Ћирилизовано : Америчко слање војне опреме у Европу је чист блеф

Америчко слање војне опреме у Европу је чист блеф

У Пољску је стигла прва група војника америчке оклопне бригаде. Према агенцији РАР (RAR), тамо је распоређено 250 војника, у склопу операције "Атлантска одлучност" ( Atlantic Resolve), којом треба да се ојача источно крило НАТО-а. Распоређивање америчке оклопне бригаде требало би да буде завршено до краја јануара. У Пољску ће стићи укупно 3 500 америчких војника, више од 400 гусеничарских и око 900 возила са точковима, од чега 87 тенкова, 18 самоходних хаубица и 400 камиона.

Прво што се да уочити на фотографијама америчких тенкова и друге опреме искрцаних у немачкој луци Бремерхавен је да је све то обојено жуто, у пустињску камуфлажну боју. У Европи, таква боја ратне машинерије делује прилично чудно. Овде нема ничег сличног арапској пустињи.

Објаснити тај чудни феномен хитношћу не пије воду. Одлуку по овом питању руководство НАТО-а је донело још априла прошле године. Према томе, Американци су имали више но довољно времена да пораде на спољашности опреме, а да не помињемо да је, по канонима војне науке, ступање на ново ратиште дозвољено само потпуно спремним борбеним јединицама, што подразумева и имање свих својстава теренског маскирања.

Другачије речено, Пентагон је био дужан да своју опрему у потпуности доведе у ред пре него што ће је пребацити у прве редове НАТО-а у Европи. Међутим, своју обавезу очигледно није испунио. Зашто? Ово питање је сасвим легитимно, посебно имајући у виду чињеницу да је такав немар, у принципу, нетипичан за америчку војску, где се поштује сва силесија упутстава и техничких прописа.

Па шта то би Јенкијима, који су увек придавали особит значај управо беспрекорном изгледу своје војске? "Какве везе има, обојиће опрему касније" овде не важи, јер управо је искрцавање у Европу било тренутак који ће покривати сви медији, па је и "имиџ" требало припремити на одговарајући начин. Што најбоље знају сами Американци, страсни пиарољуби.

А опет, и поред свог америчког мастераја у public relations-у, тенкови стигоше у Немачку као да их људска рука није такла још од "Пустињске олује" 2003. године! А да није, потврђује не само пустињска ливреја, већ и други знаци дртавости видљиви на фотографијама.

Дакле, шта се зби са вазда савесном и педантном америчком војском? Зашто је допустила да јој јединице оду у Европу тако аљкаве? Понављам, журба нема апсолутно никакве везе са тим. Времена за припрему је било више него довољно. Постоје само два логична објашњења.

Прво је да су материјално-техничке и финансијске могућности данашње америчке војске далеко од жељених, да већ не дозвољавају спровођење свеобухватних припрема, чак и оних војних јединица које се шаљу на "истурене границе". Ако је тако, онда се са сигурношћу може рећи да је америчка војска у целини запала у веома озбиљну кризу, чије постојање, узгред буди речено, потврђује и низ других општепознатих чињеница исте врсте - почев од случаја од пре неколико дана, када је мотор једног од најстаријих у свету - стратешког бомбардера Б-52 отпао усред лета, преко "напора" да се борбена готовост морнаричке авијације одржава методом "канибализације" делова њених авиона, па све до акутног недостатка муниције за вођење ма и ограничених ратова.

Друго могуће објашњење, које не искључује прво, јесте да такав аљкав начин извршавања задатака јачања позиције НАТО-а у Источној Европи има везе са чињеницом да су амерички команданти проценили да је овај маневар један од последњих грчева садашње америчке администрације, којој су дани одбројани, па да не желе да се озбиљно баве стварима које ће нови председник Доналд Трамп највероватније ускоро прецртати. Међутим, они су војници и извршавају наређења Обаме. Али ће извршити и кад им нови председник нареди потпуно супротно. Стога - зашто трошити паре на очигледан трик? А да не спомињемо чињеницу да слање додатних јединица НАТО-а у Источну Европу добрано прекорачује линију "малих црвених застава" у руско-америчким односима, које ће сигурно бити предмет будућих геополитичких разговора.

Истовремено, генерали из Пентагона вероватно схватају да је за америчку војску, такву каква је сада, боље да се с Русијом преговара него ратује. На крају крајева, Американци су у Европу послали, у ствари, војни отпад - војну опрему из 1970-их, коју су, сасвим успешно и у поскупим размерама, у Сирији, Ираку и Јемену уништавали локални милитанти наоружани само руским "корнетима", а при чему је настрадао и понеки толико хваљени амерички "абрамс" и "невидљиви" немачки "леопард".

Према томе, на садашње прекоокеанско путешествје америчке војне технике тешко је гледати другачије него као на слабо припремљену верзију "атлантског одвраћања" вазда "агресивне Русије", представу која никако не демонстрира моћ америчке војске, него њену слабост и склоност чистом блефу.