Ћирилизовано : Владан Ивковић: Вјечна правила игре

Владан Ивковић: Вјечна правила игре

Извор: WW2history.com

Српски сте родољуб, или сте обични “грађанин“ српских земаља, и све што од политике и државе желите је да вам обезбиједи то фамозно стање знано као “бољи живот“. Ни мање ни више.

Бољи живот, који је постао обезвријеђен послије година и година употребе као основна и често једина мантра сваке српске политичке опције, долази, наравно, као посљедица материјалне успјешности друштва у цјелини. Он се не мјери економским растом, него растом стандарда живљења, што не мора да узрокује једно друго, али друго не може без првог. (Друштво не може бити богато ако држава није, али Индија и Бразил су, рецимо, примјери богатих држава и екстремно сиромашних народа.)

Срби, још чежњиво навикнути на социјализам у којем узроке и посљедице“бољег живота“ у већини нису разумјели, углавном га мјере према томе шта им је држава обезбиједила од оног што они мисле да им је била дужна обезбиједити. То не чуди, јер је Србима сјећање на времена прије комунизма или избрисано или обезвријеђено. И док озбиљни играчи црпе искуство вијековима и миленијумима уназад, Срби се спрдају са искуством или су просто одлучили да га више немају.

Наравно, успјешно, тј. богато друштво се постаје постепено, и углавном преко туђих леђа. Како се постаје успјешно друштво о којем Срби маштају и мантрају треба научити од оних који су то постали, кад смо већ своје искуство исмијали и заборавили.

Међутим, у расправи о бољитку, Срби упорно и бандоглаво одбијају да уче од успјешних и поводе се логиком “правичних“ интереса. Та логика, нажалост, пошто је неискрено племенита, води до пропалих, опљачканих народа чији је светац Вукашин Клепачки – добар, али заклан човјек. Логика правичних интереса је основни елемент филозофије покланих. (А то већ имамо, не морамо се за то борити, и коме је то довољно, нема шта даље да чита.)

Логику неумољивости, којом успјешне нације владају собом и свијетом, Срби или само назиру, или је погрешно тумаче или потпуно одбијају да је уоче. Сви би на тај чаробни Запад јер је тамо добро, али на Западу је добро јер је потукао до ногу и ојадио кога је стигао, укључујући Србе, да би себе обогатио. Пази кад ти војске и економске убице “Запада“ убију сав економски капацитет и потенцијал, па ти онда са дипломом електротехничког факултета немаш гдје да радиш него код тих истих, без да су и динар уложили у тебе. Па, има ли генијалније пљачке?

Хоћете да будете “Запад“, а нисте спремни и кадри да дјелате на начин који је од Запада створио “Запад“? Нисте спремни ни да научите како је Запад постао “Запад“? А нисте спремни ни да се борите против оних који вас пљачкају? Е, па, онда “good luck“ на путу ка бољем животу…

Чак и они Срби који, као жртве логике неумољивости, кукају због штете коју су им нанијели западњачки – и други – носиоци моћи, упорно и бандоглаво одбијају да схвате да су то правила игре откад је свијета и вијека, као што је у фудбалу игра руком прекршај, осим из аута или ако си голман. И кад се у фудбали мијењају правила, мијења их Фифа, дакле, монополска сила која одређује хоћеш ли се уопште такмичити или не. Или си они, или си с њима, и под њима, или си против њих, па шта ти Бог да.

Не заступам ја покоравање вољи силе која пљачка, јер ни то не гарантује ништа сем да ће да наставити да те пљачка или ће да те искористити да помоћу тебе пљачка неку нову жртву. Чак ни не кривим никога низашта. Само заступам схватање да се морају научити природна правила, која се углавном своде на могућност употребе силе, и пристати на њих, па унутар њих тражити рјешења. Савезници и заштитници се траже по логици равнања интереса, краткорочног и дугорочног, а засновано на стратешком пресјеку историјског искуства, тренутног стања и предвиђених изазова.

Током историјских раздобља, траса пута до материјалне успјешности народа, нације, културе, се није значајно мијењала. Као најуспјешније памтимо оне које су највише и најбоље напљачкали у жестокој конкуренцији и оне који су им се придруживали као савезници који пристају на логику неумољивости. Кажем, у жестокој конкуренцији, да бих нагласио колико мораш бити супер-жесток играч да би постао империја, да би награбио довољно и понио кући да изградиш Рим, Париз, Беч, Лондон, Москву, Истанбул, Њујорк итд. Па и многим жестоким играчима, који су знали правила игре и играли по њима, није успјело да напљачкају толико да се мјере са горе побројанима.

Е, данас у земље баш ових пљачкаша идемо да радимо, да живимо “боље“, да се сликамо, гледамо њихове филмове, падамо на њихове кредитне понуде, тј. као жртве њихове накупљене моћи учествујемо у њиховој стратегији одрживе пљачке. И мрзимо их што су побили Индијанце, Индијце, Филипинце, Вијетнамце, нас…

Од геноцидних Американаца, Енглеза и Нијемаца, до “пословних“ Швајцараца и “мирних“ Данаца, сви учествују као сарадници у дејствима империјалистичког освајања и подјеле плијена. И Данац је био колонијални робовласник – и то један од најсуровијих. И данске трупе су ратовале против Србије 1999. године. Швајцарска је главни штаб операције новофеудалног финансијеризма, пљачке на стероидима.

Мора да се зна и то да сама пљачка и освајање не доноси бољи живот аутоматски. У томе је разлика између, рецимо, Шпанаца, који су у пар вијекова напљачкали као мало ко у историји, али нису добро домаћиновали напљачканим, и Холанђана, који су са много мање награбљенгг постали успјешније друштво јер су боље економисали плијеном. Откуд то да су Сједињене Државе симбол благостања, а да је Бразил легло биједе, кад су обје земље кренуле са сличне тачке, и имале сличан почетни потенцијал?

Значи, свако мора да зна правила игре и да их уважава, а играче који играју по тим правилима или да побиједи или да им се придружи или да буде заклан, без љутње, као Вукашин, Бог да му душу мученичку прости. Али правила игре се неће промијенити зато што их ви сматрате нечасним и не волите да по њима играте, или нисте тог кова. Нећете их промијенити јер их је успоставила људска природа, појединачна и чопоративна.

Било би лијепо да Они играју по каквим им воља правилима, а да Нас оставе на миру јер Ми нећемо да будемо као Они. Али неће нас оставити на миру, јер Они не би ни постали Они да су остављали на миру.