Пише: Новица ЂУРИЋ
/ ГУСЛЕ У СТИХОВИМА СРПСКИХ ПЕСНИКА, сабрао Дејан Томић, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица, 2014. /
Још нико није успио да докаже да су гусле и дрво јаворово вршњаци. Ко је дан старији – нигдје у списима није остало записано. Чини ми се да је бар годину старији Јавор од кога су истесане гусле које су касније проговориле гласом народног пјевања и прогледале очима слијепог гуслара. Тако некако деценијама убјеђујем себе да је Бог прво посадио Јавор а потом од њега саградио гусле. Затим је народ пропјевао, а слијепи гуслар пјевао и допјевавао.
Гусле су памтише које најдуже памте. Биљеже вјекове. Сачувале су од заборава побједе и поразе. Опјевале јунаке и витешке ране. Сачувале пјесму, језик, говор... Увијек проговарале када је то другима било забрањено.
Гусле су у српском роду слободарице. Претходнице. Проходнице. Прве стопе, затим пртине и путељци, а онда су се винуле у небеса. Гусле су наш видокруг. Наше бројанице. Амајлија.
Гуслама се није дало да нешто прећуте. И да су нешто и хтјеле скрити, премућене гудалом, гусле су циједиле и последње слово истине. Зато су и проглашене истиноговорницама. У њима су похрањени они најузвишенији, Они изнад Оних. Они јединствени и непоновљиви, младари, перјанице рода и племена. Зато и тако сјаје, с почетка књиге „Гусле у стиховима српских песника“, стихови „Гусле моје дико рода мога“ митрополита Амфилохија Радовића.
Звучи скоро невероватно да је неко успио да сабере све пјесме у којима су опјеване гусле, док се не „прелиста“ оно што је Дејан Томић сабрао у књизи „Гусле у стиховима српских песника“.
Пред гуслама је занијемио и Фидрих Први Барбароса када га је у Нишу још у 12. вијеку дочекао Стефан Немања.
„Барбароса је био удивљен мистиком гусала и певањем“, биљежи у предговору књиге Ненад Грујичић. „Гусле нису само предмет, већ пре свега медиј преко кога су саопштавани и опевани важни догађаји из српске историје...“
Оно што скоро да задивљује читаоца јесте Томићева истражитељска истрајност и студиозност која му је помогла да нас изненади прилозима, односно стиховима које су уз гусле пјевали Срби мухамеданске вјере.
„У прилозима проналазимо гусле у стиховима Омер-бега Сулејманпашића (1870 - ?), Авде Карабеговића (1875 - 1908), Ћазима Ћатића (1878 - 1915) и Османа Ђикића (1879 - 1912). То су аутори из времена када није постојала муслиманска нација створена у Југославији комунистичким декретом после Другог светског рата. Из певања ових аутора види се да су, кроз гусле, свесни свога српског порекла и да се, уствари, тако изјашњавају – као Срби мухамеданске вере“, записао је Грујичић. „Осман Ђикић своју песму насловљава: „Пјесма Србина мухамеданца Црној Гори“. А Ћазим Ћатић каже: „Ја сам Србин - гусле имам,/ уз њих ти опијевам,/и љубављу према Српству/своје пјесме загријевам./ Славим Марка и Милоша,/ славим храброг Ђерзелеза:/ имам њину успомену,/ бритки ханџар оштра реза“. Свјесни једног и другог, попут Меше Селимовића много касније: „Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин“.
Неко можда и помисли како су гусле, пред налетом еводисциплиновања, торовања народа и њихових култура, ретроградне, и не треба да забрињава тако размишљање, јер оно прије умре него ли пријене за народ, зато гусле пјевају своју пјесму. Вјековима, без престанка.
Извор: ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Гусле, дико рода мога
Још нико није успио да докаже да су гусле и дрво јаворово вршњаци. Ко је дан старији – нигдје у списима није остало записано. Чини ми се да је бар годину старији Јавор од кога су истесане гусле које су касније проговориле гласом народног пјевања и прогледале очима слијепог гуслара. Тако некако деценијама убјеђујем себе да је Бог прво посадио Јавор а потом од њега саградио гусле. Затим је народ пропјевао, а слијепи гуслар пјевао и допјевавао.
Гусле су памтише које најдуже памте. Биљеже вјекове. Сачувале су од заборава побједе и поразе. Опјевале јунаке и витешке ране. Сачувале пјесму, језик, говор... Увијек проговарале када је то другима било забрањено.
Гусле су у српском роду слободарице. Претходнице. Проходнице. Прве стопе, затим пртине и путељци, а онда су се винуле у небеса. Гусле су наш видокруг. Наше бројанице. Амајлија.
Гуслама се није дало да нешто прећуте. И да су нешто и хтјеле скрити, премућене гудалом, гусле су циједиле и последње слово истине. Зато су и проглашене истиноговорницама. У њима су похрањени они најузвишенији, Они изнад Оних. Они јединствени и непоновљиви, младари, перјанице рода и племена. Зато и тако сјаје, с почетка књиге „Гусле у стиховима српских песника“, стихови „Гусле моје дико рода мога“ митрополита Амфилохија Радовића.
Звучи скоро невероватно да је неко успио да сабере све пјесме у којима су опјеване гусле, док се не „прелиста“ оно што је Дејан Томић сабрао у књизи „Гусле у стиховима српских песника“.
Пред гуслама је занијемио и Фидрих Први Барбароса када га је у Нишу још у 12. вијеку дочекао Стефан Немања.
„Барбароса је био удивљен мистиком гусала и певањем“, биљежи у предговору књиге Ненад Грујичић. „Гусле нису само предмет, већ пре свега медиј преко кога су саопштавани и опевани важни догађаји из српске историје...“
Оно што скоро да задивљује читаоца јесте Томићева истражитељска истрајност и студиозност која му је помогла да нас изненади прилозима, односно стиховима које су уз гусле пјевали Срби мухамеданске вјере.
„У прилозима проналазимо гусле у стиховима Омер-бега Сулејманпашића (1870 - ?), Авде Карабеговића (1875 - 1908), Ћазима Ћатића (1878 - 1915) и Османа Ђикића (1879 - 1912). То су аутори из времена када није постојала муслиманска нација створена у Југославији комунистичким декретом после Другог светског рата. Из певања ових аутора види се да су, кроз гусле, свесни свога српског порекла и да се, уствари, тако изјашњавају – као Срби мухамеданске вере“, записао је Грујичић. „Осман Ђикић своју песму насловљава: „Пјесма Србина мухамеданца Црној Гори“. А Ћазим Ћатић каже: „Ја сам Србин - гусле имам,/ уз њих ти опијевам,/и љубављу према Српству/своје пјесме загријевам./ Славим Марка и Милоша,/ славим храброг Ђерзелеза:/ имам њину успомену,/ бритки ханџар оштра реза“. Свјесни једног и другог, попут Меше Селимовића много касније: „Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин“.
Неко можда и помисли како су гусле, пред налетом еводисциплиновања, торовања народа и њихових култура, ретроградне, и не треба да забрињава тако размишљање, јер оно прије умре него ли пријене за народ, зато гусле пјевају своју пјесму. Вјековима, без престанка.
Извор: ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Гусле, дико рода мога
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!