Владан Ивковић: Ко си, шта си у неолиберализму

Извор: Н1

Све што се ових дана дешава радницима српских (условно речено) творница, не може изненадити никога ко разумије неолибералну тиранију над свјетским тржиштима. Природа незадовољства радника Гоше, Фијата, Горења, а нарочито одговор представника државе Србије на вапај својих становника који раде за стране фирме које та иста држава субвенционише, нераскидиво су везани за матрицу неолиберализма.

У неолиберализму, државе раде за наднационалне привредне интересе. Тзв. слободно тржиште ти је слободније што си моћнији и што више државних система можеш да подредиш себи. Слободна трговина, та привлачна отрцана фраза, подразумијева отварање граница слабијих друштава за продор моћних интереса. Моћни то називају слободом.


Кад америчка обавјештајна служба и америчка корпорација изврше пуч у некој централно-америчкој државици чије вођство неће да им угоди аграрном реформом којом би обеземљило свог земљорадника, они то чине у име начела слободног тржишта које та Латино хунта, је ли, онемогућава затвореним границама, тарифама, застарјелом земљопосједничком структуром. Кад поставе свог човјека, он изврши ту реформу, подигне минимум посједа са 1 хектара на 100 хектара, натјера малог посједника, који је 200 година сасвим солидно прехрањивао породицу једним хектаром, да прода посјед реченој корпорацији и отјера га или у бераче банана, или на сјевер, преко Рио Гранде, да ломи леђа на скелама америчких предузимача или дере прсте у кухињама ресторана, као илегалац за никакве паре. То је слобода – слобода да моћни отме од слабијег.

А и ко је овоме крив што је слабији, што се није организовао и одбранио…

Некима је слобода, а некима ропство. Мали број пљачка, велики број бива опљачкан помоћу сарадње једног свог дијела са пљачкашима.

Некад се то звало робовласништво, па феудализам, а данас неолиберализам, капитализам на стероидима. И иза сваког од ових система је стајала спрега са државом. Битна разлика у односу на данашњицу је та што су у прошлости народи били помирени с чињеницом да држава није била њихова, него оних који опорезују, док данас народи, укључујући Србе, мисле да је држава њихова.

Тзв. демократски изабрани државни службеници су ту да одрађују задатке које им постављају моћни финансијерски интереси који су их недемократски довели на власт.


Све што дешава у Србији, већ се негдје на исти начин десило.
Ни држава Србија, као ни многе друге прије ње, није држава народа који у њој живи, државни апарат не ради за народ који тврди да представља и то не треба никога да збуњује или обесхрабрује.
Таква су правила неолиберализма.
Само зато што се нешто зове Република Србија и брендирано је као држава српског народа, не значи да оно то уистину и јесте.
Оно је посјед оних који с њега убиру порез и на друге начине израбљују земљу и народ.
Оно не може израбљивати народ који је јак, само онај који је слаб.

Да би ослабио један народ, мораш га или поразити војно и окупирати, или му наметати схватања и законе који га слабе, што ће проузроковати погрешне свјетоназоре и одлуке, те долазак на чело људи који неће радити за његову добробит, него за добробит газда који их ту држе.
Србима се десило обоје и то више пута у протеклих 100 година.

Мораш му или поткупити елиту или створити је по својој мјери.
Данашња српска политичко-економска елита је то постала не тако што је имала српски интерес као циљ, него управо зато што није.
Ко је имао српски интерес у срцу, тај је сломљен, склоњен, поражен, понижен, прогнан, стријељан, побацан на “пасја гробља“, у јаме.
Не можеш постати економска и политичка елита израбљене колоније ако дјелујеш против израбљивача, него само ако радиш за њих.


Неолиберализам је глобални, елитистички социјализам који у основи има спрегу наднационалних привредних сила и државних система, а против нација и народа.
Основна снага те спреге је њена неизраженост, прикривеност, слојевитост, угловитост, сложеност и испреплетеност до немогућности препознавања. Зато треба да се упире прстом у њу сваки дан и што је гласније могуће, јер што је очитија, та спрега је слабија.

То је онај социјализам у којем држава пореским олакшицама, законима и субвенцијама који поспјешују пљачку помаже страним и домаћим израбљивачима – који је контролишу – да пљачкају народ којим она управља.

Није неолиберализам против људске природе нити је цивилизацијски преседан, него се он мора назвати правим именом и разоткривати сваки дан да би они којима пријети опасност од њега знали да га препознају и можда да се одбране. Штавише, сваки систем који људи развију јесте у људској природи, што не значи да они које такав систем угрожава не треба да га коригују или руше.

Нажалост, овај неолиберализам, подржан новофеудалним финансијерством, се неће урушити сам од себе и народи свијета ће се извући испод те чизме једино ако схвате природу пљачке којој су изложени, изворе моћи пљачкаша и чега се ти пљачкаши највише боје.

Ако је стратегија пљачкаша ширење домета њихових инструмената пљачке, те укрупњавање посједа, тј. глобализам који производи владавину из страних, удаљених центара моћи, онда је контрастратегија уситњавање политичког простора, национализам, јачање локалних центара моћи, грађење локалног, националног привредног ослонца и елита одговорних народу на којем зарађују.

Више није ријеч о радничкој класи, јер она у оном облику у каквом је профилисана у свом настајању више не постоји. Овдје је ријеч о народима који стоје дубоко испод елита и притиснути су дуговима, наметима, дистракцијама, даје им се задовољства на кашичицу да се не би досјетили да су нека врста зависника и лагано бивају припремани за стање у којој им се ништа више неће морати давати јер неће више посједовати ни трунку моћи и нимало капацитета да буду пријетња новом поретку.



Претходно од истог аутора: Владан Ивковић: Српске издаје, коначни дио

Аутор: Владан Ивковић
Извор: Ко си, шта си у неолиберализму – СРБИСТ

Коментари

Постави коментар