 |
| Фотографија преузета из American Hegemony Is Here to Stay | The National Interest |
На Блиском истоку и у Средњој и Јужној Азији се дешавају промене у геополитичким савезима које су тако озбиљне да могу подрити америчку хегемонију.
Неколико најлојалнијих америчких савезника већ је "променило страну". И НАТО и Савет за сарадњу у Персијском заливу су у кризи.
Турска и НАТО
НАТО су задесиле дубоке поделе које се најбоље огледају у сукобу Анкаре и Вашингтона.
Турска, НАТО-ов "тешкаш", сада се на северу Сирије бори против курдских побуњеника које САД подржавају. Другим речима, САД, које су чланица НАТО-а, подржавају и финансирају курдске побуњенике који се боре против друге државе чланице НАТО-а.
Иако ће Турска формално остати члан НАТО-а, војног савеза са интегрисаним и координисаним системом противваздухопловне одбране, Ердоганова влада је купила руски систем С-400 који ће користити против америчких курдских проксија у северној Сирији.
Тако испада да ће чланица НАТО-а користити систем противваздухопловне одбране што га је купила од непријатеља САД и НАТО-а, који подржавају турског непријатеља.
Као одговор, Турска је послала војску на север Сирије, да можда и анектира поједине делове те територије, док је са Русијом склопила привремени, "пригодни" савез (alliance of convenience).
Израел снажно подржава стварање курдске државе од делова Ирака и северне Сирије, јер је сматра кораком ка Великом Израелу, због чега Тел Авив и планира да у ирачки Курдистан из Израела пресели преко 200 000 курдких Јевреја. (Погледати нпр. Политика Online - Ердоган тврди да је Мосад имао улогу у референдуму Курда - прим. прев.)
Због таквих планова и дејстава, билатерални турско-израелски споразум о војној сарадњи је сада у опасности. С друге стране, САД и Израел су појачали војну сарадњу, између осталог и успостављањем прве америчке војне базе у Израелу.
За то време, Турска учвршћује везе са Ираном, чиме подрива америчко-натоовску стратегију за шири регион Блиског истока.
Нови Блиски исток
Стратегија Вашингтона се састоји у дестабилизацији и слабљењу регионалних економских сила Блиског истока, што значи и Турске и Ирана. Такву политику прати и процес политичке фрагментације (погледати мапу испод).
Пентагон о "Слободном Курдистану" (од анектираних делова Ирака, Сирије, Ирана , али и Турске - погледајте мапу испод) размишља још од Заливског рата 1991. године.
Све у свему, питање је да ли ће Турска остати активна чланица НАТО-а.
Катар и Саудијска Арабија
Економска блокада коју је Саудијска Арабија наметнула Катару је створила зјапећу пукотину у америчким геополитичким савезима и ослабила положај САД у Персијском заливу.
Савет за сарадњу у Персијском заливу је подељен, с тим да су се УАЕ и Бахреин сврстали уз Саудијску Арабију а против Катара, који има подршку Омана и Кувајта. Дакле, Савет, доскора најпоузданији блискоисточни савезник САД у супротстављању Ирану, сада је потпуно несложан.
Иако се у Катару налази највећа америчка војна база на Блиском истоку, власти Катара блиско сарађују са Ираном, због чега је Техеран похитао Дохи у помоћ одмах по увођењу саудијске блокаде.
Иако Америчка централна команда (USCENTCOM) има свој штаб у америчкој војној бази код Дохе, главни партнер Катара у нафтној и гасној индустрији и у послу са гасоводом је Иран, мада су ту активни и Русија и Кина.
Иран и Катар сарађују и сувласници су структуре за експлоатацију подморског природног гаса. Та подморска гасна поља су од стратешке важности - највеће светске резерве гаса су у Персијском заливу.
Другим речима, иако привређује и одржава блиске везе са Ираном, Катар има војну сарадњу са САД, што је у пракси усмерено против Ирана. Америчка централна команда са седиштем у Катару одговорна је за војне операције против непријатеља САД и НАТО-а, што значи и Ирана, главног катарског партнера у нафтној и гасној индустрији. Структура ових унакрсних савеза је контрадикторна. Да ли ће САД кренути у промену режима у Катару? Поготово што је тамо војну базу отворила и Турска.
Ова нова савезништва такође имају директан утицај на трасе гасовода и нафтовода. Катар је одустао од изградње гасовода кроз Саудијску Арабију и Јордан (првобитно под покровитељством Турске) у корист Ирана и гасовода који би из Асалује ишао кроз Иран, Ирак и Сирију - а што подржава Русија.
Значи, руска геополитичка контрола над гасоводима за испоруке Европи оснажена је саудијском блокадом Катара.
Штавише, Катар планира да преко иранске луке Асалује интегрише гасоводе за Пакистан и Кину.
Пакистан, Индија и Шангајска организација за сарадњу (ШОС)
Али има великих помака и у геополитичким односима који ће умногоме утицати на америчку хегемонију и у Средњој и Јужној Азији.
9. јуна 2017. године, Индија и Пакистан су истовремено постали чланови Шангајске организације за сарадњу, евроазијске економске, политичке и безбедносне организације којом у великој мери доминирају Кина и Русија. Према томе, чланство Индије и Пакистана у ШСО ће утицати и на њихове споразуме и војну сарадњу са САД.
Иако ШСО, чије је седиште у Пекингу, није званично "војни савез", ипак служи као геополитичка и стратешка "противтежа" САД, НАТО-у и њиховим савезницима. Током протеклих неколико година, земље чланице ШСО су сарадњу прошириле и на војне и обавештајне послове, а било је и заједничких војних вежби.
Сада кад су и Пакистан и Индија пуноправни чланови, Шангајска организација за сарадњу покрива огромно пространство са око половином светског становништва.
Проширење ШСО
Истовремени пријем Индије и Пакистана у пуноправно чланство у ШСО није само симболичан чин, него и историјски помак у геополитичким повезивањима. Та нова сврставања, у практичном смислу, имају структуру економских и војних споразума, а што ће код Индије и Пакистана утицати и на њихов вишедеценијски сукоб, који траје још од стицања независности.
Неизбежно, биће и ударац за Вашингтон, који има одбрамбене и трговинске споразуме и са Пакистаном и са Индијом.
Индија ће и даље неговати блиске односе са Вашингтоном, али америчко упориште у Пакистану (преко споразума о војној и обавештајној сарадњи) је ослабило - последица трговинских и инвестиционих послова Пакистана с Кином, а да не помињемо да чланство у ШСО фаворизује сарадњу између чланица, што значи и са Русијом, без обзира на историјске везе са САД.
Другим речима, ово проширење ШСО слаби америчке хегемонистичке амбиције у Јужној Азији и ширем евроазијском региону. Утиче и утицаће и на трасе гасовода и нафтовода, транспортне коридоре, границе и безбедност чланица, и њихова маритимна права.
Са развојем билатералних односа Пакистана са Кином, од 2007. године, амерички утицај на Пакистан - у великој мери заснован на америчком војном присуству и везама са пакистанским војним и обавештајним естаблишментом - је неповратно ослабљен. Јер пуноправно чланство у ШСО, везе са Кином и Ираном доприносе оснаживању Исламабада.
Закључне напомене
Историја нас учи да је структура политичких савеза од суштинске важности.
А оно што се сада дешава је стварање низа контрадикторних унакрсних савеза - како "са", тако и "против" САД.
Сведоци смо промена у политичким и војним савезима које умногоме доприносе слабљењу америчке хегемоније у Азији и на Блиском истоку.
Да ли Турска нагиње изласку из НАТО-а, пошто су њени односи с Вашингтоном потпуно поремећени?
Ни Савет за сарадњу у Персијском заливу, који је највећи амерички савезник на Блиском истоку више није функционалан. Катар не само да се повезује са Ираном, већ и активно сарађује са Русијом.
И, поврх свега, уласком Пакистана и Индије у ШСО, који је практично војни савез којим доминирају Кина и Русија, утицај САД је ослабио и на Индијском потконтиненту.
 |
| Global Research - Centre for Research on Globalization |
Аутор: Мишел Чосудовски
Извор: Middle East and Asia Geopolitics: Shift in Military Alliances? | Global Research - Centre for Research on Globalization
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Debian -- The Universal Operating System-у
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!