Да ли се Америка распада?

Већина америчког бирачког тела је баш таквог мишљења - судећи по анкети "Расмунсен рипортса" (Rasmussen poll). Од новембарских избора којима је Доналд Трамп постао председник, интензитет реторике која нас раздваја само је појачан. "Антифа" и  "алтернативна десница" буквално ратују по улицама. Ратоборне телевизијске тртљуше, злобне расправе на друштвеним мрежама, немири на универзитетима, избори препуни огорчености у Џорџији и "лов" на републиканске конгресмене - све је то навело обе стране да крену у преиспитивање изборног процеса и да почну да говоре о напуштању "владавине закона".

Тешка су времена, времена за тешка питања. Може ли политика уистину решити наше проблеме, или је управо политика њихов узрок? Да ли се и надаље треба држати демократских процеса када велики део Америке бесни због исхода? Шта би се десило када више не би било гласања и избора? Ова и оваква питања треба и постављати и на њих одговорити отворено и искрено.

"Прогресивци", укључујући Хилари Клинтон, сада себе отворено називају "отпором" и позивају на уклањање Трампа. Антибрегзитске снаге у Великој Британији захтевају од Терезе Меј да одбаци резултат референдума. Демократски избори, камен темељац неолиберализма, више нису светиња ако "погрешна" личност победи. Трамп и успон националистичких покрета у Европи су озбиљно угрозили веровање у неизбежно прогресиваца. Али да ли се прогресивци осећају довољно угроженим да би почели са разматрањем стварних алтернатива социјалдемократији?

Конзервативци су већ променили свој "наратив" Били Кристол тако "цвркуће" да би више волео пуч "дубоке државе" него да живи у држави којој је председник неко као Трамп. Дејвид Фрум из "Атлантика" Трампа назива лажовчином и аутократом. Џорџ Вил нас преко "Вашингтон поста" убеђује да је новоизабрани председник особа са инвалидитетом.

Али нашао се и један конзервативац који за ову тешку ситуацију нуди одговор вредан пажње. Анхело Кодевиља, пензионисани професор с Клермонт института, недавно је објавио изванредан чланак под насловом "Хладни грађански рат". Кодевиља је забринут да се хладни грађански рат не претвори у прави, али се и слаже - што је реткост код десничара. са идејом градова и/или држава "уточиштима" супротстављеним Вашингтону. Зашто, пита се Кодевиља, не применити мало "ирске демократије" (кад народ преузме "ствар у своје руке", јер га институције не заступају; погледат, на пример, овде- прим. прев.) код хиперполитизованих друштвених питања попут абортуса, одређивања полне припадности и оружја?

Зашто "плаве државе", оне у којима доминира Демократска странка, не би прибегле таквим решењима? Али то се већ дешава, јер су неки угледни градоначелници попут Била де Блазија прогласили противљење својих заједница Трамповој политици у погледу "глобалног загревања", па се поставља питање да ли ће доћи и до поништавања "федералних едикта" који се односе на здравствену заштиту, оружје и порезе.

Размере победа прогресиваца у "културним ратовима" навеле су Кодевиљу да понуди рецепт за заиста радикалну децентрализацију. Нека федерална влада контролише неколико кључних области попут одбране, али остало треба препустити државама. Нека Калифорнија буде калифорнијска, а Тексас тексашки. По Кодевиљи, наше бандоглаве политичке, друштвене и културне разлике више не завређују сукобљавања, о рату да не говоримо.

Кодевиља и себи и нама поставља питање треба ли и даље примењивати постојећи политички поредак.

Лудвиг фон Мизес, велики економиста који је искусио страхоте Првог светског рата, изрекао је чувену мисао да "припадати држави којој не желите да припадате није мање тешко ако је та припадност последица избора који се морају одржати после војног поробљавања".

Ова изјава и данас звучи смело, исто као и 1927. године када је Мизес објавио "Либерализам". Нема сумње да већина гласача Хилари Клинтон на Трампову администрацију гледа као на непријатеља и окупатора без законског и моралног ауторитета да врши власт - исто као што би "трамписти" гледали на клинтоновски режим.

Влада која је довољно велика и моћна да изазове масовну психозу после председничких избора је влада без много легитимитета. Људи постају ирационални у политици управо зато што влада контролише толико аспеката живота, што изабире победнике и губитнике. Федерална влада је суперстар играч у америчком друштву, уместо да буде само судија.

Једина очигледна а разумна опција коју имамо је да свако настави својим путем. Размотримо политичку сецесију, радикалну децентрализацију, поништавање федералних закона и локализам као реалне алтернативе много непријатнијим сукобима. Зашто не бисмо опет размотрили могућност да живимо као лабава конфедерација држава. Централна власт из Вашингтона не може, и то у сваком погледу, да управља животима и заједницама 320 милиона толико различитих људи, од Анкориџа до Сан Франциска, од Топеке до Мајамија.

Растава, па чак и развод, јесу бољи од лошег брака.

The Daily Caller | The Daily Caller features breaking news, opinion, research, and entertainment 24 hours a day.

Аутор: Џеф Дајст
Извор: Is America Really Coming Apart, As Charles Mu | The Daily Caller
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Antergos Linux-у