Владан Ивковић: Српски рат Атлантске империје

Извор: inserbia.info

Ако историчари успона и пада Атлантске империје икада буду трагали за истином, кад приступе дефинисању раздобља и прекретница у њеном развоју, Империјино активно учешће у распаду Југославије и ратовима које је он изазвао, назваће Српским ратом. Као што су Римљани имали Пунске, Галске, Батонске ратове…

Прве седмице сваког августа, Хрвати славе, а Срби жале Олују, акцију уништења Републике Српске Крајине и протјеривања њеног српског становништва. У мају славе Бљесак, у септембру Маестрал, и тако уназад. Неће, међутим, ни у једном случају рећи да су у ствари били само копнене јединице унутар шире стратегије НАТО војске. Маестрал, конкретно, операција хрватске војске и ХВО-а, изведена скоро упоредо са Операцијом Сана муслиманске Армије БиХ, је у ствари била само копнена подршка првој Натовој војној кампањи од његовог постанка, Операцији Намјерна сила против Војске Републике Српске. А ако акцију води НАТО, чији је то онда рат, против кога и ко ту за кога ради?

Извор: Serbia through American eyes

Два су заједничка именитеља свим сукобима на просторима распале земље деведесетих година прошлог вијека: један, водила их је Империја, уз равноправно учешће дипломатије САД-а и Њемачке, и империјалне војске зване НАТО; два, вођени су против српског народа.

Тзв. ратови деведесетих, посматрани са становишта распада Југославије и борбе око њеног насљеђа, голим оком могу изгледати као низ сукоба унутрашњих бившим авнојевским републикама. Тако, Хрватска ратује против “својих“ Срба, у БиХ ратује свако против свакога (до Вашингтонског споразума, тј. завртања ушију Хрватима), на Косову и Метохији Србија гуши побуну “својих“ Шиптара којима прискаче у помоћ империјална авијација…

Али ако занемаримо распад авнојевског формата као оквир сукоба, ако се ослободимо југословенског становишта, ако не дозволимо да нам наметну тај оквир у коме су бивше југословенске републике водиле ратове једне против других, онда нам остаје слика у којој српски народ, расут широм неколико авнојевских творевина, води рат против силе која покушава да му отуђи животни простор. Дакле, са српског становишта гледано, голим оком, борбу води српски народ, против других народа југословенске заједнице и њихових иностраних савезника, а не, рецимо, Република Србија против других авнојевских република.

Извор: Al-Jazeera

Али какве везе има Империја с тим?

Ако тзв. ратове деведесетих пак посматрамо са становишта активне политике званичног Вашингтона, видјећемо да је у ствари Атлантска империја водила свој оружани рат против Срба, један рат, који је у етапама трајао од првих сукоба у Словенији до закључења Кумановске капитулације.

Погрешно се сматра да је Атлантска империја само изабрала страну против Срба у овим ратовима. Не, Империја је иницирала рат и наводила му развој од почетка до краја. Империја је водила рат, а Хрвати, Бошњаци, Шиптари су били њени вољни сателити. Они су имали своје интересе, а она своје, а кад су ти интереси долазили у сукоб, онда би им она завртала уши.

Није, дакле, НАТО “интервенисао“, није се америчка дипломатија “мијешала“, него је сама Империја водила свој рат, својом војском, у интересу свог ширења, а само је стратегију и копнену подршку мијењала према потреби и околностима. Пробој Посавског коридора, пад Книна, битка на Кошарама – само су различити бојеви унутар једног истог рата.

И кад говоримо о бомбардовању, да ли 1999. или 1995., користимо се непрецизним изразом, скоро еуфемизмом, којим потискујемо суштину; Империја је водила рат против Срба, а бомбардовања су била само стратешка средства, као и економске санкције. Ван истинитог контекста освајачког рата, бомбардовање звучи као нека казнена мјера, а казна подразумијева одређену кривицу.


Елем, горепоменути Вашингтонски споразум је можда и најбољи примјер подређености периферних, локалних интереса, који јесу органски постојали, оним централним, империјалним. До овог споразума из марта 1994., у босанско-херцеговачком сукобу су постојале три стране са својим војскама, и све три су ратовале једна против друге. Пошто је жестоки рат између босанско-херцеговачких Хрвата и муслимана ометао ширу стратегију Империје против Срба, било их је потребно натјерати на примирје да би се рат могао водити онако како је и било предвиђено: против Срба. Мате Бобан, хрватски вођа који није баш рад сарадњи са муслиманима, бива уклоњен, на његово мјесто доводе Крешимира Зубака, који пристаје да подреди интересе Хрвата вољи Вашингтона и улази у савез са Алијом Изетбеговићем. Примирје између муслимана и Хрвата отвара врата бацању на кољена и Републике Српске Крајине и Републике Српске, што ће кулминирати у августу и септембру 1995.

Значи, није био битан интерес Хрвата у БиХ и њихова позиција наспрам муслимана, него интерес Империје у рату против Срба. Чији је то, онда, рат?

Дакле, тзв. ратови деведесетих нису били ратови за југословенско насљеђе, нити грађански ратови, нити агресије ове или оне авнојевске републике на неку другу, него су били један рат, који је дефинисао програм Атлантске империје према послехладноратовском свијету, извођен у неколико етапа. Завршен је успоставом империјалне војне базе на крајњем југоистоку простора око којег се ратовало, те смањивањем и распарчавањем српског животног простора, формирањем нових држава и нација на њему, и потчињавањем српских државних структура у колонијални положај.

Успјешно по Империју, могло би се рећи.


Српски рат је Атлантска империја водила на врхунцу своје непревазиђене моћи, пошто је поразила највећег такмаца, а прије него што су се на видику појавили нови. Он ју је дефинисали, јер он је први показао каква је то Империја, шта подразумијева ширење демократије и како ће се односити према остатку свијета у којем више баук комунизма не може да буде легитиман изговор.

Ако се историјски развој Империје буде досљедно категоризовао, у уџбеницима ће стајати да је моћна Атлантска империја, од 1991. до 1999. водила рат за освајање и покоравање српског народа, у три етапе, на три главна ратишта, и преко копнених снага својих локалних сателита, Хрвата, Бошњака и Шиптара. И да је Српски рат ујединои интересе традиционалних непријатеља, па су се на истој страни против Срба, у савезу без преседана, нашли и Американци са Енглезима и Французима, и Нијемци, и Ватикан, те исламски свијет предвођен савезом љутих противника Саудијске Арабије и Ирана.

Јер динамика геополитичких односа увијек креће од активног интереса велесиле, и дејство увијек иде од носиоца моћи ка жртви те моћи.

СРБИСТ – Битно. Разумно. Српски.

Претходно од истог аутора: Догодине на Медитерану

Аутор: Владан Ивковић
Извор: Српски рат Атлантске империје – СРБИСТ







Коментари