Милан Миленковић: Трампа

„Не могу да побегнем од пара“, каже ми, пре десетак година, мој другар, зовимо га за ову прилику „Лаки“, тада градоначелник у великом граду Централне Србије.

„Ко год ме сретне у граду, каже ми ајд’,  Лаки, помози око ове набавке, овог тендера и ја свима обећам да хоћу. И, веруј ми (ја му верујем, јер га знам од детињства) никад ником помогао нисам, али онај ко добије  мисли да јесам и шаље коверат. Ја, шта ћу, узмем, ћутим“.

Власт, дакле, и кад је мала, нешто доноси. Већина људи допире од тог првог нивоа, односно до непосредне материјалне користи, па чак и ту нема неку дубљу стратегију, рецимо дужег извлачења пара и добара, него просто и народски: што око види, рука не пропушта. Узми данас, сутра ко зна где си. То је више последица тога што смо, у сваком веку, осамдесет година сиротиња и вазда смо празни и потребити, те кад се прилика отвори, трпа се у џепове да само пуца. Нисмо ми енглески лордови који шуре цео свет стотинама година, па им се не жури, свега су пуни, а рачунају да ће шурити бар још оволико. Ми данас имамо шансу и, ако је данас не искористимо, опет почиње оних 80 тешких година.

Бистрији, или мање потребити, свеједно, гледају да комад власти мало ограде, да то потраје, јер схватају да је дужа крађа, чак и ако „из ударца“ доноси мање, некако исплативија, а нарочито је мање опасна, јер не мора да се ризикује као код ад хок прљења. Мало, по мало, па се накупи.

Ипак, главни кајмак остаје , како год га пакујеш, на републичком нивоу, јер се на тим тендерима и набавкама тргује и суверенитетом, и независношћу, и слободама. Ту стално преручујеш једно у друго, а лова само капље.

Примерице: Западу обећате да ћете Шиптарима, миц по миц, дати некакву државу, а Запад вам омогући да дођете на власт. Одлично. У склопу погодбе је да и ви, али и ваша браћа са Запада, опљачкате Србију, онако, домаћински. Међутим, за пљачку треба тишина и онда ви, уместо да на Бриселским преговорима тражите нешто и за Србе на Косову, од ЕУ и осталих западних играча, интелигентно тражите да вам се одобри медијска тишина, да пљачку окончате у тишини и мраку, те да вам се доделе диктаторска овлашћења. Странцима, да се не лажемо, то не смета: подржавали су и веће и озбиљније диктаторе, што неће неког Србина, који чак и не убија, осим сиромашањем и пљачком.

Тако је данашња гарнитура „спаковала“ пакт са Ђаволом. Западњаци, и сами квалитетно и дубоко умешани у пљачку, пуштају да се овде одиграва, на дневној бази, прави ватромет антиевропских вредности, наша валст их пушта да узму, у контру, колико код им треба, а сама отима сачувај Боже.

Не знам колико пута је она несрећна Дуња Мијатовић, мислим из Европске комисије, закукала да овде, у Србији, нема слободе медија и није се десило ништа. Европа је пустила Вучића да удави медије. Исто тако, не прође шест месеци да неко не пита, из миле и драге Европе, шта је са оне 24 спорне приватизације и, наравно, не деси се ништа, јер тих и таквих приватизација не би ни било без учешћа странаца. Не мисли ваљда неко да је Коштуница велики маг читаве операције био?

То је, дакле, оно што је Вучић разумео, а ови пре њега нису, или бар не довољно: трговати се може и оваквим стварима. Модел је прост: даћу вам Косово, ако треба и земљу, воде, руднике, шуме, а ви, драги пријатељи из света, немојте заузврат да ми дајете уносне послове, за то ћу се сам снаћи, него ми дајте одрешене руке да ово, моје, потраје.

Погледајте само како се фамозна „Паткица“ пали и гаси с мером. Случај Савамале је стар већ годину дана, разлози за протесте нису нестали, али „Паткице“ некад има, некад нема. Има је кад Вучић нешто не да Западу, кад дадне, „Паткица“ одлази на зимски сан, без икакве везе са реалним збивањима. Наравно, Вучић ни „Паткици“, ни странцима, не даје кривце за Савамалу, јер не може да преда ни себе, ни најближе сараднике, али им даје нешто крупније од тога, уверен сам нешто веома далеко од очију јавности. Газде онда њему склоне „паткичаре“, али их не укидају, ваљаће опет.

Дијего Ривера, Диктатура – карневал мексичког живота, 1936.

Е, сад се сами ставите у улогу владаоца и видећете да више вреди година поклоњеног медијског мрака, година кршења Устава и закона, година менталне тираније над народом, него милијарда долара, јер ће те, за ту годину и у тим условима, исцедити више. То је оно, као што рекох, што је Вучић боље разумео од осталих, чак и од Шешеља, који никад није имао стрпљења да причека кеш, односно да му да шансу кроз време, него је волео одмах све и сад. Ове незналице, пре Вучића су мислиле да су, макар у крајњем исходишту, негде партнери са Западом, да их странци макар гледају као некакве играче, али Вучић тачно зна да су и он, и његов апарат, само мали квислинзи, који могу да склапају нагодбе искључиво продајући трајне интересе народа и државе за своје преживљавање на власти, на којој се – и то нека се нико не вара – преживљава не због сујете, влстољубивости и сличних зезалица, већ због великог кеша.

Ако је договор петооктобараца са Западом био, макар и прећутан, овкав: доведите нас на власт, па се талимо 90:10 за вас, Вучић има интелигентнији договор: доведите ме на власт, ја ћу вам давати све за опстанак на њој, јер се тако оних 10% претвара у 20%. Врло добра математика. И даље во (Србија) страда за кило меса, или макар само један хамбургер, али тај хамбургер једе владајућа екипа, а не народ, тако да питање не треба превише моралистички схватати.

Запад ће се, дакле, и даље правити да не види да је Србија балканска страховлада, да не види да овде нема ни људских, ни медијских слобода, да Устав овде нема тежину Станијине биографије, да појма нема да су мали, балкански диктатори узели безобразне количине кеша, а све то у складу са европскијем вредностима, које нам већ на уши цуре. Курва је Јевропа.