О лажним Илирима и Старосрбима

У Срејовићевој књизи научних есеја „Илири и Трачани” налазе се неколике његове сасвим јеретичке мисли

Гамзиград (Фото Википедија)

Један од наших најпознатијих археолога, академик Драгослав Срејовић, био је зналац многих тајни овог света, ерудита каквог је тешко наћи.

Овај научник нам је откривао крунске чињенице, као чврсте ослонце за будућа истраживања. Међутим, Срејовићево мишљење о Илирима и Трачанима, на Балкану и шире, на Медитерану, откривамо тек у његовој збирци научних есеја („Илири и Трачани”, Београд, СКЗ, 2002) – делу које је постхумно објављено. Ту се показало да је Д. Срејовић током последњих својих деценија међу нама имао пред очима необично јасну и за њега нимало тајанствену појаву „Илира“. Поуздано је, баш као старовековни, римски писци, разликовао „правозване Илире“ (Iliri propriae dicti) од лажних.

За живота се о тим својим сазнањима није изјаснио. Бар не у Србији, а изгледа ни другде.

Међутим, у поменутој књизи налазе се и неколике Срејовићеве, сасвим јеретичке мисли, достојне неких, до тада најзагриженијих сербиста – аутохтониста, али нешто боље подржане доказима.

Прва Срејовићева „јерес“ се наслућује већ у цитату на странама 22–23, у уводном делу поглавља Територија, народ и језик, где се уноси сумња у постојећи аксиом о огромној распрострањености Илира, као балканског народа, али се то чини издалека и опрезно: Ослањајући се вероватно на податке из старијих извора, из 6. и 5. в. с. е., Псеудо Скилакс(псеудоним античког анонимног земљописца) смешта Илире јужно од Либурна (Истра, прим. аут.), дуж југоисточне обале Јадрана све до Аоније и острва Коркире (данас Крф). Наведена су племена која ту живе – Hierastomnai, Bouilinoi. Hylloi, Nestoi, Manioi, Autariatoi, Enhelleis и Taulantoi, али су од њих само Енхелејци („народ јегуље“ прим. аут.) ближе лоцирани око Которског залива. У грчком миту о Кадму и Хармонији, Енхелеис су били племе око града Будуа – Будва, где их Хелени сврставају у Илире.

Тек пошто је тако, навођењем више изворника, довео под сумњу далеко већу распрострањеност Илира од уског приморја, следи Срејовићева научна бомба са одложеном експлозијом: У каснијим изворима (Псеудо Скимнус, Плиније, Страбон и др.) поменуто је поименце још неколико илирских племена, међу њима и Илири proprii dicti (прави Илири), племе настањено вероватно негде у области Скадра и Лисуса (северна Албанија), према коме су Грци назвали цео илирски народ, а Римљани пространу територију коју су освојили на Балканском полуострву, а која је у време Јулија Цезара чинила провинцију Илирикум.

Ту је, дакле, реч о неоправданом, ненаучном уопштавању које није требало ни да буде усвојено од наше науке!

У коначном, пре лажних и пре „правоназваних Илира“, постојало је само једно племе или један род под тим именом, смештен око омање реке Маће, у залеђу Скадра. Тамо у то време није било Албанаца, а њих нико ни касније и све до скоро, не помиње под именом Илири, већ као Шиптаре, Арбанасе или Арнауте.

Данашњи Албанци о овоме никада нису расправљали, а очито је да им тако нешто не пада на памет, као ни неопозива провера геномског наслеђа. Па и зашто би ризиковали кад већ наши академици пишу уџбенике историје, где Албанце смештају у староседеоце Балкана, а сопствени народ у уљезе? У вези са Срејовићевим недовршеним мислима отвара се могућност за оно проклето, ненаучно подразумевање које сваком омогућава тврдњу да он тако нешто никада не би ни помислио ни изјавио и да је све од читалаца погрешно протумачено, јер пропустио је да нам сам одлучно саопшти и непосредне, логичне последице те истине: да су сва остала племена која су била тим етнонимом покривена, у ствари „лажни Илири“, као и другу јерес, да су ти такозвани Илири, романизовани Старосрби и северозападни Рашани. Уместо тога, поставио нас је пред тежак задатак реченицом: Све што је о Илирима и Трачанима изречено у античким временима, подложно је сумњи, а зато у савременој историографији постоје крупне неусаглашености...

    "Данас се Сармати, Далмати, Панони и Трибали већ бојажљиво признају за протосрбе"

Али, даље следе нове јеретичке мисли: Очигледно је да су Апијанова генеалогија и његова велика Илирија, којима су обухваћени и народи који се иначе етнички и територијално оштро разграничавају од Илира (Либурни, Далмати, Панони, Трибали и др.), само вештачке творевине настале из политичких и фискално-административних разлога после укључивања западних области Балканског полуострва у склоп Римског царства.

За оглед о балканском хришћанству у „лонцу за претапање народа“ (мелтинг-пот) Д. Срејовић наводи: Константин Велики је водио 322. г. сарматски рат и заробио велики број Сармата, а зна се да је око 300.000 доселио у дубину Балкана.

Данас се Сармати, Далмати, Панони и Трибали већ бојажљиво признају за протосрбе, од којих су Сармати око Дунава, а остали испод Дунава и Саве.

Врло слично овоме, римски цар Хадријан је крајем 2. века, после такозваног, Дачког рата, такође увезао у царевину око 300.000 такозваних Дачана – етника са тог истог тла. Уз све преостале ратове и устанке, праћене заробљавањем домаћих етника (илирски ратови, далматски, панонски, сарматски устанци, македонско-акарнански и трачки савези против Рима), број присутних, прадавних Срба и Рашана у границама Римског царства, а посебно на Балкану, био је заиста за поштовање.

Ово нас води ка закључку о коначној бројчаној надмоћи античких Срба на балканском простору све до доласка нових пагана – Срба и Словена у 7. веку и њиховој улози у почетном враћању у паганство једног дела старинаца, а потом о важној улози хришћана у покрштавању свих пагана, изворних или повратника, до краја 10. или до 12. века.

Међутим ни ове, у свом најдубљем слоју, аутохтонистички надахнуте тезе Д. Срејовића, објављене у Француској и Италији, нису прошле без цензорских захвата. У познијем, италијанском издању, нестала је она битна реченица на страни 21. где је била изостављена Срејовићева, претежно јасновида мисао о „Илирима“, дакле чињеница од највеће важности за ову расправу.

Срећом, враћена је у београдско издање, захваљујући ваљда оставиочевом поверенику, академику Видојку Јовићу, геологу по струци и научнику са мање моралних обавеза према догми наше историјске науке него према свом пријатељу.

Ово би требало да оштро опомиње најзадртије данашње „панилиристе“ (заправо проалбанце) каквих има и међу нашим историчарима, па и такве који пишу уџбенике историје за факултете, средње и основне школе, а на крају и све остале који их у том разорном послу подупиру, јер им Д. Срејовић поручује с оне стране гроба: Ове теорије нашле су у земљама реалсоцијализма, у Бугарској и Албанији, плодно тле јер су ишле наруку интересима дневне политике, на првом месту подржавању националне еуфорије и одређених, територијалних претензија.

Онда, господо научници, уколико сте поклоници истините историје, очистите наше уџбенике од тих ватиканских и коминтерновских загађења!


Аутор: Божин Јаневски, писац и публициста – истраживач
Извор: Политика онлајн