Опсег српскога књижевног језика данас

Није нам наравно намера, нити то спада у наш научни програм, да пропагирамо овде идеју да је хрватски филолошки корпус српскојезички по карактеру (О томе бисмо морали оставити Хрвате да одлуче, а знамо како би одлучили, и како одлучују); намера нам је да опоменемо општу јавност на опрез

Илустрација Дарко Новаковић/Кумодраж

У на­у­ци вла­да пра­ви­ло – ко­је је при­хва­тљи­во и као оп­шти фи­ло­зоф­ски став – да би­ло ко­ји пред­мет про­у­ча­ва­ња и школ­ске на­ста­ве мо­ра би­ти ја­сно иден­ти­фи­ко­ван, де­фи­ни­сан и оме­ђен од су­сед­них и срод­них пред­ме­та на­у­ке и ди­дак­ти­ке – па је та­ко и са је­зи­ком. Срп­ски је­зик уоп­ште, па и књи­жев­ни срп­ски је­зик, по­сле ве­ли­ких по­ра­за срп­ског оруж­ја и срп­ске на­ци­о­нал­не иде­је у ју­го­сло­вен­ском гра­ђан­ском ра­ту, на­шао се у сен­ци по­ли­тич­ких пре­га­ња­ња и но­ви­нар­ских до­ми­шља­ња, а оста­је го­то­во са­свим из­ван на­уч­ног по­гле­да на оно што се  да­нас тим тер­ми­ном мо­же и мо­ра на­зва­ти. За­то је о то­ме по­треб­но да­нас по­ве­сти на­чел­ну рас­пра­ву. По­јам срп­ског је­зи­ка – као и сва­ки дру­ги – има свој обим и са­др­жај, а срп­ски је­зик се по тим па­ра­ме­три­ма од­ре­ђу­је бар на два ни­воа: на ни­воу те­ри­то­ри­јал­ног про­сти­ра­ња и осо­би­на ње­го­вих ди­ја­ле­ка­та, и на ни­воу књи­жев­ног је­зи­ка као сред­ства кул­тур­не ко­му­ни­ка­ци­је.

Огра­ни­ча­ва­мо се на је­зич­ку гра­ђу срп­ске књи­жев­но­сти и на иден­ти­фи­ка­ци­ју је­зи­ка те књи­жев­но­сти, тј. пи­са­ца ко­ји се из­ја­шња­ва­ју или ко­ји се по кул­тур­ној и/или на­ци­о­нал­ној при­пад­но­сти сма­тра­ју срп­ским пи­сци­ма. Раз­лог за та­кву од­лу­ку ле­жи у чи­ње­ни­ци што је књи­жев­ник да­ле­ко сло­бод­ни­ји у упо­тре­би је­зич­ког иди­о­ма ко­јим ће пи­са­ти сво­је тек­сто­ве не­го др­жав­ни чи­нов­ник, тр­го­вац, при­вред­ник и др. Ови по­то­њи на­бро­ја­ни сло­је­ви ста­нов­ни­штва, на­ро­чи­то чи­нов­нич­ки ста­леж, огра­ни­че­ни су им­пли­цит­ним или екс­пли­цит­ним ре­гу­ла­ма је­зич­ке нор­ме, ко­ја је ре­зул­тат ис­тра­жи­вач­ког по­ступ­ка и на­уч­ним или со­ци­јал­ним ауто­ри­те­том ета­бли­ра­ног је­зич­ког по­на­ша­ња чи­ји је ре­гу­ла­тор др­жав­на ад­ми­ни­стра­ци­ја на под­руч­ју о ко­јем је реч, те шко­ла, штам­па и ме­ди­ји, или пак вла­да­ју­ће ми­шље­ње, увре­же­не на­ви­ке, је­зич­ка мо­да или сл.

На­ци­о­нал­ним иден­ти­те­том књи­жев­них ства­ра­ла­ца и књи­жев­но­сти ко­ју ства­ра­ју и про­у­ча­ва­ју по­ку­ша­ће­мо да од­ре­ди­мо иден­ти­тет је­зи­ка ко­јим су пи­са­ни њи­хо­ви тек­сто­ви. „Као што је у при­ро­ди књи­жев­но­сти да се ства­ра у је­зи­ку – пи­ше по­зна­ти исто­ри­чар књи­жев­но­сти Ј. Де­ре­тић – у ње­не основ­не прет­по­став­ке спа­да и то да се она ства­ра у окви­ри­ма не­ке за­јед­ни­це, да је на­ме­ње­на пр­вен­стве­но чла­но­ви­ма те за­јед­ни­це, да њи­ма при­мар­но при­па­да. Та по­ве­за­ност, ви­ше од са­мог је­зи­ка, чи­ни осно­ву на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та књи­жев­но­сти [...]“. И упра­во про­блем на­ци­о­нал­ног, али и ин­ди­ви­ду­ал­ног иден­ти­те­та ства­ра­о­ца, ње­го­вих схва­та­ња и ства­ра­лач­ке ин­спи­ра­ци­је – је­сте је­дан од нај­зна­чај­ни­јих мо­ме­на­та у пи­та­њи­ма од­ре­ђе­ња је­зи­ка сва­ког пи­сца по­на­о­соб, а за­тим и је­зи­ка кул­тур­ног ам­би­јен­та ко­јем пи­сци по свом опре­де­ље­њу при­па­да­ју.

Књи­жев­ност је је­дан од из­во­ра ре­гу­ла­тив­не мо­ћи и нор­ма­тив­них мо­де­ла­тив­них узу­са и за сам је­зик. Та­ко се на је­зик пре­но­си оно што не­ки про­у­ча­ва­о­ци на­зи­ва­ју „књи­жев­ном на­ци­о­нал­но­шћу”; та­ко се за­пра­во фор­ми­ра и „је­зич­ка на­ци­о­нал­ност”, свест о нор­ми и ње­ној ве­зи са „ду­хом на­ро­да”, са кул­тур­ним по­себ­но­сти­ма ње­го­вим у од­но­су на дру­ге на­ро­де, ов­де пре све­га ми­слим на Хр­ва­те, ко­ји се по сва­ку це­ну же­ле раз­гра­ни­чи­ти од нас, па и ми мо­ра­мо од њих. Ни­је нам на­рав­но на­ме­ра, ни­ти то спа­да у наш на­уч­ни про­грам, да про­па­ги­ра­мо ов­де иде­ју да је хр­ват­ски фи­ло­ло­шки кор­пус срп­ско­је­зич­ки по ка­рак­те­ру (О то­ме би­смо мо­ра­ли оста­ви­ти Хр­ва­те да од­лу­че, а зна­мо ка­ко би од­лу­чи­ли, и ка­ко од­лу­чу­ју); на­ме­ра нам је да опо­ме­не­мо оп­шту јав­ност на опрез. Су­жа­ва­њем име­на „срп­ски” на књи­жев­ну про­дук­ци­ју ис­кљу­чи­во за­сно­ва­ну на срп­ском фи­ло­ло­шком кор­пу­су, ка­ко га је­дан део на­ше на­уч­не јав­но­сти схва­та, до­ла­зи­мо у опа­сност да се не мо­же­мо бра­ни­ти про­тив шо­ви­ни­стич­ке ан­ти­срп­ске ли­ни­је код на­ше раз­бра­ће да на­шу кул­тур­ну сце­ну све­де на бе­о­град­ски круг и на је­зик ко­јим се пи­шу де­ла то­га кру­га. При­ну­ђе­ни смо – а и ду­жност нам је као на­ци­о­нал­них на­уч­них рад­ни­ка – да срп­ским сма­тра­мо и пи­сце ко­ји су би­ли уве­ре­ни да пи­шу за Ср­бе (као Ма­та­вуљ, Вл. Де­сни­ца, Гри­гор Ви­тез и мно­ги дру­ги), па иако њи­хо­ва де­ла са­др­же еле­мен­те ко­ји при­па­да­ју хр­ват­ској је­зич­кој тра­ди­ци­ји и хр­ват­ском је­зич­ком кор­пу­су, ка­ко се он да­нас де­фи­ни­ше.

О ово­ме кор­пу­су, пре­ма то­ме, тре­ба су­ди­ти као о нор­мал­ном срп­ско­хр­ват­ском је­зи­ку ко­ји је функ­ци­о­ни­сао у за­јед­нич­ком кул­тур­ном са­о­бра­ћа­ју го­то­во чи­тав је­дан век. Ва­ља јед­ном за­у­век на­по­ме­ну­ти и то да је екав­ско-ије­кав­ска ва­ри­ја­ци­ја чи­сто уну­тра­шња ствар срп­ско­га књи­жев­ног је­зи­ка и да о то­ме не тре­ба во­ди­ти рас­пра­ву би­ло с ким и би­ло у ка­квом кон­тек­сту. Ов­де је прак­тич­но реч о од­но­су срп­ског ије­кав­ског књи­жев­ног и је­зич­ког кор­пу­са – и хр­ват­ског – те се ека­ви­зма ни по ко­јој ли­ни­ји та рас­пра­ва не до­ти­че.

Др Ра­до­је Си­мић
Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду (у пен­зи­ји)

Извор: Политика