Владан Ивковић: Протести 2017

Фотографија: Дојче веле

Нећу о Александру Вучићу. Вучић је заслужио не мирне протесте, него усране мотке. Ма, какве мотке, врљике. Или бандере. Али нећу о Вучићу.

Дакле, о протестима. И о Србима. На шта се дижу. Овако, из птичје перспективе.

На шта се Срби (не) дижу

Посљедње масовне протесте попут овог Српског прољећа Србија је гледала пред Петооктобарски пуч, у јесен 2000. Од тад до сад, Србија је имала бар десет добрих разлога да се дигне на своје владаре. Ал’ се Србљи дизати не шћаше. Било је окупљања, протеста па и немира, али нису били општенародни нити уперени против власти.

Не дигоше се против ниједног случаја слања у хашки казамат оних који су их бранили.

Не дигоше се поводом Мартовског погрома да оборе власт која није била стању да чува народ. (Паљење џамија ван Космета није био свенародни протест, него лоша реваншистичка тактика.)

Не дигоше се ни кад Мило Ђукановић откиде Црну Гору покраденим референдумом. Кад су се Црногорци дизали у протесте против Милове власти, то није било важно осталим Србима.

Нешто се мало дигоше кад Шиптари прогласише отцјепљење, али и то није било против српске власти неспособне да одбрани српске интересе. (Паљење амбасада није неки протест. Осим ако значи објаву рата земљама чије амбасаде палиш. Онда има смисла.)

Не дигоше се поводом ниједног од напада на Сјевер Косова који је вапио за солидарношћу ванкосовске браће.

Не дигоше се ни кад Тадић изгази Устав ударајући границу с Косовом и обриса под Уставом загарантованим правима српског грађанина. Ако је наш, нека гази, рече Друга Србија. А ни Косово нас не интересује.

Не дигоше се ни кад Вучић и Ивица Дачић завршише предају Косова и Метохије у Бриселу. Табање и попишавање погаженог Устава народ ни тад није узбуђивало. Нећемо ваљда слати дјецу да гину за Косово.

Падоше толики ровови одбране Србије, њених граница, њених закона, без да се народ удружи и пружи отпор. Спорадично, поједине идеолопке скупине, самозвани или прави националисти, су устајали, окупљали се и дизали дреку, али те акције нити су узимале маха нити су привлачиле подршку која би се сматрала масовном или општенародном.

Бијес куке и мотике

Дакле, репрезентативни узорак показује да данашњи Срби нису склони пружању отпора нападима на њихове животе, достојанство, имовину, мир и поредак. Ништа од Петог октобра до данас не указује на супротно.

Ових априлских дана се дижу. Куке и мотике. Кусо и репато. Не зна се ко их предводи, која идеја их води, како су усклађене намјере и циљеви различитих учесника. Али се дижу.

Кад се поставе неугодна питања о томе ко предводи протесте, спорадично изрони на површину опскурна студентска организација Други круг. Иначе, одговор је: студенти и омладина. Што нејасније, то боље. Фала, мислим се у себи, гори сам ја што питам.

Исписане пароле дрече “к’о санитет“ против Вучића лично и – како они кажу – диктатуре, мада су досад истакнути захтјеви неких локалних студентских група мање уперени против Вучића, а више против одређених полуга власти око Вучића. Захтијеване реформе РЕМ-а и РИК-а, те уклањање Маје Гојковић и Драгана Бујошевића, директора РТС-а, не гарантују да ће Вучићева моћ бити ишта мања. Посебно не гарантују да ће се степен империјалне хегемоније и окупације смањити. Окупација Србије као коријен Вучићеве моћи и узрок економског стања се и не помиње на паролама демонстраната.

Али народ шета. Дигао се. Лупа у бубњеве. Дува у пиштаљке. Омладина маршира. Студенти. И треба. Кад ће, ако не сад? Кад ће имати идеале, ако не са 20 година? Кад ће искаљивати бијес, ако не кад немају шта да изгубе? И то бијес који је легитиман, чак и ако су организационе околности нејасне. Али и Петог октобра је бијес био легитиман, и таквог га је најлакше усмјерити и напујдати. И у том грму лежи зец.

Јасно је зашто је народ на улицама. Није јасно ко их је на улице извео и зашто. А сви који уче из српског искуства аутоматски морају бити скептици.

Циа, снајка

Кад сагледамо све оне ситуације у којима се исти народ није побунио против корупције, покрадених избора, издаје државних интереса, гажења Устава, поставља се питање откуд му сад воља и логистика. Кад знамо да се посљедњи пут на сличан начин дигао кад га је организовала Циа и друге стране службе потпомогнуте домаћим политичким структурама и агентурама, не можемо не поставити питање да ли се Срби дижу само кад их стране службе организују. Мислим, кад су се па то Срби организовали на масовне протесте без утицаја несрпских интереса?

Док брендирање протеста као “омладинских“, “студентских“, “антидиктаторских“ лијепо и племенито звучи, примјећујемо мањак специфичности, а врло је битно знати ко тачно предводи протесте, именом и презименом, како се финансирају те групе, дакле ко им је газда, прије доношења суда о њима. Зато се стиче искуство, зато се учи историја, да те не изваћаре и измајмунишу шеснаест пута на исти начин.

Примјећује се и одсуство националистичких идеала, а наглашеност класних. Не видим слике генерала Младића, али видим Че Геваре.

Наглашено је и присуство – и свесрдна подршка на друштвеним мрежама – ликова који симболизују поробљеност Србије, дакле, свега онога што је у ствари у коријену Вучићеве опуномоћености и процеса разарања српске нације који су дубљи и старији од Вучићеве улоге.

Тако је говорио Алински

Србија није под диктатуром, него под окупацијом, а протестује се против диктатуре, а не против окупације. Дакле, ови протести се не баве узроком, него његовим ефектима, тј. посљедицама. На врху пирамиде корупције није Вучић, а и ту гдје он стоји, стоји само тренутно. Чак и да је Вучићево уклањање циљ – што није захтјев – не видим позиве на ослобађање од окупације која је разлог што је Вучић на власти, и што је Борис Тадић, ништа мање корумпиран, био на власти.

Дакле, видим инструментализацију маса које јесу незадовољне, с правом су незадовољне и имају легитимне разлоге да изађу на улицу. Али их нико досад, ни за крупније разлоге, није извео на улицу да обарају власт. Дакле, селективни бијес. Искуство и интелигенција ми не дозвољавају да ове знаке игноришем.

Уколико су вам јасни разлози српског јада и пропасти, онда вам је аутоматски нејасно зашто се не протестује против тих разлога. Тешко је подржати дејство које неодољиво подсјећа на многе раније инструментализације и српске и других маса, и кооптацију њиховог оправданог бијеса за рачун интереса који самим њима дугорочно штете.

Поларизација јавности и алинскијевско тзв. “фиксирање“ мете незадовољства су уџбеничке тактике безброј пута успјешно употребљене у империјалистичким освајањима и контроли. Неодређеност и недореченост циљева и смјерница помаже да се што већа маса изведе на улице. Опредијељеност је кобна јер привлачи само истомишљенике, а одбија неистомишљенике, дакле разбија масовност. Бити површан и звучати свеобухватно и изнад свега племенито (како можемо бити против наше омладине и наших студената? како можемо бити за диктатуру?) спречава раслојавање које је неминовна посљедица откривања конкретних циљева.

Мета чак не мора ни буде онај која има да се руши, него онај наспрам којег се најефикасније врши мобилизација маса. А кад их мобилишемо и наложимо, онда их је лако пујдати.

И неугодна питања скептика наилазе на грдњу и осуду. Како вас није срамота не подржати напаћену дјецу која су стисла петљу и самоорганизовала се да ударе на Вучића? Хејтери једни. Наша дјеца нису хулигани. И тако то.

Зато не питајте ништа, само изађите, свако са својом паролом, и оплетите по једној мети за коју се сви слажете да је црни ђаво. Има ко ће да мисли и ко зна зашто.

Кад се маса окупи на површној основи, кад јој се покаже само непријатељ и ништа више, онда једно “Јуриш!“ покреће и онога који зна за шта јуриша и оног који само зна против кога јуриша. Наравно, побиједе само они који знају зашто. Ови други су чувени по томе што се послије жале да су били заведени. Не би био први него хиљадити пут да маса не зна стварни циљ протеста у којима срчано и са узвишеним убјеђењем учествује. Бијес народа је мотивација, рефлекс, окидач, али циљ знају само покретачи. То смо видјели Петог октобра, Двадесет седмог марта, то смо видјели недавно на Мајдану, на Тахрир тргу, у Зукоти парку итд. Маса нема мозак, само емоцију. Нађе се и нека групица да се истури као наводни покретач, али као што смо видјели у Њујорку, они који су истурени и они који вуку конце нису исти људи уопште.

Спуштавах се ја низ ваше уже, што рек’о владика Раде.

Испод жита – закључак

Бојим се да ни Србију не заобилазе европска подрхтавања тла изазвана глобалистичким престројавањем и, конкретније, борбом Њемачке и Британије за превласт над европским маргиналним центрима управе. Њемачка и Брисел су спремни да подржи и црног ђавола који ће држати Лондон на одстојању. Честитке Вучића стижу са свих страна и носиоцима европских вриједности баш пуца она ствар због Вучићевог бруталног гажења свих демократских норми. Препредени Енглези, с друге стране, настоје да Нијемцима оставе што мању зону контроле у пост-брегзитској Европској унији. Вучић, прелетач над прелетачима, није гадљив на праве тренутке, праве понуде и мало уличног притиска, да се погура.

Ова борба не мора да резултира темељним и наглим промјенама; улични притисци могу произвести само реструктуирање мреже утицаја и то је довољно за ову фазу. Динамика између Вучићеве управе и уличних догађања баш и указује на пребијање рачуна испод површине на којој се врше видљиви притисци. И ако Вучић из овог процеса изађе лично слабији, што није гарантовано, окупациони чинилац сигурно неће.

Поставља се питање од чије би превласти Србија као колонија имала више користи или мање штете. Историјски ми се некако чини да смо Нијемцима били потребнији као робље, а Енглезима као топовско месо. Ово је двојба за посебно вагање.

Пошто се и не протестује ради ослобађања од окупације, то је једино што се засигурно неће десити.

Пошто се Срби дижу само кад их организују стране агентуре, ја се искрено надам да ово Српско прољеће неће натјерати дезоријентисану српску омладину на нечије бајонете и под нечије тенкове. У печалбу сигурно хоће, али то се тренутно не може спријечити.

СРБИСТ – Битно. Разумно. Српски.

Претходно од истог аутора:  Вјечна правила игре

Аутор: Владан Ивковић
Извор: #Протести2017 – СРБИСТ