вука, стр. 136.
[22] Занимљиво је да читав век раније, фебруара 1860. године, у првом броју часописа Даница његов издавач и уредник Ђорђе Поповић каже да приложене текстове неће разликовати ни по наречјима, ни по правопису, будући да су то побочне ствари. И још: „Нецепајмо се, кад смо и онако са сваке стране и већма но ико поцепани!” Ђ. Поповић, часопис Даница, бр.1, Нови Сад, 1860, уводна реч издавача (странице нису нумерисане)
http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/P_0151/1860/02/b001#page/0/mode/1up
[23] М. Селимовић, За и против Вука, стр. 103–110.
Делове из Стејићевог предговора превода Макробиотике са немачког (1826) читамо заједно примећујући колико се аутор, лекар, трудио да га читаоци разумеју: Тај је нарочито српски (језик) онај који зна свештеник и судија, трговац и рукоделац, землоделац и служитељ, једном речи свако мушко и женско из нашега рода. А. Младеновић, Славеносрпски језик, Књижевна заједница Новог Сада, 1989. стр. 150–151.
[24] Г. С. Венцловић, Црни биво у срцу, Просвета, Београд, 1966. (Избор, предговор и редакција М. Павић)
В. и Пројекат Растко http://www.rastko.rs/rastko-hu/umetnost/knjizevnost/studije/mpavic-venclovic/mpavic-
venclovic.html и Антологија српске књижевности http://www.ask.rs/ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx
П. Ивић, Српски народ и његов језик, СКЗ, Београд, 1986, 162 – 163
По речима Стојана Новаковића, Венцловићево дело показује „како би се према староме, српскословенском књижевном језику (да није било прекида) српски народни књижевни језик развијао“.
http://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_03_c.html
[25] М. Селимовић, За и против Вука, 117–133.
[26] У неким верзијама уџбеничке приче о значају реформе писма и језика у 19. в. помињу се Ј. В. Гете и браћа Грим као личности од ауторитета које су тада, у свеукупном контексту епохе романтизма, уочиле и истакле вредност делâ српске народне књижевности. Венцловићево дело тада није било познато. Али и данас, када је познато, његова и књижевна дела средњовековних аутора, значајна за континуитет и богатство српског народног и књижевног језика, најчешће остају пуки историјски подаци у свести ученика, као, уосталом, и дела и језик народне књижевности, чији дух савременим генерацијама није близак, посебно током основног образовања. О методама за анализу и разумевање таквих дела в. фусноту 17 овог рада.
[27] В. Караџић, Оглед српскога буквара, Беч, 1827, стр. 1 http://scc.digital.bkp.nb.rs/document/S-II-0461
Извор: ЧАСОПИС „ЉУДИ ГОВОРЕ” – СВАКИ НОВИ БРОЈ БОЉИ ОД ПРЕТХОДНОГ
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!