Бранко Павловић: Кинеска економија и наши медији

И у Србији се некритички преносе ставови западних економиста о Кини

Зграда Кинеске банке у Пекингу (Фото Ројтерс)

У „Политици” од 6. јануара у тексту „Јуан руши долар” поткрала се једна материјална грешка и по мом мишљењу се, у другом делу текста, некритички преносе ставови западних економиста. Мислим да је то добар повод да расправимо нека питања о кинеској економији о којој се на дубоко погрешан начин извештава и у другим нашим медијима. Материјална грешка се односи на навод да ће Кина уложити у изградњу железница 116 милијарди долара, а није 116 него 503 милијарде, што је објављено на сајту владе Кине - Bullet train network still moving at speed.

Не сумњам да је новинар преузео од некуда ову цифру, али је савет свима да редовно прате сајт кинеске владе зато што је то далеко најтачнији и уједно свеобухватан извор информација. И нико никада није оспорио било који податак који је изнет.

Некритичко преношење ставова се односи на следеће: „На берзи ипак упозоравају да бројни макроекономски ризици у Кини остају и даље изражени попут: 1. постојаног снижавања девизних резерви; 2. ризика од урушавања тржишта некретнина; 3. мањка ликвидности на домаћем тржишту обвезница; 4. раста јавног дуга итд.”.

Наравно, ја сам ове наводе у тексту „Политике” раздвојио ради лакшег праћења следеће аргументације:

1. Кина намерно снижава девизне резерве, које су у једном тренутку стигле до 4.000 милијарди долара, управо зато што је то превелика изложеност према долару (ризик да Фeдералне резерве САД нагло оборе вредност долара и да Кина изгуби нпр. 1.000 милијарди). Али и тако смањене резерве су и даље највеће на свету. За економију је добро што се из долара „бежи” у инвестиције.

2. Ризик од урушавања тржишта некретнина у извесној мери постоји, али он не може у Кини да као последицу има слом какав је био 2007/8. на Западу. Ово због тога што се из тих улагања у некретнине у Кини не праве финансијски деривати. Да се подсетимо како то на Западу изгледа на једном примеру. Банка да кредит и стави хипотеку на кућу, затим тај свој кредит осигура. Ако корисник кредита не плати кредит, не само што постоји хипотека, него се осигуравајуће друштво обавезало да оно плати износ дуга. Сада се таква трансакција од проценитељских кућа рангира као ААА рејтинг и онда се та облигација продаје на тржишту хартија од вредности и служи посредно као средство плаћања. Проблем експлодира када се установи да осигуравајуће друштво није уопште имало резервни фонд за гаранције које је издало, да кућа не вреди трећину процене и да дужник никада није ни имао средства из којих би враћао кредит. У Кини ће просто пропасти онај ко је преинвестирао у погрешне локације или објекте који не одговарају потребама тржишта. И то је добро. То је права регулација путем тржишта.

3. Нема говора о мањку ликвидности у Кини. Приватни сектор уопште није презадужен. Нити су банке презадужене. Није ни државни сектор у поређењу с приватним у САД, али Кина сматра да је то ниво задужености који мора да се санира и већ се увелико санира. Међутим, оно што је најважније, Народна банка Кине није до сада предузела ништа од мера монетарног одржавања ликвидности привреде. Насупрот томе, све централне банке Запада, као и Јапан, већ су искористиле све расположиве мере те врсте. Како су све те монетарне мере тек на располагању Кини, ако јој икада затребају, о неликвидности у наредних 10–15 година нема ни говора. Тачно је само то да ће неке локалне самоуправе које су финансирале своје пројекте преко мере одговорног фискалног управљања заиста бити приморане да се суоче са својим ранијим лошим одлукама.

4. Прича о јавном дугу Кине је тотална смејурија. Он је на око 25 одсто у односу на БДП. У САД је та цифра 106 одсто, у Француској 100, у Јапану 220 одсто, у Немачкој 61 проценат итд.

Основни мотив да напишем овај текст је у томе што у Кини уопште у не постоје никакви макроекономски ризици, сасвим супротно тврдњама западних медија.

Ја то пратим око 20 година и готово без изузетка сваког месеца барем два пута читам на западним сајтовима да се Кина урушава сутра. И тако 20 година.

Мислим да би „Политика”, а нарочито наши централни електронски медији, моралa да уложи већи напор да не преноси ове лажне вести, само зато што се објављују на најпознатијим западним економским сајтовима.


Аутор: Бранко Павловић, адвокат
Извор: Политика
Приређено на:

BunsenLabs Linux