Кина повећава присуство на руском Арктику. Шта Москва о томе заиста мисли?
"Држава нема вечне пријатеље или савезнике, само вечне интересе." Обично приписиване британском премијеру лорду Палмерстону, ове речи би могле да буду корисно полазиште у размишљању о кинеско-руским односима на Арктику. Према серији чланака које је недавно објавио "Баренц обсервер", Кина и Русија појачавају сарадњу у експлоатацији природних ресурса на руском Арктику (видети овде и овде). Иако ово није богзна каква новост, оно што је интересантно јесте могућност да је такав обим сарадње подстакнут санкцијама Запада против Русије, наметнутих због интервенције Русије у Украјини и анексије Крима.
Арктик има важну улогу у руским енергетским плановима за будућност. Влада Владимир Путин је 2009. године објавила "белу књигу" где је изложила свој амбициозан програм за експлоатацију ресурса Арктика. Али, бушење нафте и гаса на Арктику захтева софистицирану технику и опрему, која углавном није домицилно развијена, не производе је руске компаније, па се много тога купује од западних компанија као што су "Шел", "Ексон" и "Статојл". Међутим, већина опреме је постала недоступна када су се, после интервенције Москве у Украјини, на мети западних санкција нашле и велике руске државне компаније.
Ово је дефинитивно пореметило руске амбиције на Арктику. Према "Баренц обсервер"-у, санкцијама подлеже 68% све опреме која је руским компанијама потребна за бушење ван копна на Арктику. У ствари, када се ради о истраживању континенталног прага (шелфа), само један одсто од укупне количине опреме потребне руским компанијама производи се у самој Русији. Руски медији пишу да би ова несташица могла да омете не само планиране пројекте истраживања и бушења на Сахалину и у Печорском мору, на пример, већ да угрози и садашње операције.
Но ту је Кина. "Дипломат" је већ писао да би изолација Русије коју намеће Запад могла бити прилика од стратешке важности за Пекинг. Пoшто неколико европских држава покушава да се "одвикне од зависности" од руске нафте, а гаса посебно (види овде и овде), Русија гледа коме би другом могла да извози своје угљоводонике. Кина је очигледан купац. Према годишњаку "Бритиш петролеум"-а, Кина тренутно увози 70-80 одсто потребне нафте и гаса са Блиског Истока и Африке. Из економских и стратешких разлога, Пекинг жели да то промени диверсификујући своје изворе. Русија је очигледан продавац.
Сарадња је већ почела. Најпознатији пример, гасни споразум из 2014. године, омогућава да се руска арктичка и сибирска гасна поља са Кином повежу преко 4.000 км дугог нафтовода "Сибирска снага." Према "Гаспрому" и "Кинеској државној нафтној корпорацији", два државна предузећа која су носиоци посла, овим гасоводом ће се у наредних 30 година испоручити 38 милијарди кубних метара гаса за невероватних 400 милијарди долара. Део овог новца ће ићи за финансирање самог гасовода.
И "Кинеска државна нафтна корпорација" и "Кинеска државна офшор нафтна корпорација" су већ инвестирале у руска нафтна и гасна поља на Арктику. Чини се да су Кинези укључени и у одржавање руских постројења. У интервјуу за руски лист "Ведомости", министар за природне ресурсе Сергеј Донској је изнео тврдњу да "Кина може масовно и довољно брзо да производи потребну опрему". Међутим, нагласио је Донској, кинеске компаније ће морати да ту опрему производе у Русији . "Русија ће развити сарадњу са кинеским компанијама, али опрема мора бити произведена овде, у Русији, са домаћим капацитетима."
Према Донскоју, санкције западних земаља имају позитиван утицај и на руску индустрију. "То нам даје прилику да спроведемо шелф-пројекте управо онако како је првобитно планирано; као стратешки пројекат који има синергетски ефекате на територијални развој Арктика". (Занимљиво, Донској признаје да је велики део кинеске енергетске опреме прекопиран из технологије и опреме других компанија. Нешто од тога би могло бити "плод" кинеских информатичких напада на велике западне енергетске компаније, као што су "Шел", "Ексон" и норвешки "Статојл".)
Но, и поред позитивног спина руских и кинеских функционера, проблема ипак има. Неки Руси већ гунђају због неједнаке кинеске и руске улоге у партнерству, посебно имајући у виду инфериоран положај Кине у односима са Совјетским Савезом током хладног рата. Осим тога, код једног дела руског становништва постоји дубоко укорењен страх од "инвазије кинеских миграната" на слабо насељен Далеки исток Русије.
И Пекинг и Москва би добро учинили да се опомену речи Палмерстона. Иако и Пекинг и Москва тврде да су савезници и узајамно корисни партнери у погледу Арктика, за право пријатељство треба и међусобног поверења.
Корисни линкови:
- Ћирилизовано: Кина
- Ћирилизовано: Дипломат
Аутор: Бенџамин Дејвид Бејкер
Извор: The Diplomat
За коментатора портала СРБИН.ИНФО са надимком "Велика метла", изабрао и превео: Александар Јовановић / Ћирилизовано
 |
| Извор: The Economist |
"Држава нема вечне пријатеље или савезнике, само вечне интересе." Обично приписиване британском премијеру лорду Палмерстону, ове речи би могле да буду корисно полазиште у размишљању о кинеско-руским односима на Арктику. Према серији чланака које је недавно објавио "Баренц обсервер", Кина и Русија појачавају сарадњу у експлоатацији природних ресурса на руском Арктику (видети овде и овде). Иако ово није богзна каква новост, оно што је интересантно јесте могућност да је такав обим сарадње подстакнут санкцијама Запада против Русије, наметнутих због интервенције Русије у Украјини и анексије Крима.
Арктик има важну улогу у руским енергетским плановима за будућност. Влада Владимир Путин је 2009. године објавила "белу књигу" где је изложила свој амбициозан програм за експлоатацију ресурса Арктика. Али, бушење нафте и гаса на Арктику захтева софистицирану технику и опрему, која углавном није домицилно развијена, не производе је руске компаније, па се много тога купује од западних компанија као што су "Шел", "Ексон" и "Статојл". Међутим, већина опреме је постала недоступна када су се, после интервенције Москве у Украјини, на мети западних санкција нашле и велике руске државне компаније.
Ово је дефинитивно пореметило руске амбиције на Арктику. Према "Баренц обсервер"-у, санкцијама подлеже 68% све опреме која је руским компанијама потребна за бушење ван копна на Арктику. У ствари, када се ради о истраживању континенталног прага (шелфа), само један одсто од укупне количине опреме потребне руским компанијама производи се у самој Русији. Руски медији пишу да би ова несташица могла да омете не само планиране пројекте истраживања и бушења на Сахалину и у Печорском мору, на пример, већ да угрози и садашње операције.
Но ту је Кина. "Дипломат" је већ писао да би изолација Русије коју намеће Запад могла бити прилика од стратешке важности за Пекинг. Пoшто неколико европских држава покушава да се "одвикне од зависности" од руске нафте, а гаса посебно (види овде и овде), Русија гледа коме би другом могла да извози своје угљоводонике. Кина је очигледан купац. Према годишњаку "Бритиш петролеум"-а, Кина тренутно увози 70-80 одсто потребне нафте и гаса са Блиског Истока и Африке. Из економских и стратешких разлога, Пекинг жели да то промени диверсификујући своје изворе. Русија је очигледан продавац.
Сарадња је већ почела. Најпознатији пример, гасни споразум из 2014. године, омогућава да се руска арктичка и сибирска гасна поља са Кином повежу преко 4.000 км дугог нафтовода "Сибирска снага." Према "Гаспрому" и "Кинеској државној нафтној корпорацији", два државна предузећа која су носиоци посла, овим гасоводом ће се у наредних 30 година испоручити 38 милијарди кубних метара гаса за невероватних 400 милијарди долара. Део овог новца ће ићи за финансирање самог гасовода.
И "Кинеска државна нафтна корпорација" и "Кинеска државна офшор нафтна корпорација" су већ инвестирале у руска нафтна и гасна поља на Арктику. Чини се да су Кинези укључени и у одржавање руских постројења. У интервјуу за руски лист "Ведомости", министар за природне ресурсе Сергеј Донској је изнео тврдњу да "Кина може масовно и довољно брзо да производи потребну опрему". Међутим, нагласио је Донској, кинеске компаније ће морати да ту опрему производе у Русији . "Русија ће развити сарадњу са кинеским компанијама, али опрема мора бити произведена овде, у Русији, са домаћим капацитетима."
 |
| Па, не баш: "Русија ће развити сарадњу са кинеским компанијама, али опрема мора бити произведена овде, у Русији, са домаћим капацитетима." (Фотографија: Made in China for Russian shelf | Barentsobserver) |
Према Донскоју, санкције западних земаља имају позитиван утицај и на руску индустрију. "То нам даје прилику да спроведемо шелф-пројекте управо онако како је првобитно планирано; као стратешки пројекат који има синергетски ефекате на територијални развој Арктика". (Занимљиво, Донској признаје да је велики део кинеске енергетске опреме прекопиран из технологије и опреме других компанија. Нешто од тога би могло бити "плод" кинеских информатичких напада на велике западне енергетске компаније, као што су "Шел", "Ексон" и норвешки "Статојл".)
Но, и поред позитивног спина руских и кинеских функционера, проблема ипак има. Неки Руси већ гунђају због неједнаке кинеске и руске улоге у партнерству, посебно имајући у виду инфериоран положај Кине у односима са Совјетским Савезом током хладног рата. Осим тога, код једног дела руског становништва постоји дубоко укорењен страх од "инвазије кинеских миграната" на слабо насељен Далеки исток Русије.
И Пекинг и Москва би добро учинили да се опомену речи Палмерстона. Иако и Пекинг и Москва тврде да су савезници и узајамно корисни партнери у погледу Арктика, за право пријатељство треба и међусобног поверења.
Корисни линкови:
- Ћирилизовано: Кина
- Ћирилизовано: Дипломат
Аутор: Бенџамин Дејвид Бејкер
Извор: The Diplomat
За коментатора портала СРБИН.ИНФО са надимком "Велика метла", изабрао и превео: Александар Јовановић / Ћирилизовано
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!