Владан Ивковић: Српске издаје, III дио

Претходно:

- Владан Ивковић: Српске издаје, I дио

- Владан Ивковић: Српске издаје, II дио

Међу Србима још увијек доминира премиса да су позитивци у Другом свјетском рату били само они који су се активно и жртвујући себе – и народ – борили против фашизма. Из тога исходе четничко-партизанске расправе и бескрајна доказивања ко се борио против фашистичког окупатора, а ко је с њим сарађивао, тј. ко су били добри момци, а ко лоши.

Српски образац, очишћен од дезоријентишућих утицаја, не смије да се заснива на односу учесника према империјалистичким идеологијама и њиховим носиоцима, него искључиво према стубовима српског интереса. Дакле, добар је био онај Србин који се борио за Српство, лош је био онај који није. Није ко се храбро борио, него ко се за шта борио.

У трећем дијелу “Српских издаја“ бавићу се минимумом српског интереса који је Србин имао бранити или издати.

Извор: Погледи

Српство пред стрељачким стројем

Најприје се мора одредити шта је, у условима окупације, био српски интерес.

Суочен са губитком државе заштитнице, једине коју је имао, српски народ се 1941. године налази пред стрељачким стројем. Силе осовине му цијепају животни простор и дијеле га својим сателитима мање-више одлучним да Србе истријебе или на друге начине уклоне са терена који им је додијељен. Срби се не суочавају са идеолошким двојбама, да ли воле фашизам, нацизам, антифашизам, либералну демократију и шта све не, него да ли ће умјети преживјети или неће. Као што се свака стратегија гради према циљу и уз помоћ само оних ресурса које посједујеш, тако је и једино било на ползу Српства политичка и борбена дејства усмјеравати у правцу спречавања надмоћнијег непријатеља да нас потамани.

Тешко је негирати чињеницу да је Српство, бар у једном дијелу животног простора, било изложено потпуном истребљењу и да је једино разумно било усмјерити снагу на одбрану голог живота.

Дакле, први закључак је да је у интересу Српства било пуко преживљавање што већег дијела угроженог народа.

Да ствари буду још критичније, Срби нису имали ни привид јединственог националног политичког центра који би се у условима окупације могао бавити опстанком народа у цјелини. Нико није имао моћ одлучивања у име цјелокупног Српства. Послије 6. априла, нико није могао читаво Српство опредијелити да помогне Хитлеру, Стаљину, Рузвелту или Черчилу у њиховом међусобном рату за свјетску надмоћ.

Обласне прилике нису ни дозвољавале такво дејство. Срби у НД Хрватској су били изложени другачијим притисцима од Срба у окупираном патрљку од Србије, а ови опет од Срба у крајевима окупираних од фашистичке Албаније или Бугарске. Опет, различите прилике су налагале различите стратешке одговоре. Српство је било окупирано, а многи заборављају да то значи да окупатор има моћ да активно спроводи своју замишљену политику која је усмјерена против интереса окупираног народа и која не дозвољава развијање било какве независне политике међу челницима тог народа.

У условима окупације каква је владала постојао је српски интерес, али није постојала никаква обједињена политичка цјелина која би га заступала, нити је у условима националне дезоријентације, која је владала још од пада српских држава 1915. године, постојала идеолошка везивна матрица међу физички растуреним српским ентитетима. Како она није постајала, а интерес је био базичан – преживљавање, може се рећи да су српске обласне организације са својим вођама имале право бранити тај интерес, чувати народ, на начин за који нађу да је најпрактичнији.

Ми данас можемо само да их оцјењујемо по томе колико су били практични и ефикасни, али све док им је примарни циљ био одбрана српског народа од истребљења, они не могу бити издајници Српства.


Антифашизам и фашизам

 Гледано са исте стране, Срби као тако искасапљена нација нису били класичан учесник у Другом свјетском рату. Ратовале су империје, државе, а Југославија, оно најближе српској држави, је тај рат изгубила и укинута је.

Пред српским народом, уколико би преживио у релеватној мјери, стајао је процес обнове државе, а не одбране државе. Не мислим на пруге и творнице, него на сам концепт државности. Али и задатак обнове државности је био секундаран, условљен опстанком.

Извор: U.S. National Archives

Срби су постали народ без државе, пред истребљењем, у грчевитој борби за опстанак. Срби и читав рат проводе као народ без државе, народ који нема установе и органе који се могу у јединству опредијелити за или против ове или оне стране у свјетском рату. Дакле, нису исти рат водили Срби и Њемачка, Америка, СССР, Британија. Равнати српска ратна опредјељења према супротстављеним савезима унутар глобалног рата је неправедно. Исти образац се не може примјењивати на групу која води борбу за опстанак, а против истребљења, и империју која ратује око колонијалних посједа и геополитичких размирица, заклањајући се иза фашизма или антифашизма.

Зашто би се народ којег бацају у јаме зато што носи српско име и слави славу бавио империјалистичким идеологијама? Кама под српским вратовима је идеологије мијењала како јој је кад штимало. Нису српски џелати то постали зато што су били фашисти него зато што су имали истребљење Срба за циљ. Империјалистичка идеологија је само дала покриће тежњама које су постојале и дан-данас постоје са или без тих идеологија. Па, нису нацисти измислили конц логоре за Србе, нити су Бугари поклали пола Јужног Поморавља само онда кад су били у савезу са нацистима. Тежња ка истребљењу Срба је константа двадесетог вијека и најбитнија идеолошка тековина српских ратова.

Према томе, борба за Српство се није могла мјерити антифашистичким лакмус тестовима, јер Срби пред истребљењем нису имали обавезу да се баве страним идеологијама и моралом који је свака у своју корист наметала. Није могла да се мјери ни аршинима југословенства које је умрло одбијањем Југословена да у њему учествују и проливеном братском крвљу. Једини аршин се могао изводити из српског обрасца изграђеног на српском интересу.

Извор: Слободна Херцеговина

У име Српства или против Српства

Борба против окупатора и борба за Српство у име Српства може, али не мора да буде иста борба. У српском обрасцу, не морају обје чак имати ни позитиван предзнак.

Онај који се бори против окупатора Југославије не мора у исто вријеме и да се бори за Српство, као што је случај југословенских комуниста и показао. Онај који се бори да му не покољу народ може да изабере страну у империјалистичком рату, али не мора, ако то не доноси корист његовом крајњем циљу. Тај избор је морао да буде само резултат његове процјене о најефикаснијем начину да се одбрани Српство. Једина морална обавеза кроз чију призму је српски вођа морао да гледа на свјетски рат је она која одређује судбину српског народа и Српства.

Дакле, у овом дијелу “Издаја“ раздвајамо Србе који су дјеловали у име Српства и у корист српског народа којем је пријетило и над којим је у великој мјери изведено истребљење, од оних Срба који су се ставили у службу или на страну империјалистичких идеологија, те су се њима руководили у борби у складу са прокламованих циљевима који нису у темељу имали српски интерес, тј. којима он није био мотивација.

У условима ширине избора, унутар политичких организација једног народа може и треба доћи до идеолошких распри и опредјељивања, али само ако све стране у расправи имају у срцу јединствени интерес тог народа. У условима геноцидне окупације, идеолошким подјелама није било мјеста, и оне су штетиле чак и кад су имале српски предзнак и кад су биле резултат потраге за централном, стратешки корисном идеолошком матрицом. Оне, изазване идеолошким стремљењима које нису имали српски предзнак, а које су чак имале за посљедицу расрбљавање дијела народа, оне јесу биле издајничке, а Срби који су их распиривали, јесу били издајници свог народа.

Је ли се могло с петокраком на челу борити за Српство? Јесу ли знали партизански митраљесци да се Партија и Српство потиру и ако јесу, јесу ли стога изроди и издајници? Ко издаје, народ или вође? Могу ли се партизани амнестирати од заблуда у које су их довели комунисти?

Је ли “за Краља“ и “за Отаџбину“ могло у исти поклич? Је ли борба за обнову Краљевине Југославије, која је разоружала Српство, исто што и борба за Српство? Је ли нормално бити и српски и југословенски родољуб послије априла 1941.?

Могу ли Урош Дреновић и Димитрије Љотић у исти кош? А Дража и Пећанац? Ако је Бирчанин издао Југославију организујући пуч за Черчилове бабе здравље, је ли и четничке јединице по Далмацији оснивао ради Српства или да Енглезима има ко градити мостобран?

У четвртом дијелу “Српских издаја“, покушаћу да одговорим на оваква питања и да дођем до начелних разграничења међу Србима изродима и Србима родољубима.

СРБИСТ – Битно. Разумно. Српски.

Аутор: Владан Ивковић
Извор: Српске издаје, III дио – СРБИСТ