Гло­ба­ли­за­ци­ја језика

Пе­ри­фе­риј­ски ни­вои свих је­зи­ка све ви­ше ли­че јед­ни на дру­ге, тј. лек­си­ка за но­ве по­ја­ве и про­це­се го­то­во да је из­јед­на­че­на у свим сло­вен­ским је­зи­ци­ма

Као и у мно­гим дру­гим дру­штве­ним по­ја­ва­ма и од­но­си­ма са­вре­ме­ног до­ба, гло­ба­ли­за­ци­ја је је­дан од до­ми­нант­них по­кре­та­ча лек­сич­ких про­ме­на у ве­ћи­ни сло­вен­ских и европ­ских је­зи­ка.

У Мо­скви је, 2009. го­ди­не, одр­жа­на на­уч­на кон­фе­рен­ци­ја Ко­ми­си­је за твор­бу ре­чи Ме­ђу­на­род­ног сла­ви­стич­ког ко­ми­те­та, ко­ја је би­ла по­све­ће­на ино­ва­ци­ја­ма у твор­би ре­чи и но­вим ре­чи­ма у сло­вен­ским је­зи­ци­ма. Струч­ња­ци за лек­си­ко­ло­ги­ју и твор­бу ре­чи из свих сло­вен­ских зе­ма­ља ре­фе­ри­са­ли су о лек­сич­ким но­ви­на­ма у сво­јим је­зи­ци­ма. Сви су при­ку­пи­ли и пред­ста­ви­ли бо­га­ту гра­ђу из реч­ни­ка нео­ло­ги­за­ма. Из­не­на­ђу­ју­ћа је би­ла чи­ње­ни­ца да су спи­ско­ви нео­ло­ги­за­ма у свим је­зи­ци­ма би­ли ско­ро по­ду­дар­ни. Та­ко су, ре­ци­мо, у свим је­зи­ци­ма као нео­ло­ги­зми за­бе­ле­же­не лек­се­ме овог ти­па: би­знис-клуб, ма­стер-клас, фит­нес-ин­струк­тор или ме­те­о­а­ларм, па­ра­о­лим­пи­ја­да, ви­де­о­клип, еко­ак­ти­ви­ста, евро­скеп­ти­ци­зам, за­тим број­не лек­се­ме ко­је се за­вр­ша­ва­ју на -иза­ци­ја (би­ро­кра­ти­за­ци­ја, ин­тер­не­ти­за­ци­ја, ра­ди­ка­ли­за­ци­ја, вул­га­ри­за­ци­ја, аро­ма­ти­за­ци­ја), лек­се­ме са су­фик­сом -(ија)да (пар­ла­мен­ти­ја­да, шу­бер­ти­ја­да, ро­ле­ри­ја­да, еко­но­ми­ја­да), по­ве­ћа­ва се број име­ни­ца ко­је по­чи­њу са те­ле-, тер­мо-, астро- , га­ла- итд. (те­ле­но­ве­ла, те­ле­ма­ра­тон, тер­мо­ча­ра­пе, тер­мо­па­пир, астро­ме­ди­ци­на, га­ла­шоу), а све је ви­ше и име­ни­ца ко­је се за­вр­ша­ва­ју са -гејт, -фил, -мен, -хо­лик итд. (наф­та­гејт, фран­ко­фил, фран­ко­мен, есте­то­хо­лик, чо­ко­ла­до­хо­лик).

По­да­ци су по­ра­жа­ва­ју­ћи. Ако ску­по­ве ре­чи у раз­ли­чи­тим је­зи­ци­ма пред­ста­ви­мо у ви­ду кон­цен­трич­них кру­го­ва, мо­же се ре­ћи да је са­мо цен­трал­ни део тих кру­го­ва остао ста­би­лан. Нај­ва­жни­је и нај­фре­квент­ни­је ре­чи ни­су се про­ме­ни­ле. Пе­ри­фе­риј­ски ни­вои свих је­зи­ка све ви­ше ли­че јед­ни на дру­ге, тј. лек­си­ка за но­ве по­ја­ве и про­це­се го­то­во да је из­јед­на­че­на у свим сло­вен­ским је­зи­ци­ма. Као што у свим гра­до­ви­ма Евро­пе ни­чу исте про­дав­ни­це у ко­ји­ма се про­да­ју исти про­из­во­ди, та­ко се и је­зи­ци по­пу­ња­ва­ју истим ре­чи­ма. И као што до­ма­ћи про­из­во­ђа­чи му­ко­трп­но по­ку­ша­ва­ју да за­др­же до­ма­ће фа­бри­ке и про­дав­ни­це сво­је ро­бе, а ма­ло ко од њих у то­ме успе­ва, та­ко и је­зи­ци ши­ром Евро­пе му­ко­трп­но по­ку­ша­ва­ју да за­др­же свој иден­ти­тет, а у то­ме успе­ва са­мо нај­ста­ри­ја, ба­зич­на лек­си­ка (на при­мер, она ко­јом се озна­ча­ва­ју де­ло­ви те­ла, де­ло­ви ку­ће, нај­ва­жни­је рад­ње итд).

Са­вре­ме­на тех­но­ло­ги­ја омо­гу­ћи­ла је да се, за­јед­но са ин­фор­ма­ци­ја­ма, не­ве­ро­ват­ном бр­зи­ном ши­ре и ре­чи за раз­ли­чи­те по­ја­ве. Ево јед­ног при­ме­ра за ути­цај гло­ба­ли­за­ци­је на ин­тер­на­ци­о­на­ли­за­ци­ју лек­си­ке.

Пре не­ко­ли­ко го­ди­на, јед­ног вре­лог ле­та, ве­ро­ват­но пр­во у Бри­та­ни­ји, об­ја­вље­на је вест о за­ба­ви мла­дих бри­тан­ских ту­ри­ста ко­ја се са­сто­ја­ла у то­ме да у ле­то­ва­ли­шти­ма ши­ром све­та ска­чу са бал­ко­на сво­јих хо­тел­ских со­ба у ба­зен ис­пред хо­те­ла. До­ми­шља­ти но­ви­нар је но­ви спорт на­звао бал­ко­нинг. Истог да­на, ваљ­да у не­до­стат­ку озбиљ­них те­ма, вест се про­ши­ри­ла по це­лом све­ту. Чак је и у дру­гом днев­ни­ку РТС-а, во­ди­тељ про­чи­тао вест о бал­ко­нин­гу, па је но­ва лек­се­ма по­че­ла да се ши­ри ме­ђу го­вор­ни­ци­ма срп­ског је­зи­ка ко­ји су јед­ни дру­ги­ма пре­при­ча­ва­ли вест о но­вом спор­ту. Ши­ре­њу ве­сти и но­ве лек­се­ме умно­го­ме је до­при­нео сни­мак ско­ко­ва на ин­тер­нет-пор­та­лу „Ју­тјуб”. Сни­мак је об­и­шао свет под на­зи­вом бал­ко­нинг.

Ова реч се бр­зо про­ши­ри­ла, али је бр­зо и не­ста­ла из срп­ског и мно­гих дру­гих је­зи­ка. По­ја­ва та­ко­зва­них јед­но­днев­них ре­чи та­ко­ђе је од­ли­ка гло­ба­ли­за­ци­је. Као што се ки­шо­бра­ни пра­ве да тра­ју јед­ну се­зо­ну или за јед­ну упо­тре­бу (па ако ду­же оп­ста­ну, за­чу­ди­мо се и об­ра­ду­је­мо), та­ко се и је­зич­ке озна­ке за број­не дру­штве­не бе­зна­чај­но­сти ко­је крат­ко­трај­но пле­не па­жњу, на­гло по­ја­вљу­ју и бр­зо не­ста­ју. Ово, на­рав­но, не ва­жи за све но­ве ре­чи. Не­ке од њих по­ста­ју трај­ни(ји) део лек­сич­ког си­сте­ма је­зи­ка-при­ма­о­ца.

Ва­жно је има­ти у ви­ду да је ме­га­ло­ман­ски увоз ре­чи са­мо про­прат­на по­ја­ва уво­за про­из­во­да, али и по­гле­да на свет, кул­ту­ре, си­сте­ма вред­но­сти. У јед­ном па­ке­ту гу­би­мо и је­зик и иден­ти­тет. Ва­ља­ло би раз­ми­сли­ти о то­ме.

Рај­на Дра­ги­ће­вић

Пр­о­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду

Извор: Политика