Милан Миленковић: Између руље и елите

Zola aux outrages - tableau d'Henri de Groux © Musée Émile Zola - Médan

Примећујем, на друштвеним мрежама, да опада расположење за излазак  на изборе. Исти они људи, који су прошле године, фрктали на мене зато што сам говорио да су избори бесмислени, а да је бирачко право најјефтиније право које човек може да има, данас и сами заговарају неизлажење на изборе, без обзира да ли ће они бити само председнички, или и парламентарни.

Истовремено, посебно међу младим људима, сазрева свест да ово што се дешава нису привремене тешкоће у које је демократија запала, него да је она, као облик владавине, запала у терминалну фазу, из које јој повратка нема.  Старија генерација то још не види, још верује да ће мртав коњ опет трчати на хиподрому.

Наравно, не ради се овде о неком организованом бојкоту, јер би такав бојкот подразумево политичку организацију која на њега позива, а све наше политичке организације су шибицарске и шићарџијске, само гледају како да се, преко избора, на неки буџет прикопчају, тако да на бојкот неће звати ни једна. Највећи проблем свих странака у Србији, изузев СНС-а, јесте што се ни једна не бори за власт, већ само за партиципацију, а такав приступ одређује и методе деловања. Пошто се, дакле, не боре за власт, остаје цензус, као утешна награда за оне који знају да желе да живе од политике, али нису способни да се изборе за право да је воде.

Смрт демократије, од античког доба до данас, увек почиње Цицероновим речима да пристојан свет више не излази на изборе. Код нас, за две-три године, на изборе неће излазити нико ко није одгледао бар пет сезона „Мале невесте“ и по две сезоне „Парова“ и „Фарме“. Друштвени талог ће бити једини слој који још гласа. Наравно, режим ће, бар док га води Вучић, излазност увек приказивати изнад 50%, јер излазност од, рецимо, 40%, изгледа као врућа шамарчина и за власт, и за опозицију.

Највећа последица сваке касне демократије јесте нестанак политичких партија, односно повратак једностраначју. Постоји још само грађанска партија, односно партија капитала. Чак и партије које су, макар на речима, националистичке, јесу грађанске и то до карикатуре, а по духу и вођству су још и малограђанске. Антикапиталистичке партије не постоје, јер су све у служби новца и капитала.

У парламент, или на положај се долази нагодбама, док су избори ту само да замажу очи. Ко боље памти, сетиће се честитке коју је Тома Николић добио 2012-те, три сата пред затварање биралишта. Исто тако, на последњим изборима је морао да интервенише и амерички амбасадор, да би се једна коалиција угурала у скупштину. Дакле, избори су само представа, односно само начин да се политичка моћ прерасподели, а да то изгледа законито.

Постоји, према томе, само једна партија у овом модерном једнопартизму: партија капитала и политичких грамзиваца. То је очигледно већ на визуелном плану: како се ко дочепа макар и мрвице власти, почиње и по одевању, и по стилу уопште, да личи на оне које, кобајагим, грди. На крају, долази до конвергенције идеологија по фазама: прво се одбија идеја, рецимо, о уласку у ЕУ, да би се, у следећој фази, прича релативизовала (на пример: идеја о уласку у ЕУ није добра, али треба тежити европским вредностима), да би се, на крају, дошло до закључка да европски пут нема алтернативу. Доказ за ово је то што у Вучићевом чопору, данас, има више виших евроскептика, него еврооптимиста, укључујући и њега самог. Одговор на питање: зашто међу становништвом има око 40% евроскептика, а у скупштини око 7-8% лежи не у недостацима изборног система, већ у превртљивости партија. Ви гласате, рецимо, за Двери, јер сте сити Чеде, Бориса, Пајтића и осталих јахача транзиционе Апокалипсе, а онда их, пошто су здипили ваш глас, видите на бини са Чедом, Борисом и Пајтићем, како се љубе у бела лица, а за јуначко здравље се питају са амбасадором Скотом. Ви, дакле, дате глас за једну политику, а добијете другу. То нема везе са изборним системом, него са људским материјалом који се шуња по политици.

Много пута рекох, али да кажем још једном: време демократије је за нама и у томе се не треба варати. Процес некрозе демократије је неповратан, али ће, за још неколико деценија, појмовник демократије владати не само умовима професора, интелектуалаца и књишких мољаца уопште, већ и умовима уличних политиканата. За ове друге није чудо, али образовани људи, бар они који су прошли кроз тзв. хуманистичке науке, врло добро знају да је процес ентропије демократије описан пре два и по миленијума, а да су надмоћни умови наше епохе пропаст њену описали још почетком 20-ог века. Невероватно је колико човек не може да одвоји објективна кретања и чињенице од својих убеђења и хтења, чак и када је. лично, веома уман и образован. Посматрати данас свет кроз призму демократских појмова, попут парламентаризма, права човека и грађанина, или изборних права, сасвим је бесмислено, јер је очигледно да су сви појмови изгубили садржај и да се налазе, кад се на праксу сведу, под диктатуром новца. Рекапитализација Србије (а и других земаља Источне Европе, није почела приватизацијом фабрика, већ окупацијом политичког система од стране новца. То је била претпоставка за транзицију. Шема „демократизације“ изгледа овако: купи се неколико партија и медија, организује се нека наранџаста револуција и доведе се група квислинга на власт. Политички систем пада у руке странаца и домаћих издајника и тек тада рапродаја постаје могућа. Ко влада политичким системом, влада и економијом, а не обрнуто, како мисле доктринари. И, уместо да увиде да је процес окупације и пљачке Србије нужан, односно да је последица опадајуће демократије у светским размерама, српски интелектуалци хоће да поправе демократију, а то углавном чине тако што Америци прогнозирају скору пропаст, Русији воздизање, а демократији воскрс. Нема од та посла ништа. То су само личне жеље, пројектоване на политичка збивања која, пак, личне жеље не узимају у обзир.

Ми смо чак и у погледу Александра Вучића побркали узрок и последицу: није Вучић изазвао кварење политичког система, већ је кварење полтичког система довело до појаве људи као што је Вучић. У нека боља времена, и то не много боља, домет људи као што је Вучић је био веома ограничен. Осим тога, Европа је пуна разних вучића, што показује да је у питању процес, а не случајна појава. Широка јавност процесе ни не уочава, а мањина, она образованија, уочава, али их тумачи потпуно погрешно, што због, као што рекох, личних настројења, што због тога што је властодржац плаћа да шири забуну.

Наивно би било мислити да је политички систем одгајио све саме шампионе патриотизма, само је, је ли, Вучић, са групом инкомпетената и игнораната, успео да се домогне власти. Политички систем је одгајио, и то ће се тек видети, исте типове као што је Вучић, само што су мање компетентни. Кварење политичког система ће довести до појаве политичара, после Вучића, према којима ће овај изгледати као ванбрачно дете Гандија и Мајке Терезе. Иако Вучић буквално разваљује Србију, бојим се да ће, после њега, на власт доћи неко ко ће то радити много успешније. Идеја да ће се, после Вучића, демократија поправити, па ће на власт доћи српски Де Гол, или тако неко, је до те мере наивна, да се само сањалице могу заности њоме. Напротив: систем ће се кварити и обезбеђиваће да на власт долазе црњи и гори од Вучића, а неколико таквих већ запажам на политичкој сцени. С друге стране, не примећује се нико ко иоле вреди, или има талента за политику.

Као и сваки политички систем, демократија има рок трајања. Отприлике, 200 година, од тога се половину времена уздиже, половину опада. Ми данас живимо у време њеног пуног опадања, у коме новац, скупа са политичким системом, бије своје последње и највеће битке. У једној ствари се не треба варати: моћ новца, која покреће демократију, неће се сломити новим и бољим идеологијама, нити доласком поштењачина на власт (такви отпадају већ на нивоу месних одбора политичких партија), а још мање ће ту моћ сломити „мислећи људи“, „интелектуална промишљања“, или дивља хорда лумпенграђана, коју ми још увек, по навици, зовемо јавношћу. Силу, у историји, може да обори само друга сила, а не принцип. Та друга сила су људи цезарског кова, који у себи носе древну вољу за моћ, старију од  новца и апстрактне једнакости и правичности. Пре Цезара, у Риму су сви дрхтали од Краса и осталих богаташа, после Рубикона, сви богаташи су дрхтали од њега. Већ у време Августа, главе богаташа су у џаковима доносиле на Форум, а њихова имовина је била конфискована, кад год би државна каса упала у кризу.

Проблеми новог, савременог цезаризма, од кога нас не дели много деценија, су исти као проблеми оног римског: он не доноси никакву трајну организацију друштва, већ само голу силу, која се примењује често и неумерено. Плебс је, у Цезарово време, а нарочито у доба Августа, довршио свој преображај у популус, што је, отприлике, разлика између кмета и отрока у средњевековној Србији, или између радничке класе у социјализму и лумпенрплетеријата, односно као између грађанства и масе, четвртог сталежа. Пошто популус, а у случају наших унука, четврти сталеж, маса, или руља, ако вам је тако драже, не носи у себи више никакву симболику, па чак ни противсимболику, она се може умирити само на два начина: батином и храном. У Риму је, од времена Августа, сваки становник града имао своју дневну порцију брашна и то само зато што је грађанин Рима. С друге стране, ако би маса кренула да се буни, више није било пара, или поучних говора на Форуму, којом би је политичари смиривали, већ је преторијанска гарда пуштана да руљу коље по улицама до те мере да је, како Светоније пише, крв буквално текла улицама. Ко мало мозга има и уме да повеже збивања, приметиће да се и у Европи, и у Србији, образује четврти сталеж, руља, који је осетљив још само на награду и казну. Лично, све чешће, и у животу, а нарочито на мрежама, срећем тај тип људи, тип глув на сваки аргумент, који још има само емоције и ставове. Они воле и мрзе, желе и пате кад нешто немају, не теже стварању потомства, савршено су бескорисни, али врло лепо реагују на награду и казну. Њихов глас кошта 20е, или картон уља, а на два шамара би продали сва своја начела.

Ако имате дилему око овога што пишем, помислите на ово: иако Хитлер није био Цезар, већ само реплика Наполеона, пре само 75 година, имао је ко да му се супротстави. Данас би се Вермахт, онај Вермахт, прошетао кроз обезљуђену Европу. Руља више не брани ништа, она чак нема ни замисао о заједници, отаџбини, па ни о породици. Потребна је само једна озбиљна еконмска криза, један месец гладовања, да се све распадне. Договор, неписани, али веома јасни, између руље и политичке елите је овакав: добијаћете минимум егзистенцијалних потреба, ако будете мирни. Ако трампите слободу и будућност потомака за парче хлеба, нећемо вас удавити одмах, него постепено. Тај договор, тај нови друштвени уговор, има свој природни крај у томе што политичари, на крају, толико краду, да за популус не остаје ни хлеб. Приивлегија великих, попут Америке, или Британије је да, кад год загусти, оду па опљачкају неког и стабилзују унутрашњу ситуацију, или одштампају нешто пара, па дају популусу. Мале земље, попут Србије, немају те могућности. Оне су мета пљачке, а не пљачкаши и оне су жртве туђе монетарне политике, а не креатори своје. Управо зато, популус у Србији пропада брже, него на Западу. Наша политичка елита, за разлику од америчке или енглеске, нема кога да опљачка, сем своје становништво, а пљачка је, морате признати, веома оштра. Ипак, популус још није љут: мало хлеба и танак премаз рђаве паштете, уз доста „Фарме“ и „Парова“, држи га мирним. Није на боље ни научио, нити има неке велике захтеве од живота.

Често се чују наивни захтеви да народ узме ствар у своје руке, побије банду и… Е, иза тога „и“ се не налази ништа. Морамо да се суочимо са чињеницом, коју упорно одбијамо, да народ, у смислу онога што су Срби били пре сто година, више не постоји. Раслојио се на руљу, на лажне патриоте и лажне еврофундаменталисте. Онај остатак, који није пристао уз неке од ових хохштаплера, више не представља политичку количину. Очигледно је, ко хоће да види, да је договор руље и фолираната, ако је и могућ, могућ само на штету националних интереса, те да само талентовани појединац може да овлада ситуацијом и то трошећи руљу за своје циљеве (она и јесте ту да буде трошена) и зауздавајући лажне патриоте и лажне еврофундаменталисте.

Србија, ако не буде имала на време свог Цезара, имаће туђег. Обе могућности су на понуди. До сада смо, у историји, имали срећу да тешка времена изроде Карађорђа, Мишића, или Ђурђа Бранковића, али и несрећу да се, међу нама, увек нађу и лопови и сецикесе који овладавају ситуацијом после победа. Опасно је, за једну нацију, да се ослања на појаву талентованих појединаца и далеко је сигурније и боље да одгаја политичку елиту. Нека је она и просечна, али обезбеђује мирнији ход кроз историју и искључује појаву разних Вучућа, Тадића и осталих аполитичних типова. То што неко живи од политике, не чини га политичним, јер се политика мора водити, а не спроводити туђа.

У следећем наставку ћу повезати причу о изборима и стварању политичке елите, што је задатак, врло озбиљан задатак за будућност. Тај задатак није немогућ, чак је известан, уколико постоји разумевање једног дела оног остатка међу Србима, који није постао хијена, или руља.

'Angry Mob', Chris Mills

Аутор: Милан Миленковић
Извор: Између руље и елите | Милан Миленковић