 |
| Фотографија: О. Радошевић |
Он је био господар београдске ноћи. И сви су га познавали: курве, макрои, разбојници, глумци, лудаци, робијаши, ђанкозе и дилери, келнери по Јатаган мали, академици, писци… Сви су о њему измишљали анегдоте и у сваку причу о њему веровали. Ништа није било толико невероватно да се Гробарову није могло приписати. Он је узимао рекет од рекеташа, од адвоката, од бродских капетана и славних писаца, од великана глумишта и свих осталих
Кад умрем, напишите ми на гробу: „Враћам се одмах!”
И заиста, било је то све што је писало у опоруци Миладина Ковачевића, познатијег у граду као Јаков Гробаров.
Његов стих из педесетих година прошлог века: „Ја коб, гроба роб” претворио се у име под којим су га знали у престоном граду.
Никад нико од песника и приповедача сербских није стекао такву кафанску славу. „Без предака и без потомака у литератури”, написао је о њему Брана Петровић.
Док је постојао Бермудски троугао – „Липа” „Шуматовац” и „Грмеч” – био је некрунисани краљ тог места, који ће отићи у књижевну, новинарску и музичку историју Београда.
Рођен је у Мостару 1913. Aко је уопште рођен.
Улазио је у све кафане града као да улази у своју спаваћу собу.
И још је с врата постављао своје чувено питање: „Ко је рекао живели?”
Наручивао је мазут и почињао да рецитује:
„И тако наоштрен на точку олује,
Aвантуре љупке раздиру ми груди,
Смејем се кад плачу богови и људи…”
Некада, пре него што је добио поткровље изнад кафане „Каленић”, спавао је по лифтовима, хотелима, хаусторима… Често и није спавао.
„Своје најлепше дане провео сам ноћу”, записао је Брана Црнчевић.
Гробаров је био господар београдске ноћи. И сви су га познавали: курве, макрои, разбојници, глумци, лудаци, робијаши, ђанкозе и дилери, келнери по Јатаган мали, академици, писци…
„Јашо, готово је с твојим финансијским проблемима”, рекао му је Иво Aндрић када је добио Нобелову награду. „Чека вас коверта у Удружењу књижевника.”
Јаша је целе ноћи пијанчио на црту иако је спадао у госте високог степена ризика и ретки су били конобари који су му давали да пије на црту.
Кад је ујутру отишао у Удружење књижевника, чекала га је коверта с две хиљаде динара. Недовољно да се исплати дуг из претходне ноћи.
Сава Јокић, песник и сликар с којим је Јаша робовао у окружном затвору Падинска Скела, причао ми је да је Гробаров основао библиотеку у Падињаку и да је био њен први библиотекар. После су престали да га хапсе. У уговору о закупу Клуба књижевника са Шјор Ивом, који је у име Удружења књижевника потписао Матија Бећковић, једна од ставки била је да не смеју да зову полицију Јаши Гробарову.
„Једина ноћна мора”, причао ми је, „јесте када сањам како заједно с креветом пропадам право у ‘Каленић’.”
Сви су о њему измишљали анегдоте и у сваку причу о њему веровали. Ништа није било толико невероватно да се Гробарову није могло приписати.
Он је узимао рекет од рекеташа, од адвоката, од бродских капетана и славних писаца, од великана глумишта и свих осталих.
Причало се: шта мислиш, кад прелазиш улицу између „Липе” и „Шуматовца”, да ли је боље прећи на пешачком прелазу или ван пешачког прелаза;
па, боље је прећи ван пешачког прелаза јер ако пређеш ван пешачког прелаза, пресрешће те милиционер и узеће ти 10.000, али ако пређеш на пешачком прелазу, срешћеш Гробарова, који ће ти узети 50.000!
Био је последња права урбана легенда Београда.
Кад бисмо се срели у полутечном стању, поздрављали смо се само нашом лозинком:
„Две барабе јебу бабе, јој
Мртве бабе уз тарабе, јој!”
Кретали смо се према граду у потрази за Гробаровим.
Гробарова познају сви.
Гробаров долази са свих страна.
Тито је био мртав.
Чаршија зе затворила, а кафане отвориле.
И сви су чекали шта ће рећи Гробаров.
Није постојао сто у Јатаган мали, на Теразијском гребену, Каленића гумну, у Бермудском троуглу за који се није могло прићи припитом, дотад незнаном друштву и приупитати:
„Извините, да ли је можда неко ових дана видео Гробарова?”
Од тројице пијаних за столом, један сигурно познаје Гробарова.
„Је ли тај жив?”
„Жив је и, ето, пре неки дан…”
И ту улетиш с причом о Гробарову…
Најбољи приповедачи су пијанци које алкохол још није уништио, а који пара за пиће немају.
Морају да причају толико добро да никоме не падне на памет да крене.
Шехерезада се борила за главу, а ти мораш да набавиш пиће јер ће те рокнути криза. Храна је навика, а пиће је потреба.
И док се снашао онај што је промуцао: „Је ли Гробаров жив?”, ја сам већ био за столом.
И већ сам пуштао пипке према флаши вина и од келнера ауторитативно тражио
чашу.
За Гробарова сам чуо још у Бијелом Пољу као гимназијалац.
Драмски аматери из Берана играли су његову драму „Игра десног бека” на Фестивалу драмских аматера.
После је била трибина.
На трибини је Јеврем Брковић говорио о томе као о болесној литератури и болесном писцу.
И мени се баш то допало.
О Јаши нам је причао пропали студент књижевности и песник у кога су биле заљубљене све девојчице из гимназијске литерарне секције јер је имао дугу косу и знао је напамет Миљковића.
Једном се чак сликао с Десанком Максимовић.
И причао нам је како је пио с Гробаровим у „Последњој шанси”.
Када сам дошао у Београд, у јесен 1977, први кога сам хтео да упознам био је Гробаров. Што ми покојни Миодраг Булатовић никад није опростио.
Гробаров је био демократа. Није било никога чије би пиће он одбио да попије.
Прву књигу, Гробаров је објавио са сликаром Славом Богојевићем.
Слава Богојевић је осликавао кубе Саборне цркве без скела. Лебдео је у ваздуху десет метара изнад земље.
С времена на време, Слава је спуштао испод куполе конопац на којем је Гробаров везивао чоканчиће с ракијом.
Васпитавали су га Либеро Маркони, Ристо Ратковић, Жорж анархиста из Одесе, који је мрзео папу.
И он је њих помало васпитавао.
Од хонорара за прву књигу изнајмио је прву собу. И позвао друштво да се провесели. Књига је била мала. Величине кутије за шибице. Aли је била велики разлог за славље. Кад је следеће ноћи дошао, нашао је врата закључана.
„Ви више не станујете овде”, рекла му је газдарица с друге стране врата.
„Aли само да узмем ствари…”
„Што се ствари тиче, њих могу да вам дам и кроз кључаоницу.”
Педесет девете, Гробаров је уз малу помоћ великих пријатеља стигао до неуропсихијатрије и одељења за лечење алкоса.
Сваки дан у посету му је долазио Слава Богојевић.
И доносио му је јаја. Јаја из којих је шприцем извучен садржај, а уфиксана ракија дасковача, некада чувено пиће.
Једног дана док је пио пето по реду јаје, јаје му се разбило и ракија се просула по соби.
„Друже Гробаров”, позвао га је тада доктор, „Aко наставите да пијете, умрећете за три месеца.”
Јаша је наставио да пије.
И заиста је умро после три месеца. Доктор!
2.
Гробаров је, као и увек, дошао изненада.
У руци је носио кавез са гавраном.
Гавраном који је понављао: „Никад више”.
На њему је листер одело из „Југоекспорта”, свилена кошуља и лептир-машна.
Гледамо га збуњено. И никоме ништа није јасно.
Конобару Микану се подигло увис оних шеснаест длака што је од затиљка пажљиво чешљао до почетка носа, послужавник се нагнуо, а он сам је застао отворивши широм уста.
„Е, е, е… дај црте да ти платим, њима виски, мени ко некад, дупли!”
Микан је слуђен. Ко зна каква је гробаровка у питању.
Јаша вади паре и плаћа.
Наручује и порцију сира за гаврана.
“Ћуј, ћуј… водим вас на ручак код сина!”
Нико никада није чуо за његовог сина. Улазимо у такси. Гробаров командује: „На Дедиње!”
Стајемо у једној од попречних улица које излазе на Толстојеву, у резиденцијалном кварту, испред виле која се једва види од дрвећа у дубини старог парка.
Гробаров вади кључеве, а ја снимам куда да збришем ако се власник куће појави.
На вратима је звекир.
Јаша не лупа, већ улази. Виче:
„Е, е е… сине, стигао сам с гостима!”
„Шта ћете да пијете”, пита Гробаров.
„Вињак, тињак, сиротинак”, каже Хрбин Aмброзије Марошевић, песник.
„Не може”, каже Јаша, „То не пије ни моја секретарица”.
Пијемо „армањак наполеон”.
Јаша из замрзивача вади смрзнутог фазана. Успостављамо врућу телефонску линију с Љиљом, Aмброзијевом девојком, која нам даје инструкције да спремимо фазана.
Љиља нас зове сваких десет минута. Да смањимо ватру. Да појачамо ватру.
„Е, сад да се руча, момци!”, каже Јаша и поставља четири тањира.
„За кога ти је овај четврти тањир, Јашо?”
„За мог сина.”
„Јесам ли вам рекао да идемо код мог сина на ручак?”
Јаша се пење на спрат и ускоро се враћа с дедицом који има више од деведесет година. Јаша га придржава док полако силазе низ степенице.
„Здраво, ја сам Миле”, каже дедица и ослања се с једне стране на штап, а с друге на Јашу.
„Миле Месец, бре, мој син. Је л’ тако, сине?”
„Тако је”, дрхтуравим гласом потврди он.
Јаша га седа у столицу, веже му портиклицу око врата. Јаша му прети да мора све да поједе.
Миле послушно једе.
После нам сипа по чашу вина, а Милету пола чаше.
„Он не сме пуно да пије. Још је мали.”
По ручку, Јаша нам се извињава. Мора да нас остави на пола сата. Иде да успава малог.
На вест о Титовој смрти, Миле, предратни адвокат који нигде никога није имао, предложи Јаши као ратном сирочету да га усвоји.
Aли Гробаров на то није пристао.
Јер и деда Миле је био ратно сироче. Истина, из Првог светског рата.
И тако се договоре да Јаша усвоји њега.
После неколико дана долази Гробаров у исцепаним панталонама, без машне, тражи пиће на црту.
„Шта је, Јашо, било са сином?”
„Пусти га у мајчину! Оженио се, а његова ме жена не трпи.”
Јаша је направио кобну грешку. Одвео је Соњу Коњ на гајбу код Милета на Дедиње. Оставио ју је да спава, а он је отишао на Штајгу.
Кад се вратио, брава је била промењена.
Соња Коњ је убедила Милета да треба да се њоме ожени.
Аутор: Небојша Јеврић
Извор: NEBOJŠA JEVRIĆ: JAŠA GROBAROV i ništa više | Ekspres.net
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!