Миомирис туђег говнета: Може Велика Британија, нипошто Србија

Прије тачно десет година Русија је забранила дјеловање Британском савјету у Санкт Петерсбургу и Јекатаринбургу, док и данас у Српској исти несметано одређује културну политику

Извор за фотографију: Миомирис туђег говнета: Може Велика Британија, нипошто Србија • Фронтал.СРБ

У јеку приче о војној неутралности Српске, те обрачуна буџетских медија са “страним плаћеницима”, “издајницима”, “Сорошевцима” и слично; институција са државног буџета, на челу које је Сарита Вујковић, кадар СНСД, проводи и примјењује сасвим супротну културну и идеолошку матрицу.

За почетак, са чисто језичког становишта, довољно је погледати како Музеј савремене умјетности Републике Српске (МСУ РС) својим ријечима описује изложбу коју угошћује:

Изложба “Таштина малих разлика“ је у заједничком власништву колекције British Council-a и колекције Arts Council којом управља лондонски Southbank центар. Она је поклон умјетника и галерије Victoria Miro, а реализована је уз подршку британске телевизије Channel 4, организације Art Fund и фондације Sfumato и компаније Alix Partners.


Примитивно српско писмо и језик

Овдје је јасно да се српско писмо и српски језик сматрају недостојним да уопште буду употребљени при именовању тако “узвишених” појмова. Са једне стране ови појмови значе новац и мора им се улизивати да га поново донесу колаборационистима, а са друге стране они су у потпуном незнању како уопште да те појмове пишу азбуком.

То је први корак у потпуном замјењивању. Прво писма које се појављује као неадекватно и непристојно у оваквом контексту, да би се постепено “из практичних разлога” замјењивао и језик, до потпуног губитка идентитета, културног самопоуздања, те способности за произвођење оригиналних културних садржаја. Све оно што је у опису радног мјеста руководилаца институција као што је Британски савјет.

Да је то тако, односно да се намјенски развија овакав приступ култури, најбоље свједочи дјело које у Српској још нико није видио, а које је за најмање 300.000 КМ представљено на бијеналу у Венецији под чистим српским насловом: Universitу of disaster.

Крајње немогуће је да би Британски савјет код куће, или било гдје у свијету, написао најаву: This exibition is realised with support of Министарство просвјете и културе Републике Српске and Град Бања Лука, with media support of Радио-телевизија Републике Српске, and web portal Бука.

То је у друштвима која се у Бањој Луци полтронски некритично дочекују за шаку девиза – неписмено. Несхватљиво. Идиотски. Недобродошло. Па, ако хоћете и – забрањено.


Сорошевска осовина РТРС – Бука

РТРС је још од владавине страног цензора који је, гле чуда, био Британац, те уз владавину других милих Британаца, као што је гробар људских права и силеџија над демократским системом – тиранин Педи Ешдаун, обична пропагандна алатка, без икакве одговорности ка интересима Републике Српске и њених грађана. Већ деценијама се ради искључиво у интересу уске групе људи, а за новац који уплаћују сви грађани. Били то страни окупатори, или домаћа олигархија, небитно је.

Зато ће се за спољног сарадника од стране Британског савјета и његових домаћих слугу одабрати неко ко овакве епизоде нипошто неће поменути јавно. Медиј који је од свог оснивања изразито непријатељски према Српској, а сервилан и слугањерски према својим западним финансијерима и налогодавцима, Бука се зове, “сасвим случајно” је изабран да стане раме уз раме са националном ртв-кућом.

Медиј за који се зна да је “Сорошев” и који то ни не сакрива, убацује се у матрицу елитистичке културе и путоказа млађим нараштајима. Све је то у крајњој супротности са актуленом политиком Милорада Додика и владајуће коалиције, која јавно заговара одустајање од придруживања НАТО и окреће се Русији. Земљи која је, подсјетимо, још прије десет година забранила рад Британском савјету у своја два велика града, у јеку политичке напетости око смрти руског шпијуна-пребјега Андреја Лугавоја у Велику Британију.

Можда је Додиков фокус искључиво на спорт, па га треба обавијестити како против његове политике раде установе и људи који су му под непосредном командом?


Де ти нама реци да је Грејсон геније

Наравно, то је све одраз једне јединствене културно-идеолшке политике, којој је својствено плагијаторство и полтронизам, те духовно-новчано ослањање на страни фактор. Тако ће Александар Трифуновић причати о изложби Грејсона Перија са медијско-политичког становишта, разрађујући Брексит и помињући стрип јунака Богдан. Без обзира што то слабо има везе са оним што иначе доживљавају као културу ако је српски умјетник у питању, поменути Богдан је такође чисти плагијат. Но, овај пут домаћег трагикомичног стрип јунака Љукра (Љути Крајишник) који је своје обнародовање имао 1996. године у Жалосној свесци, првом стрип часопису Српске.

Како Нови Прелом и његови западни финансијери, који су пружили финансијску подршку Жалосној свесци, нијесу били задовољни одсуством дупеувлакаштва и отворено антиокупаторском уређивачком политиком и садржајем стрипова (па и самог Љукре), ускраћена су му финансијска средства и све се окончало са трећим бројем. Зато се касније појавио часопис Бука стрип…

Данас је ту Грејсон Пери. Јер, запамтите дјецо, може Велика Британија – никако Велика Србија.

Ко зна ко је Борка Павићевић и њен Центар за информативну деконтаминацију, зна и шта је страни фонд и плагијат.


Какво нам је ремек дјело па донио Сивисин Перић?

Као што је био случај са Дејмијаном Херстом, понавља се случај да у Бању Луку може доћи било која шуша из иностранства, а да се дочека хвалоспијевима као да је полубог са НАТОовог Олимпа. Име му се пише као код куће, да не би испало да смо јадници што немамо и тај фонт у рачунару. Одмах национална тв кућа, експресно, емитује документарце који прате Перијево дјело. Имамо чак и сједишта да се дивимо његовим таписеријама. Долазе хонорарци да објасне његов несхватљив гениј, те се поставка истиче у јавности као прворазредни културни догађај.

Заправо ради се о једном веома продукцијски богатом, али ни по чему посебном пројекту, којем, прије свега, недостаје било шта ново и умјетнички изазовно. Имамо бар десет бољих ликовних умјетника у Српској. Таквој каква је. Све је то већ толико пута виђено, да се то ни не сакрива посебно.

Грејсон Пери, као и већина данашњих “умјетника” које продаје Запад, немају никакво изворно надахнуће. Ретро-рециклери и прешминкивачи. И он, као и Универзитет пропасти, ради по предлошку и уз помоћ других. Надахнуће му је, додуше, умјетник домаће традиције, односно циклус слика „Живот развратника“ Вилијама Хогвара (ово име МСУ РС зачудо може написати српским језиком, за разлику од Грејсона Перија), енглеског сликара из 18. вијека. И ту је у старту далеко бољи од наших иначица, који увијек бирају странце, те је потпуно на трагу британског националног интереса. Потпуно је нормално што га Британски савјет вода широм свијета и представља као нешто што је квалитетно. Без обзира шта је.

Техником андерграунд стрипа и у сасвим таблоидном жару, бави се чисто локалистичком темом класа у Британији. Њихових особености, међусобних трпељивост или нетрпељивости. Нечему за шта у Српској никог није брига, осим можда старих баба које прате турске серије, нити постоји одговарајући контекст који би уопште дјело чинио схватљивим домаћем конзументу. Отуд су ту и “водиоци” кроз његов рад, који приглупим домороцима што још увијек користе “проруску азбуку” требају објаснити “шта је пјесник желио да каже”.


Што доликује Богу, не доликује волу

Е, сад. Оно што се у једној средини сматра вриједошћу (у овом случају Велика Британија), апсолутно не мора да значи да ће бити вриједност и у другом дијелу свијета. То што Британија има империјалистичку економију, нуклеарну бомбу и 1995. је бомбардовала Републику Српску, не значи и да има боље ликовне и друге умјетнике. Ту нема аналогије, осим за оне који умјетност доживљавају искључиво кроз преписивање, новац и политику полтронства.

Крајње је вријеме да се престане са оваквим брукањем, само јер је нека владина фондација земље која жели уништење Републике Српске и предано ради на томе, одлучила да “поклони” изложбу нашим грађанима. Требамо критику која ће рећи да нема смисла да нам други одређују донацијама културну политику, која одговара интересима њихове, непријатељске земље. Жртве агресије Велике Британије и остатка НАТО на Српску још су видљиве. Макар кроз то што су релеје РТРС порушили њени авиони. А и ми смо им оборили који.

Треба престати и са дволичном политиком и јавно се очитовати да ли се залажемо за англицизацију и латинизацију српског језика и умјетности уопште? Макар то звали “интернационализацијом” или “глобализацијом”. Назвати ствари напослијетку својим именом, без осјећаја да ће се испасти полуписмени затуцанко који не може да схвати узвишене полубогове, који немају паметнија посла, већ да за државну плату просвећују народ по касабама.

Фронтал.СРБ има ту срећу да га баш брига за мишљењем таквих интересних група и установа, тако да без проблема можемо рећи да су у цара Тројана козије уши. Ко год у данашњој бајци био цар.


Извор: Миомирис туђег говнета: Може Велика Британија, нипошто Србија • Фронтал.СРБ