Љубов Виноградова у књизи "Ноћне вештице" говори о неустрашивој борби совјетских жена пилота против фашизма и сексизма.
Жене које лете се боре, побеђују и падају, изрешетана мецима, спаљене, унакажене. Неке умиру најстрашнијом смрћу када искачу из запаљеног авиона без падобрана. Херојски, силовит и страшан свет борбених авиона у женској верзији. У књизи "Ноћне вештице" («Ночные ведьмы») историчарка из Москве Љубов Виноградова, у сарадњи са таквим ауторима као што су Ентони Бивор (Аntony Beevor), који је написао предговор за књигу, и Макс Хестингс (Max Hastings), на основу аутентичних докумената и директних доказа говори о великом подвигу совјетских жена пилота током Другог светског рата.
Виноградова пише тако како пишу жене, обраћајући пажњу на оно што утиче на душу, а што обично недостаје: о одвајању од породице, тешкоћама са избором одговарајуће одеће (у почетку су им давали мушку одећу, чак и доње рубље), сузама када су ошишали, подсмесима и узнемиравању од мушких пилота, по правилу припитих; проблему контрацептивних средстава (Виноградова описује сцену када су жене пилоти са завишћу разгледале кондоме одузете од непријатеља, који су тада били реткост) или шивењу рубља од падобрана оборених немачких падобранаца. Можете замислити како је то понижавало нацистичке пилоте. То да те је оборила жена, већ је срамота – сигурно су мислили у себи пилоти Луфтвафе - али да још доње рубље шију од твоје опреме ...
"У немачкој војсци није било жена војника, па ни пилота", каже Виноградова. "Природно, оне су код њих изазивале велику радозналост. Поред тога, са женама пилотима, које су пале у заробљеништво, поступали су веома окрутно". Пре свега, скидали су их да провере пол. Када су оборили Лену Смирнову она се убила - наставља Виноградова - да не буде заробљена.
Одушевљење постигнутом победом је било исто као и код мушкараца. Понекад се манифестовало веома чудно. "Ти си оборила "хенкел", драга!", узвикнула је механичарка Љери Хомјаковој, када је слетела после ваздушне борбе са групом немачких бомбардера. Одмах су све жене земаљског особља окружиле пилота и изљубиле је. Хомјакова је убрзо погинула. Њено тело су пронашли на пољу сунцокрета.
Да ли је било оштре борбе жена пилота са мушким сексизмом у својим редовима као и са Немцима? У поређењу са већином жена у совјетској армији, које су биле стално изложене узнемиравању и понекад силовању, жене пилоти су биле на посебном положају. Отворено малтретирање је прекинуто. Али дискриминације је и даље било. Мушкарци су узимали ловце на којима су летеле жене и презриво су их називали "луткама". Најочигледнији пример су мушкарци пилоти који вичу људима на писти у Стаљинграду, када су били обавештени о доласку женског бомбардерског пука: "Хитно сви у склониште! На небу су девојке, које покушавају да слете." Изванредни пилот Раиса Бељајева, која је чак и пре рата учествовала у аеромитинзима, морала је од команданта ловачког пука у којем се борила да слуша и овакве ствари: "Нећу да те шаљем на задатке, превише си лепа." Наравно, Бељајева је то доживела као увреду. Жене, које су често имале више летачког искуства од својих мушких другова, морале су стално да доказују своју вештину и храброст." За поштовање су се избориле постепено, учешћем у ваздушним биткама.
У СССР-у је у борби против фашизма мобилисан невиђен број жена. Ништа слично није виђено ни пре ни после: у Црвену армију слило се скоро милион жена бројних специјалности: извиђачи, тенкисти, снајперисти (о њима ће Виноградова написати своју следећу књигу), митраљесци. 92 су награђене звањем Хероја Совјетског Савеза, 50 од њих постхумно. Оне су биле једине жене на свету које су у крвавом светском сукобу управљале борбеним авионима, често ступајући у борбу са искусним асовима Луфтвафе и, на њихово изненађење, тријумфално.
"Када видим авион са црним крстовима и кукастим крстом на репу, осетим само једно: мржњу. И то ме наводи да још чвршће притиснем окидач митраљеза", рекла је крхка, али истовремено храбра и одлучна Љиља Литвјак (право име јој је Лидија Владимировна Литвјак - прим. прев.) , која је имала позивни знак "Бели љиљан". Она је учествовала у борбама код Стаљинграда и Курска. Прича се да једног дана оборила познатог немачког аса, који је буквално занемео од изненађења, када су му представили противника који га је победио. Прича се да је чак покушао да јој пољуби руку, али Виноградова тврди да то пропагандна лаж. Литвјакова, једна од најпознатијих жена које су летеле на ловцима, нестала је августа 1943. године, током извршења задатка на свом "јаку-1", број 18. Имала је 21 годину. На списку Литвјакове је 12 оборених непријатељских авиона. Њу можемо поредити са Сент-Егзиперијем или Амелијом Ерхарт. До 1979. године, није било могуће идентификовати њене остатке. Нађени су само фрагменти доњег веша и делови грудњака сашивеног од падобранске свиле, који нам говоре да се не ради о обичном пилоту.
Да ли је Литвјакова заиста одговарала херојском ореолу који ју је окруживао? Била је врло ниска и веома лепа, са зеленим очима и раскошном косом. Много је волела да плеше. Трудила се да се лепо облачи, уживала у великој пажњи младих пилота. Имала је јак карактер и настојала да се прослави. Као и многе друге, желела је да буде добар пилот, али без губитка женске привлачности. Њена храброст је била бескрајна".
Моја омиљена прича Виноградове такође је повезана са Литвјаковом: "Једном је после борбе принудно слетела на терен са високом травом. Два совјетска војника су се бацили у потрагу за пилотом, али никако да га нађу. И онда су изненада чули звонки девојачки глас, "Ја сам пилот". Љиља је била тако ниска да је нису могли видети у високој трави."
Литвјакова је - пише Виноградова - била врло својеглава. Више пута је кажњавана због кршење дисциплине и недоличног понашања. Била је заљубљена у чувеног аса Саломатина, који се срушио недуго пре ње у току извођења врло ризичних ваздушних фигура.
А какве су биле околности за љубав тих жена пилота? "Биле су веома младе, а на почетку је међу њима преовладавао начин размишљања да "рат није место за романе". Али борбе су се одужиле и девојке су почеле да схватају да не могу да чекају да се рат заврши па да почну живот поново, јер рат је био њихов живот, а постало је сасвим вероватно да другог можда неће ни бити, с обзиром колико их је страдало . Многе су се вратиле из рата удате, неке су изгубиле своје другове у борби." Писац говори о многим дивним паровима и само о једном случају истополне љубави.
Жене у совјетском ваздухопловству током Великог отаџбинског рата - наглашава Виноградова - нису само управљале ловцима и бомбардерима већ су биле и чланови посада, митраљесци, радио-телеграфисти и противавионци као и земаљска посада за допремање муниције, горива и мазива. У саставу Војног ваздухопловства Црвене армије била су три ваздухопловна пука састављена искључиво од жена: ловачки (586), тешких бомбардера (587) и ноћних бомбардера (588). Пилоте последњег су звали "Ноћне вештице". Зато је под овим називом (помало увредљивим због величине њихових подвига) на шпанском језику штампан превод књиге Виноградове, која се у оригиналу зове "Бранимо отаџбину". "Легенда каже да су им то име дали Немци, које су држали у сталној напетости, наносећи им ударе са крхким фурниром прекривеним школским двокрилцима "по-2". С обзиром на карактеристичан звук њихових мотора, Немци су "по-2" називали шиваћим машинама. Али ја мислим да су му то име дали сами пилоти. Оне су заиста достојне дивљења. Било је потребно много храбрости да би се вршила борбена дејства са овим машинама, које су се палиле од најмање искре. Многе жене пилоти су умрле ужасном смрћу. У целини, број жртава међу женским посадама које су се бориле на фронту, био је огроман. Отприлике једна трећина. Тачан број је тешко навести. У ноћном авио пуку лаких бомбардера, где су губици надокнађивани сопственим особљем, број убијених и рањених износио је 50% од првобитног броја људства пука."
Социјални састав пука је био веома различит: студенти, пољопривредници, радници. Многе од њих су завршиле летњу школу ДОСААФ (Добровольное общество содействия армии, авиации и флоту – Добровољно друштво за помоћ армији, авијацији и флоти - прим. прев.). Многима од њих, као и њиховим вршњацима младићима, рат је пружио прилику да остваре сан о освајању неба. Али оне су тај сан оствариле у најтежим условима. У роману "Рат нема женско лице" (може бити и игра речи јер у руском језику война-рат је у женском роду а у нашем у мушком - прим. прев.) добитник Нобелове награде Светлана Алексијевич као пример наводи једну од "Ноћних вештица", Александру Попов, која је умрла 2013. године у 91. години. Жена бивши пилот прича да су од стреса неке жене губиле менструацију. Али друга жена пилот, капетан Клаудија Терехова каже: "Летели смо и обарали ваздушне асове! Мушкарци су нас запањено гледали. И дивили нам се."
У тој плејади жена пилота треба посебно поменути Марину Раскову, која је летела и пре рата. Раскова је била та која је стајала иза формирања женских ваздухопловних пукова и била тајни сарадник НКВД-а (Народный комиссариат внутренних дел - Народни комесаријат унутрашњих послова - прим. прев.). Њен мото је био: "Ми можемо све."
Каква је била њихова судбина после рата? У армији их је остало врло мало. На крају крајева, њих су и мобилисали због тога што је избио рат. Многе од њих, које су раније летеле на цивилним авионима, вратиле су се својој професији. Али летачки живот и стварање породице тешко иду једно са другим. Оне ретке међу њима, које су остале у војном ваздухопловству, на крају су морале да уступе своје место мушкарцима. Армији су биле неопходне само за време рата.
Да ли се у Русији сећају подвига женских пилота?
"У принципу, руски грађани су веома поносни на хероје и хероине Великог отаџбинског рата. Међутим, многи или чак већина дају предност совјетској пропаганди, а не оном што се стварно догодило. Жене пилоти, о којима сам писала, нису много познате, са изузетком чувених 'Ноћних вештица'. Ниједна од њих није више жива. Када сам 2009. почела да прикупљам материјал за књигу још сам могла да поразговарам са некима од њих. Биле су веома поносне на то што су радиле, а ја сам се веома поносила њима!"
Какав је био њихов стварни допринос победи над непријатељем?
"Ваздухопловни пук је бројао најмање дванаест пилота (пошто је ово превод превода треба рећи да пук има најмање две ескадриле а ескадрила дванаест пилота...у октобру 1941. године када је формиран 586. пук имао је 25 пилота - прим. прев.) и био веома важан фактор на Источном фронту, где је био акутни мањак авиона и искусних пилота. Несумњиво је да су три женска авијацијска пука дала веома значајан допринос. Осим тога, жене пилоти су имале важну улогу у подизању борбеног духа код жена, и војника и цивила, на чија рамена је пао велики терет."
Аутор: Хасинто Антон
Изворни текст на шпанском: ‘Las brujas de la noche’: “¡Querida, has derribado un bombardero Heinkel!” | Cultura | EL PAÍS
Извор: «Дорогая, ты сбила бомбардировщик «Хейнкель!» | Военное дело | ИноСМИ - Все, что достойно перевода
За Ћирилизовано превео: мајор у пензији Мирослав Младеновић, пилот
 |
| Капетан авијације Маша Долина, 587. пук тешких бомбардера, 1941. година |
Жене које лете се боре, побеђују и падају, изрешетана мецима, спаљене, унакажене. Неке умиру најстрашнијом смрћу када искачу из запаљеног авиона без падобрана. Херојски, силовит и страшан свет борбених авиона у женској верзији. У књизи "Ноћне вештице" («Ночные ведьмы») историчарка из Москве Љубов Виноградова, у сарадњи са таквим ауторима као што су Ентони Бивор (Аntony Beevor), који је написао предговор за књигу, и Макс Хестингс (Max Hastings), на основу аутентичних докумената и директних доказа говори о великом подвигу совјетских жена пилота током Другог светског рата.
Виноградова пише тако како пишу жене, обраћајући пажњу на оно што утиче на душу, а што обично недостаје: о одвајању од породице, тешкоћама са избором одговарајуће одеће (у почетку су им давали мушку одећу, чак и доње рубље), сузама када су ошишали, подсмесима и узнемиравању од мушких пилота, по правилу припитих; проблему контрацептивних средстава (Виноградова описује сцену када су жене пилоти са завишћу разгледале кондоме одузете од непријатеља, који су тада били реткост) или шивењу рубља од падобрана оборених немачких падобранаца. Можете замислити како је то понижавало нацистичке пилоте. То да те је оборила жена, већ је срамота – сигурно су мислили у себи пилоти Луфтвафе - али да још доње рубље шију од твоје опреме ...
"У немачкој војсци није било жена војника, па ни пилота", каже Виноградова. "Природно, оне су код њих изазивале велику радозналост. Поред тога, са женама пилотима, које су пале у заробљеништво, поступали су веома окрутно". Пре свега, скидали су их да провере пол. Када су оборили Лену Смирнову она се убила - наставља Виноградова - да не буде заробљена.
Одушевљење постигнутом победом је било исто као и код мушкараца. Понекад се манифестовало веома чудно. "Ти си оборила "хенкел", драга!", узвикнула је механичарка Љери Хомјаковој, када је слетела после ваздушне борбе са групом немачких бомбардера. Одмах су све жене земаљског особља окружиле пилота и изљубиле је. Хомјакова је убрзо погинула. Њено тело су пронашли на пољу сунцокрета.
Да ли је било оштре борбе жена пилота са мушким сексизмом у својим редовима као и са Немцима? У поређењу са већином жена у совјетској армији, које су биле стално изложене узнемиравању и понекад силовању, жене пилоти су биле на посебном положају. Отворено малтретирање је прекинуто. Али дискриминације је и даље било. Мушкарци су узимали ловце на којима су летеле жене и презриво су их називали "луткама". Најочигледнији пример су мушкарци пилоти који вичу људима на писти у Стаљинграду, када су били обавештени о доласку женског бомбардерског пука: "Хитно сви у склониште! На небу су девојке, које покушавају да слете." Изванредни пилот Раиса Бељајева, која је чак и пре рата учествовала у аеромитинзима, морала је од команданта ловачког пука у којем се борила да слуша и овакве ствари: "Нећу да те шаљем на задатке, превише си лепа." Наравно, Бељајева је то доживела као увреду. Жене, које су често имале више летачког искуства од својих мушких другова, морале су стално да доказују своју вештину и храброст." За поштовање су се избориле постепено, учешћем у ваздушним биткама.
 |
| La aviadora rusa Marina Raskova |
"Када видим авион са црним крстовима и кукастим крстом на репу, осетим само једно: мржњу. И то ме наводи да још чвршће притиснем окидач митраљеза", рекла је крхка, али истовремено храбра и одлучна Љиља Литвјак (право име јој је Лидија Владимировна Литвјак - прим. прев.) , која је имала позивни знак "Бели љиљан". Она је учествовала у борбама код Стаљинграда и Курска. Прича се да једног дана оборила познатог немачког аса, који је буквално занемео од изненађења, када су му представили противника који га је победио. Прича се да је чак покушао да јој пољуби руку, али Виноградова тврди да то пропагандна лаж. Литвјакова, једна од најпознатијих жена које су летеле на ловцима, нестала је августа 1943. године, током извршења задатка на свом "јаку-1", број 18. Имала је 21 годину. На списку Литвјакове је 12 оборених непријатељских авиона. Њу можемо поредити са Сент-Егзиперијем или Амелијом Ерхарт. До 1979. године, није било могуће идентификовати њене остатке. Нађени су само фрагменти доњег веша и делови грудњака сашивеног од падобранске свиле, који нам говоре да се не ради о обичном пилоту.
 |
| Љиља Литвјак |
Моја омиљена прича Виноградове такође је повезана са Литвјаковом: "Једном је после борбе принудно слетела на терен са високом травом. Два совјетска војника су се бацили у потрагу за пилотом, али никако да га нађу. И онда су изненада чули звонки девојачки глас, "Ја сам пилот". Љиља је била тако ниска да је нису могли видети у високој трави."
Литвјакова је - пише Виноградова - била врло својеглава. Више пута је кажњавана због кршење дисциплине и недоличног понашања. Била је заљубљена у чувеног аса Саломатина, који се срушио недуго пре ње у току извођења врло ризичних ваздушних фигура.
А какве су биле околности за љубав тих жена пилота? "Биле су веома младе, а на почетку је међу њима преовладавао начин размишљања да "рат није место за романе". Али борбе су се одужиле и девојке су почеле да схватају да не могу да чекају да се рат заврши па да почну живот поново, јер рат је био њихов живот, а постало је сасвим вероватно да другог можда неће ни бити, с обзиром колико их је страдало . Многе су се вратиле из рата удате, неке су изгубиле своје другове у борби." Писац говори о многим дивним паровима и само о једном случају истополне љубави.
Жене у совјетском ваздухопловству током Великог отаџбинског рата - наглашава Виноградова - нису само управљале ловцима и бомбардерима већ су биле и чланови посада, митраљесци, радио-телеграфисти и противавионци као и земаљска посада за допремање муниције, горива и мазива. У саставу Војног ваздухопловства Црвене армије била су три ваздухопловна пука састављена искључиво од жена: ловачки (586), тешких бомбардера (587) и ноћних бомбардера (588). Пилоте последњег су звали "Ноћне вештице". Зато је под овим називом (помало увредљивим због величине њихових подвига) на шпанском језику штампан превод књиге Виноградове, која се у оригиналу зове "Бранимо отаџбину". "Легенда каже да су им то име дали Немци, које су држали у сталној напетости, наносећи им ударе са крхким фурниром прекривеним школским двокрилцима "по-2". С обзиром на карактеристичан звук њихових мотора, Немци су "по-2" називали шиваћим машинама. Али ја мислим да су му то име дали сами пилоти. Оне су заиста достојне дивљења. Било је потребно много храбрости да би се вршила борбена дејства са овим машинама, које су се палиле од најмање искре. Многе жене пилоти су умрле ужасном смрћу. У целини, број жртава међу женским посадама које су се бориле на фронту, био је огроман. Отприлике једна трећина. Тачан број је тешко навести. У ноћном авио пуку лаких бомбардера, где су губици надокнађивани сопственим особљем, број убијених и рањених износио је 50% од првобитног броја људства пука."
Социјални састав пука је био веома различит: студенти, пољопривредници, радници. Многе од њих су завршиле летњу школу ДОСААФ (Добровольное общество содействия армии, авиации и флоту – Добровољно друштво за помоћ армији, авијацији и флоти - прим. прев.). Многима од њих, као и њиховим вршњацима младићима, рат је пружио прилику да остваре сан о освајању неба. Али оне су тај сан оствариле у најтежим условима. У роману "Рат нема женско лице" (може бити и игра речи јер у руском језику война-рат је у женском роду а у нашем у мушком - прим. прев.) добитник Нобелове награде Светлана Алексијевич као пример наводи једну од "Ноћних вештица", Александру Попов, која је умрла 2013. године у 91. години. Жена бивши пилот прича да су од стреса неке жене губиле менструацију. Али друга жена пилот, капетан Клаудија Терехова каже: "Летели смо и обарали ваздушне асове! Мушкарци су нас запањено гледали. И дивили нам се."
У тој плејади жена пилота треба посебно поменути Марину Раскову, која је летела и пре рата. Раскова је била та која је стајала иза формирања женских ваздухопловних пукова и била тајни сарадник НКВД-а (Народный комиссариат внутренних дел - Народни комесаријат унутрашњих послова - прим. прев.). Њен мото је био: "Ми можемо све."
Каква је била њихова судбина после рата? У армији их је остало врло мало. На крају крајева, њих су и мобилисали због тога што је избио рат. Многе од њих, које су раније летеле на цивилним авионима, вратиле су се својој професији. Али летачки живот и стварање породице тешко иду једно са другим. Оне ретке међу њима, које су остале у војном ваздухопловству, на крају су морале да уступе своје место мушкарцима. Армији су биле неопходне само за време рата.
Да ли се у Русији сећају подвига женских пилота?
"У принципу, руски грађани су веома поносни на хероје и хероине Великог отаџбинског рата. Међутим, многи или чак већина дају предност совјетској пропаганди, а не оном што се стварно догодило. Жене пилоти, о којима сам писала, нису много познате, са изузетком чувених 'Ноћних вештица'. Ниједна од њих није више жива. Када сам 2009. почела да прикупљам материјал за књигу још сам могла да поразговарам са некима од њих. Биле су веома поносне на то што су радиле, а ја сам се веома поносила њима!"
Какав је био њихов стварни допринос победи над непријатељем?
"Ваздухопловни пук је бројао најмање дванаест пилота (пошто је ово превод превода треба рећи да пук има најмање две ескадриле а ескадрила дванаест пилота...у октобру 1941. године када је формиран 586. пук имао је 25 пилота - прим. прев.) и био веома важан фактор на Источном фронту, где је био акутни мањак авиона и искусних пилота. Несумњиво је да су три женска авијацијска пука дала веома значајан допринос. Осим тога, жене пилоти су имале важну улогу у подизању борбеног духа код жена, и војника и цивила, на чија рамена је пао велики терет."
Аутор: Хасинто Антон
Изворни текст на шпанском: ‘Las brujas de la noche’: “¡Querida, has derribado un bombardero Heinkel!” | Cultura | EL PAÍS
Извор: «Дорогая, ты сбила бомбардировщик «Хейнкель!» | Военное дело | ИноСМИ - Все, что достойно перевода
За Ћирилизовано превео: мајор у пензији Мирослав Младеновић, пилот
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!